Ma koliko se činilo da su junaci književnih rukopisa, u odštampanoj knjizi, tokom meseci, godina, decenija, tokom stotina godina pa i više, u knjigama štampanim u sto, hiljadu, pa i više primeraka uvek isti, nepromenljivi, to zasigurno nije tačno
Čitaoci, koji junake samim činom čitanja (slušanja, prepričavanja, primanja to jest saznavanja) čine delatnim, ostvarenim i realnim, živim, čine da junaci budu drugačiji kod svakog novog prijema, odnosno čitanja. Kakvi će junaci biti – kako će biti doživljeni i shvaćeni, zavisi od prirode i senzibiliteta svakog čitaoca pojedinačno, tj. od konteksta koji je kod svake nove recepcije drugačiji. Koliko je čitalac obrazovan? Koliko je star u vreme čitanja? Kakvog je karaktera i senzibiliteta? Da li knjigu čita uveče ili ujutro, da li je zima ili leto, da li je gladan ili sit, da li je meteoropata i da li nagla promena u sadejstvu sa svim (ne)nabrojanim elementima (svakidašnjice) utiče na njega…
U zavisnosti od svih nabrojanih, a i mnogih drugih elemenata (trenutnog) života koje teče, junak će delovati na čitaoce drugačije kod svakog (novog) čitanja, odnosno – biti interaktivan. Postoji realna mogućnost da će čitalac, u odnosu na vreme koje neumitno protiče, u odnosu na insert vremena koje jeste dostupno čitaocu, koje mu je dato i predodređeno da u njemu proživi svoj život, drugačije doživljavati junake u svojim tinejdžerskim godinama, ili u starosti, što znači da će junaci knjiga na svoje čitaoce drugačije uticati zbog faktora vremena kojem čitalac neminovno podleže. Naravno, tako će se i junaci menjati – i menjaju se – ma šta o toj mogućnosti mislio autor dela, onaj koji je junake izmislio i osmislio, jer je on, ma koliko bio darovit, ma koliko u svojoj sujeti mislio da poseduje božanske atribute, ipak samo (običan) smrtni čovek.
Junaci knjiga su toga svesni. To jest, kako su već primetili mnogi profesionalni čitaoci (teoretičari i kritičari, pa i sami pisci) kako je tvrdio Čezare Segre, “tekst počinje da znači i da komunicira jedino zbog intervencije čitaoca“, ili kako je to zabeležio Umberto Eko, postepeno kako prelazi iz didaskalijske funkcije u estetsku, tekst teži da prepusti čitaocu interpretativnu funkciju. A junaci književnih dela, osuđeni na stroge granice koje čini tekst uhvaćen između korica knjiga, moraju da koriste svaku priliku (čitanje) da iz te knjige pobegnu. Kada osete da je (po)neki od nas čitalaca uhvaćen, “zaljubljen u njih”, spremni su da mu se posvete, da mu se predaju do kraja, bez obzira na trenutne ili konačne odnose sa “partnerom” iz univerzuma dela kome pripadaju i koji je, kao, nepomerljiv. To se ne može nazvati lakim moralom ili prevrtljivošću junaka, jer njima je definitno mnogo (zaljubljenih) čitalaca potrebno da bi knjiga – pa time i junaci – ostala zauvek živa.
Uzimajući u obzir navedeno, mnogi preporučuju čitaocima da se nikad ne treba preterano emotivno vezivati za junake knjiga. Namćorasti, mrgodni ili jednostavno bezobrazni pisac ustane na levu nogu, iznervira ga žena ili nervozni poštar, i eto belaja: sedne za sto, papir i olovku u ruke i očas posla junakinja-lepotica koju ste zavoleli pretvara se u mrzovoljnu bakicu iz staračkog doma, ili još gore, završi na groblju pa vi onda nosite tamo svoje bukete cveća, palite sveće i plačite. (Opet, neko bi sigurno prigovorio, ako kao čitaoci idemo “na siguricu”, gde je onda tu zabava? Pa i sam veliki Šekspir je sebi dozvolio da upadne u zamku i da se zaljubi u svoju junakinju, pa kako onda da se čitaci odbrane od raznih madam Šoša i Feliksa Krula Tomasa Mana, Ana Karenjina, Lara i Živaga, Šure-pevačice i Kaće Ančarova, Selindžerove Freni…)
Treba li uopšte napominjati u kojoj je meri stroga distinkcija u tekstu između ljubavi samih junaka međusobno i čitalaca zaljubljenih u nekog od junaka-junakinja omiljenog mu dela? Ukoliko postoje i slučajevi da se junak knjige zaljubio u nekog od svojih čitalaca, ja o tome nisam obavešten. Doduše, nikad se zna; možda ipak možemo da zamislimo situaciju u kojoj zvonar Balzakove Bogorodične crkve proganja svojom ljubavlju i strašću uvaženu, sredovečnu profesorku kreativnog pisanja?
Baš kao što se kaže da je Emu Bovari upropastilo čitanje loših romana, zašto bi bilo nemoguće da nekog od književnih junaka upropasti ludo zaljubljeni, ali pogrešan i loš čitalac?
Đorđe Pisarev
Izvor: Dnevnik.rs
