Био је један од ријетких у Црној Гори који је живот посветио заштити угледа архитеката и градитељског насљеђа. Као активни интелектуалац није се либио да на својствен начин искаже критички став о друштвеним околностима и збивањима.
Борећи се за достојанство архитеката и заштиту њихових дјела сарађивао је и са нашом медијском кућом, често кроз бројне ауторске текстове, а чешће као вриједан саговорник.
Андрија Маркуш је рођен 1941. године, у Подгорици. Дипломирао је 1965. године на Архитектонском факултету у Београду. Био је стипендиста ОГП „Титоград“. По завршеним студијама богату и разноврсну каријеру започео је у том колективу. Од 1966. до 1973. године ради као професор Грађевинске техничке школе „инж. Марко Радевић“ у Титограду. Од 1973. до 1977. године запослен је у Републичкој заједници образовања, а од 1977. до одласка у пензију 2001. године предаје на Универзитету Црне Горе. Био је професор прве генерације студената дизајна.
Градитељском насљеђу Црне Горе оставио је пројекте основних школа: „Марко Миљанов“ Титоград (1969), „Лука Симоновић“, Никшић (1971-74) „Блажо Мраковић“ у Доњем Загарачу, Даниловград (1973), „Сутјеска“ Титоград (1976) и „Блажо Јоков Орландић“ у Бару (1978.)… Пројектовао је спомен обиљежје палим борцима Момишића у Титограду 1978. године, Пословну зграду у Улици 13. јула у Подгорици (1980)…
Између осталог, био је познат по својим оригиналним подгоричким причама. Мало ко се у нашем граду могао похвалити тако сликовитом и слојевитом градњом ријечи попут овог рођеног Момишићанина. Радо их је причао за „Дан“.
Био је један од првих који је у Подгорици говорио о бициклистичким стазама, а бицикл наслијеђен од оца чувао је као ратни трофеј, јер је припадао њемачком полицајцу који је на њему патролирао Подгорицом у Другом свјетском рату, а двоточкаш је остао у Момишићима након ослобођења града…
Не постоји јавни објекат изграђен минулих деценија, а да Маркуш није, на њему посебан начин, дао осврт. Ветеран наше архитектуре је говорио о Руском мосту, Миленијуму, Тргу независности, улицама, булеварима, рушењу гробља у Далматинској улици… Написао је бројне редова о рушењу архитектонског насљеђа Подгорице, па ће захваљујући њему будуће генерације моћи да сазнају све о хотелима „Црна Гора“, „Љубовић“ и „Подгорица“, потом, како су настајали Булевар Светог Петра Цетињког, Блажов мост, Блок пет, али и на коју висину треба качити саобраћајне знаке. То је показивао сопственим крвавим челом. Остаће запамћене и његове лисице на рукама због гробља у Далматинској улици. Са посебним пијететом је говорио о свим дјелима архитекткиње Кане Радевић.
– Подгорица је много дужна архитекти Андрији Маркушу јер је, између осталога, бранио, афирмисао и чувао дјела архитекткиње Кане Радевић, које град чини посебним и другачијим. Непоколебљиво је то радио до последњег дана. Бранећи њу сврстао се на страну снажних и изузетних жена које је неизмјерно поштовао. Није предавао забораву Кану која је наш град на прави начин представљала у свијету – каже Љиљана Минић, уредница рубрике Подгорицом, дневних новина „Дан“.
Управо су од немјерљивог значаја његове књиге објављене под печатом Архитектонског форума из Подгорице, међу којима је и „Кана“, којом је сачувао лик и дјела прве даме црногорске архитектуре.
– Андрија Маркуш је међу књижевницима био уважен као сатиричар, а објављивао је и бројне афоризме.
Маркуш са пјесницима Милицом Краљ и Веселином Ракчевићем (пок.) у посјети академику Жарку Ђуровић у Дому старих у Рисну (2016)
Управо је у том духу умио да критикује поједина архитектонска рјешења. Тако је приликом презентације плана изградње зграда на обали Мораче, прије двадесетак година, за „Дан“ сликовито описао зашто је понуђено рјешење лоше, непримјерено и супротну архитектонским узусима. Рекао је да су са лијеве стране стамбени објекти „Пет удовица“, зидани у темпу пјесме „Ој, ђевојко Милијана“, а да су (тада планиране) стамбено-пословне зграде са десне стране у контрасту, јер су пратиле ритам пјесме „Сојчице, дјевојчице“. На овај начин, професорски, умио је да објасни и едукује младе новинаре, а и читаоце, да развијају осјећај за естетику и критички сагледавају урбану средину у којој живе – истакла је Вера Самолов, уредница Културе, у „Дану“, присјећајући се вишедеценијске сарадње са уваженим архитектом.
Маркуш је објавио бројна ужестручна дјела из области архитектуре, као и књиге пјесама и афоризама, између осталог, ту су наслови „ПОДГОРИЦА. Немојте ми више бити пријатељи, не могу издржати. 2017; СВЈЕДОЧЕЊЕ АРХИТЕКТУРЕ, 2017. Архитекти и архитектура Монтенегрина Но Комент, 2018; Сакрална архитектура Слободана Драговића, 2018; ГРАД И ГРАДИТЕЉИ, 2018; ЊЕГОШ КАО АРХИТЕКТА. РЕКОРДИ И АНАТЕМЕ, 2018; ЛИРИКА АРХИТЕКТОНИКА, 2019; Збирка пјесама СЈЕНКЕ, 2020; афоризми КОРОНА ВЛАСТ И МИ, 2020; ОБАЛЕ УЗ ЉУДЕ МОРЕ И РИЈЕКЕ, 2020; ОБИЉЕЖЈА II 2020…
Извор: Дан
