Seljak se ne pribojava nuklearnog rata koliko sušne godine, opšte ekološke katastrofe koliko štetočina koje uništavaju plodove bašta i voćnjaka
Davne 1945. godine, u izdanju Galimara, uglednog francuskog izdavača, iz štampe je izašla zbirka eseja intelektualca, filozofa i mistika, Rene Genona Carstvo količine i znaci vremena. Kako sâm naslov nagoveštava, Genon ovde razobličava racionalistička i materijalistička načela na kojima počiva zapadna civilizacija i analizira posledice filozofskog i moralnog relativizma ustoličenog s dolaskom modernog doba. On predviđa i pravac kretanja savremenog sveta, te najavljuje njegov neminovni sunovrat u stanje duhovnog nihilizma prouzrokovanog kontradiktornostima na kojima počiva. U ovome autor vidi samo završetak jedne manvantare, jednog ciklusa dešavanja koji je deo kružnog ponavljanja beskonačnog istorijskog vremena. Iako bi se Genonu mogla zameriti naglašena okrenutost ezoteriji, ovo delo se zapravo nalazi na liniji njegovih prethodnika i savremenika. Premda koriste različite argumente i kontekste, o sličnim stvarima i u sličnom, vizionarskom duhu govore i Propast zapada Osvalda Špenglera (1918), Smisao istorije Nikolaja Berđajeva (1923), Ukidanje čoveka C. S. Luisa (1943), a u oblasti književnosti distopijski romani Mi Evgenija Zamjatina (1920), Hrabri novi svet Oldousa Hakslija (1931) i 1984 Džordža Orvela (1949).
Sva pobrojana dela odišu istorijskim i antropološkim pesimizmom koji je, između ostalog, i posledica činjenice da su autori bili svedoci dramatičnog civilizacijskog preobražaja u sferi i materijalnog i duhovnog života. Njihov epilog (ne i krajnji ishod) bili su Prvi, a zatim i Drugi svetski rat i masovna ljudska stradanja. Ideološka uporišta moderne: sloboda, jednakost i zajedništvo, prosvetiteljski i racionalistički duh, te obećanje opšteg blagostanja usled tehnološkog progresa, pokazali su se kao krhke kulise iza kojih je začeta jedna suštinski antihumanistička i totalitaristička epoha. Njen hipertrofirani izdanak je postmoderna – ta kultura krajnjeg paradoksa u kojoj je konačno izgubljeno svako saglasje – između čoveka, društva, kulture i prirode. Proklamovano apsolutno pravo na ličnu (često nepomirljivu) istinu, različitost i slobodu izbora doveli su do potpune ispražnjenosti i neupotrebljivosti ovih pojmova. Savremeni, postmoderni čovek sateran je u jedini bezbedni kutak realnosti – u prinudnu samodovoljnost i izolovanost, a svet u kojem živi – svet je unificiranih, ali ne i ujedinjenih jedinki.
Carstvo količine
Najočigledniji paradoks savremene kulture povezan je sa onim što Genon označava kao carstvo količine. Ono počiva na potrebi da se kvalitet izrazi kroz kvantitet, što je moguće samo ako se prvo pretvori u potonje. Tako, vremenom, kakvoća postaje količina i obrnuto. Vredno je ono što je merljivo jedinicama količine, a ove su po pravilu banalne i bukvalne. U carstvu količine nema vremena za dugoročna sagledavanja, promišljanja i konstruktivnu introspekciju – ni individualnu, a kamoli kolektivnu. Najopipljiviji izraz ovakvog duhovnog stanja jeste popularna, masovna kultura, koja je postala jedina stabilna, ali i mnogoznačna odrednica kolektivnog identiteta. Zamenivši doskorašnja uporišta kolektivnog pripadanja (iako njima često manipuliše), ona se pretvorila u neprekidnu (medijsku) proizvodnju čulnih nadražaja, koji čoveka održavaju na površini bistvovanja, lišavajući ga i potrebe i mogućnosti da bira, preispituje i aktivno stvara svoj identitet.
Iako veoma uticajna i u dugom vremenskog periodu aktuelna, navedena dela, kao ni sva ostala upozorenja koja su dolazila iz oblasti umetnosti, humanistike i društvenih nauka nisu uspela da promene tok kulturne evolucije. Možda zbog toga što su i sama bila deo tog procesa?! Bilo kako bilo, svet se danas nalazi na ivici potencijalno najrazornijeg sukoba u ovom ciklusu istorije, a čak iako bismo za trenutak isključili razmišljanje o toj pretnji, stanje ljudskog društva ili, bolje reći, ljudsko stanje je takvo da ne uliva nadu u neko bolje, sretnije, spokojnije sutra.
Kako dalje
Verujem da se svaki misleći čovek pita da li je moguće nešto učiniti, promeniti, preusmeriti. Da li je moguće otuđenu kulturu ponovo staviti u službu čoveku i učiniti je pokretačem njegovih kreativnih potencijala? Vratiti mu dostojanstvo i odgovornost sastvaraoca. U krajnjem, ko je ili šta je danas čovek? Šta ga određuje, šta razlikuje od ostatka tvari?
Kada je pre tri godine proglašena pandemija, mnogi ljudi su, osetivši stešnjenost i neizvesnost života u gradovima, sklonište potražili u svojim zaboravljenim vikendicama ili na porodičnim seoskim imanjima. Neki su pohitali da kupe makar komadić zemlje ili staru, ruševnu kuću u udaljenom zaseoku. U tom trenutku ovo je delovalo kao kupovina slobode i nezavisnosti, a zapravo je bilo, a i danas je, mnogo više od toga (ako od toga ima nešto više). To je podsetnik da su urbani konglomerati, zadojeni strahom i zaboravom, samo slika stvarnosti, te da se nadomak njih odvija jedan sasvim drugačiji život. No, nije ovo uvod u nekakvo romantičarsko veličanje sela. Napuštanje i zapuštanje seoskih sredina globalni je proces. Selo je danas skrajnuto i društveno i ekonomski i kulturno (ko bi smeo i da pomisli da to može biti prednost?), a ljudi koji u njemu žive ne razlikuju se mnogo od onih u gradovima. Ipak, seljak se ne pribojava nuklearnog rata koliko sušne godine, opšte ekološke katastrofe koliko štetočina koje uništavaju plodove bašti i voćnjaka. Njegov dan i njegova godišnja doba blisko su povezani s prirodnim kretanjima, a u ovome svetu izgleda samo još priroda Boga pamti. Zahvaljujući povezanosti s njom, život na selu još uvek odiše jednostavnošću i svojevrsnom skromnošću. Osim toga, bilo da veruje u Boga ili neku višu silu ili se izjašnjava kao ateista, seljak sprovodi rituale da bi mu zemlja bila plodnija, plaši se zlih očiju, traži blagoslov obližnjeg manastira… Iako nije prosvećeni hrišćanin, u njegovoj svakodnevici vrata komunikacije između ovog i onog sveta neprestano su otvorena.
Naravno, ni seljak ni selo nisu neka utopijska pribežišta niti herojske figure savremene civilizacije. Oni su samo rezime koji uspevamo da vidimo kada razmaknemo kulise masovne, popularne postkulture. Oni su podsetnik da je čovek u svojoj suštini biće čiji je pogled srca usmeren ka nebu, podsetnik da je danas, kao i oduvek, najveće znanje ono koje ume da odneguje vlat pšenice i njime prehrani čeljad. Preneti ovo sećanje kroz vek koji čoveku preti transhumanom sudbinom – ozbiljan je i odgovoran zadatak.
Aleksandra Pavićević
Izvor: Politika Magazin
