На разгранатој мрежи наших мудрости и оштрумности разнолики „Буксовци“ и Брано Мандићи се утркују да кажу неку духовиту опаску на рачун предсједника Милатовића. И то је ваљда израз демократије, слободне мисли можда и критичке свијести. Али, да ли је свако исмијавање предсједника израз духовитости, креативност и слободоумности?
Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Погледајмо, шта је тема? Јаковљево држање, мало височија иннтонација гласа, често понављање „ја“ – израза, позивање на оксфордску диплому… То је баш смијешно? Или је то штетно или опасно по овдашњи друштвени живот да би га требало јавно изврнути руглу?
Мислим да ни најдуховитији хумороста не би могао из ове предложене суве дреновине исциједити неку кап смијеха, посебно при чињеници да имамо доста опаснијих тема по друштвено здравље од онох како Милатовић гледа или како акцентује неке ријечи…
Па у чему је онда проблем? Односно шта је узрок ове опсесије предсједником? То што је тек који мјесец на дужности, у односу на вишедеценијског претходника? То што гаји пријатељске везе са Србијом? Или што јавно манифестује своју везаност за Цркву?
Просто не могу да вјерујем да у 21. вијеку неком ко жели да буде препознат као паметан и духовит, такве ствари сметају. Или ће прије бити да Јаков Милатовић некоме „смета“ као симбол драстичног растурања 220.000 напрема 150.000 комитског бунила и буђења народне свијести у могућности, ето барем могућности да икада будемо нормални грађани. А не ментални и социјални поданици диктатора који није школован на Западу, који је чешће понављао „Црна Гора“ него Јаков замјеницу „ја“, и који је од књига читао само „Буксовце“.
До читања у сљедећем броју.
