У жељи да отвори расправу о изворима и коришћењу Љетописа попа Дукљанина, редакција Журнала у наставцима преноси рад др Предрага Коматине, научног саветника Византолошког института САНУ, првобитно објављен у „Историјском часопису“, књ. књ. LXIX (2020) стр. 189–226.
Та традиција се потом даље развијала. Средином XIV века је најранији познати дубровачки „хроничар“ Милеције забележио у својим стиховима о историји града и тада важећу верзију о његовом настанку.[1] Према тој верзији, пошто је Епидаур био разорен (destructa sic Epidauro), неки Римљани су, бежећи од грађанског рата (bellum civile fugientes) дошли у далматинску луку Груж (Gravosius). Избеглице пак из Епидаура, по савету Јована, „који је био архиепископ поменутог града“ (qui jam praedictae fuit Archiepiscopus urbis), подигли су утврђени град на стени изнад мора и назвали га „епидаурским језиком“ (Epidaurica lingua) Labusa, „пошто се на том наречју „стена“ каже „labes“, али је услед гласовних промена тај назив временом прешао у Rhagusa. На словенском (Sclavonice) се тај град зове Дубровник „по шуми, јер је то место на коме је сада град било шума, а дубрава се каже шума“. У новом граду су саградили цркву посвећену Св. Стефану Првомученику и у њој положили мошти светих Нереја, Ахилеја, Домициле и Петрониле, „које су потајно донели собом бежећи из Рима.“[2] Ту традицију о настанку града Дубровчани су у то време вешто користили чак и у политичке сврхе, па је тако она ушла и у познату аренгу повеље Радича и Бељака Санковића којом они 15. априла 1391. Дубровачкој општини уступају град Цавтат са половином жупе Конавли, истичући како су они „познали уистину из старих записа и од старих људи дугог памћења, добрих људи који су то чули с колена на колено, и по означеним белезима и знамењима међа“, да је „на Цавтату при мору био стари град Дубровник смештен у Жупи конаваоској, и да му је припадала Жупа конаваоска и била му племенито та жупа и друге земље и места“, те да су „када се тај стари град расуо и опустео, тада господа рашка и хумска у те дане неправдом запосели и силом узели Конаваоску жупу и друга места тог града“ и да су „тада грађани пошли у тврдо место и сазидали град Дубровник, који је и данас Божјом милошћу поштован и слободан, од којих људи старога града се изродила и наследила властела града Дубровника.“[3] У исто време Јован Конверзини, Италијан познат и као Јован Равењанин, нотар Дубровачке општине у периоду 1384–1387. пише своју Historia Ragusii, у којој износи како су у време франачког краља Пипина Малог (751–768), након неуспешне опсаде Цариграда, Арабљани (Afri) ушли у Јадранско море, напали и уништили Епидаур. У наставку аутор очито следи Милеција, наводећи како су се избегли Епидаврани удружили са бегунцима из Рима који су се ту задесили и на подстицај свог архиепископа Јована утемељили нови град Дубровник.[4]
Од посебног је интереса облик у којем се та традиција јавља на самом крају XV и почетку XVI века. О томе је значајно сведочанство у својим делима оставио Илија Лампридије Цријевић (1463–1520). Тако у посмртном говору за Ивана Гучетића из 1502. године Илија Цријевић помиње како је у дубровачким аналима (annalibus nostris) и успоменама старине пронашао да су се, у време распада Римског царства, „пошто су Епидаур разорили Вандали“ (Epidauro a Vandalis eversa) његови грађани преселили у Дубровник, а да су „Римљани ускоро, да би повратили Илирију, следили краља Бела“ (Mox etiam Romanos ad Illuriam recuperandam bellum regem secutos). Пошто је краљ умро, ту су се настанили и нови град потпомагали „као своје колонисте који су некад били послати у Епидаур.“[5] Нешто касније, међутим, у посмртном говору за свог ујака Јунија Соркочевића 1504. године, Илија Цријевић доноси донекле различите податке, а цела прича о постанку Дубровника је обогаћена новим детаљима. Епидаур су ту, наиме, разорили Сарацени (Epidauro a Sarracenis eversa), мало пре него што су „Римљани да би повратили Илирију следили краља Бела (mox etiam posteriores Romanos ad Illuriam recuperandam bellum reges (!) secutos), после чије су се смрти ту населили и допринели развоју града. Ту се први пут, уз објашњење о значењу другог, словенског назива града Дубровник, налазе и додатни подаци о Словенима из околине и њиховој сарадњи са Дубровчанима, која је почела након бекства Сарацена одатле и са јадранских острва на Монте Гаргано, након чега су Словени по наговору Дубровчана примили хришћанство. Та сарадња је довела до тога да су Дубровчани многе од словенских великаша примили за своје грађане, „a посебно другове краља Бела, који су били побегли у Рим и ускоро се заједно са Римљанима вратили да поврате Илирик. Кад је краљ, кога су следили, код својих Срба (apud suos Triballos) умро и био сахрањен“, и они су се настанили у Дубровнику. Цријевић затим истиче како су преци Дубровчана још у Епидауру имали епископа Јована, па је тако нови град већ и саграђен хришћанским рукама и од самих корена исповедао Христову веру.[6] У свом спеву De Epidauro из 1505. Илија Цријевић пева о античком Епидауру и његовом уништењу од стране Сарацена (Sarrani),[7] а његови подаци о том догађају сасвим очигледно потичу из Historia Ragusii Јована Конверзинија.30
Као што се може видети, традиција о настанку Дубровника почивала је у основи на елементима две легенде забележене први пут у X веку у De administrando imperio цара Константина VII Порфирогенита – оне о пореклу Дубровчана из разореног Епидаура и оне о пореклу далматинских Романа из Рима, која је временом просторно ограничена на Дубровник. Представа о Словенима као уништитељима Епидаура временом је из те традиције ишчезла, па се тако они не помињу у том контексту ни код Томе Архиђакона у XIII, ни код Милеција у XIV веку, који уопште не наводе идентитет уништитеља Епидаура. Једино се у повељи браће Санковић из 1391. алудира на „господу рашку и хумску“ као на неког ко је неправедно присвојио подручје „старог града Дубровника“, али се тај закључак темељи на простој чињеници да су у том тренутку они, као представници „господе рашке и хумске“, господари тог подручја. Насупрот томе, Јован Конверзини у свом делу о историји Дубровника, насталом у исто време, као разоритеље древног Епидаура идентификује Арабљане, који су у време Пипина Малог после опсаде Цариграда напали Далмацију. Према првој од наведених беседа Илије Цријевића Епидаур су разорили Вандали, док су према другој и према спеву De Epidauro, у коме је очигледно коришћење података из Конверзинијеве историје, то били Сарацени (Арабљани).
Краљ Бело и краљ Радослав
Значајан елемент традиције какву затичемо на самом крају средњег века и у освит хуманистичког Дубровника јесте податак да су Римљани који су доспели на источнојадранску обалу и утемељили нови град били предвођени извесним „краљем Белом“. За њега, међутим, Милеције средином XIV века још увек не зна. Он, наиме, пева како су ти Римљани напустили свој град и отишли у Далмацију „bellum civile fugientes“, дакле, „бежећи од грађанског рата“. Код Илије Цријевића, међутим, стоји да су они „Bellum regem secuti“, тј. „следили краља Бела“. Очигледно је, дакле, да је у току столећа и по које је делило Милеција и Илију Цријевића „bellum civile fugientes“ прерасло у „Bellum regem sequentes“, а „краљ Бело“ је постао препознатљиви митски оснивач града. Још једна промена у развитку традиције о оснивању града се може приметити код Цријевића у односу на Милеција. Према Милецију Римљани одлазе из свог града у Далмацију „бежећи од грађанског рата“, док код Илије Цријевића у беседи из 1502. они, након распада и пропасти Римског царства, следе краља Бела „да би повратили Илирију“ (ad Illuriam recuperandam), очито у смислу њене политичке реституције римској држави. Још увек, међутим, нема података о Беловом словенском пореклу и његовој вези са дубровачким словенским залеђем. Тек се у беседи Илије Цријевића из 1504. први пут појављују Словени из околине Дубровника као суседи и сарадници Дубровчана, али и словенски „другови краља Бела, који су били побегли у Рим и ускоро се заједно са Римљанима вратили да поврате Илирик“, а за самог Бела се каже како је „код својих Срба (apud suоs Triballos) умро и био сахрањен“. Тако се у традицији о настанку Дубровника појављује и трећа, словенска компонента, која постаје њен неодвојиви део захваљујући схватању о словенском пореклу оснивача града, краља Бела.
Схватање о Беловом словенском краљевском пореклу је разрађено у Дубровачким аналима (Annales Ragusini), историјском спису анонимног аналисте на италијанском језику, чија је првобитна редакција састављена крајем XV века, а који су затим неколико пута допуњавани почетком XVI века, управо у време када је Илија Цријевић, који их на једном месту и помиње, састављао своје беседе и спев.[8] Првобитна редакција Анала почиње речима да је Дубровник основао „краљ Радосав Бело (Radosav Bello), син Стефана Бела (Stefano Bello), рођен у Риму од босанског рода по очевој линији, а по мајчиној линији од Римљана; он је био од краљевског рода краља Радосава, кога је прогнао син Берислав“.[9] Радосав Бело је дошавши из Рима са босанским великашима саградио кулу Chastel Lave, у којој је сместио своје благо и мошти светих Домициле, Нереја, Ахилеја, Панкратија и Сергија и Вакха које су донели из Рима, те подигао цркву Св. Сергија и Вакха. Потом је потчинио цело Босанско краљевство, јер је био краљевског рода, да би се касније удавио у реци Уни код Chastel Lave, након чега се Босанско краљевство поново распало, пошто није имао наследника, па су њиме самостално владали великаши.[10] Међутим, већ редакција Анала сачувана у тзв. Сторанијевом рукопису, редигована убрзо после 1510. године, своје излагање почиње две генерације даље у прошлости, податком да је „краља Радослава од Босне прогнао из његовог краљевства његов син Берислав“, те да је он отишао са шест својих великаша у Албанију, а одатле у Сипонт у Апулији, одакле је дошао у Рим. Ту га је издржавао сам папа, а Римљани су га, приликом једног од својих унутрашњих сукоба, именовали својим капетаном и оженили једном племенитом Римљанком, с којом је имао сина Стефана Белу (Stefano Bela), који је такође био капетан и који је имао сина Радослава Белу (Radoslavo Bela), који је и сам после очеве смрти постао капетан. Када је у Босни умро краљ Берислав који је био прогнао свог оца и краљевство остало без наследника, босански посланици су дошли у Рим и позвали Радослава Белу да буде њихов краљ и господар. Он је у пратњи својих Римљана дошао у дубровачку луку где су га чекали људи из Босне, па је у договору са својим великашима одлучио да на том месту подигне утврђење по имену Castel Lave, да у њему похрани своје благо и мошти светаца које су донели из Рима, сачинивши у њему и капелу Св. Сергија и Вакха.[11] Даље излагање се у потпуности поклапа са оним из најстарије редакције Анала, о томе како је краљ Радослав завладао Босанским краљевством и потом настрадао, а земља поново остала без владара.
Византијски извори: Дукља – земља у којој живе и којом владају Срби
Првобитна редакција Анала, дакле, познаје краља Бела под именом Радосав (тј. Радослав) Бело, а о његовом словенском пореклу зна само то да је рођен у Риму као син Стефана Бела и да је био из рода босанског краља Радослава, кога је из краљевства протерао син Берислав (Бесислав). Анали у Сторанијевој редакцији из 1510. године, међутим, допуњују ту причу подацима о Радослављевом путу преко Албаније и Сипонта у Рим и његовом животу у Риму, о животу његовог сина Стефана Беле и унука Радослава Беле у Риму и босанском посланству које је после смрти краља Берислава позвало потоњег да преузме престо свог деде. Првобитна верзија, према томе, не зна за боравак прогнаног краља Радослава у Риму, нити наводи да је Радослав Бело био његов унук, него само потомак, те се остали детаљи у тој причи који се срећу у тексту Сторанијеве редакције морају сматрати накнадним додацима првобитној верзији. Оно што Илија Цријевић износи о Белу и његовом пореклу у посмртном говору за Јунија Соркочевића 1504. године – да су са њим из Рима дошли и његови словенски пратиоци који су раније били побегли тамо и после се вратили са Римљанима да поврате Илирик, те да је он сам „умро и био сахрањен међу својим Србима“ (apud suos Triballos) – сасвим би одговарало излагању првобитне редакције Анала, пре допуна које су ушле у Сторанијеву редакцију после 1510.
Главна одлика те верзије предања о настанку Дубровника је повезивање легендарног краља Бела са „босанским краљем Радославом“, кога је из краљевства протерао син Берислав (Бесислав). Ту је заправо реч о повезивању две традиције, једне о краљу Белу, оснивачу Дубровника, и друге о краљу Радославу који је био протеран из свог краљевства. С обзиром на то да се она не јавља у ранијим верзијама легенде о настанку града, по свој прилици се ради о некој независној причи која је захваљујући првом дубровачком аналисти прикладно прикључена легенди о оснивању града. Као и значајан број других података забележених у Аналима и она има порекло по свој прилици у народној традицији самог Дубровника или његовог српског залеђа.[12] Појам „Босна“ у Дубровачким аналима, међутим, не означава територију средњовековне босанске државе, како би се на први поглед помислило, него цео простор залеђа на коме су се у средњем веку налазиле српска и босанска држава. Тако је српски краљ с којим Дубровчани ратују и склапају мир 1253. и 1257. године „re de Bosna“, српски краљ и цар Стефан Душан је „re Stiepan de Bosna“, српски великаш жупан Никола Алтомановић је „signoretto de Bosna“, у бици на Косову пољу на Видовдан 1389. су се против Турака борили „Bosnesi“, које су предводили „Despot Lazar Re de Bosna, et Vuch Brancovich, et Vlatcho Vuchovich Voevoda“, док су деспотa Ђурђа Турци протерали „de Bosna et de Servia“.36 Стога се намеће питање да ли легенда о „босанском краљу Радославу“ који је био прогнан из свог краљевства у дубровачкој традицији своју историјску основу има заправо у прогонству српског краља Стефана Радослава, који је, изгнан из свог краљевства од стране млађег брата Стефана Владислава, уточиште потражио у Дубровнику, где је 4. фебруара 1234. године Дубровачкој општини издао своју једину сачувану повељу.[13] Податак о његовом каснијем боравку у Риму је, очигледно, само плод потребе да се он повеже са краљем Белом, који је према традицији дошао из Рима.
Постанак Дубровника према Туберону
Наведени облик добила је, дакле, традиција о оснивању Дубровника до почетка XVI века, када Коментаре о свом времену и у оквиру њих екскурс о историјату свог града пише Лудовик Цријевић Туберон, ослањајући се, како сам каже, „пре свега на писца Дукљанина“. Како изгледа традиција о настанку Дубровника у Тубероновој верзији? Према Туберону, древни Епидаур су уништили Сарацени, арапско племе које је претходно већ било освојило велики део Сицилије, па су одатле, жељни пљачке, дошли пред обале Далмације. Истовремено са Сараценима, град су напали и суседни Словени, који су га већ од раније узнемиравали и допринели његовом слабљењу. Пошто је град пао, његови преживели становици су покушали да га обнове, али су их у томе омели суседни Словени, који су покушали да искористе пропаст града, устремивши сву своју мржњу према тамошњим Романима, јер су се „биле исцрпле и снаге Римског царства“. Међутим, пошто су пристали да им плаћају годишњи данак, а и на наговор једног преживелог епидаурског свештеника, Словени су дозволили Епидавранима да се населе у раније опустошеном утврђењу Брено (жупа Дубровачка, између Дубровника и Цавтата, тј. древног Епидаура). Неколико година касније (Aliquot deinde post annis), „Полимир звани Бело (Polimirus cognomento Belus), по мајчином роду Римљанин, по очевом праунук Радослава, некадашњег босанског краља (Rhatislaui Bossinatium quondam regis pronepos), који се био склонио у Рим, пошто га је из краљевства био прогнао син Готислав (a filio Gothislauo regno pulsus), отишао је у Илирик у жељи да поврати дедовско краљевство“ (in Illyricum studio auiti regni recuperandi est profectus). Њега су тамо позвале војводе које су после смрти Готислава и изумирања његове породице самостално владале деловима краљевства. Полимир је стигао у Далмацију и искрцао се у луци Gravosium (Груж) са својим следбеницима, међу којима су били и они који су рођени у Риму, али су били пореклом из Илирика, пошто су њихови преци били избегли у Рим заједно са краљем Радославом, а који су сада, у жељи да се врате у стару отаџбину, са својим породицама „следили Бела који је пошао у Илирик“ (Belum in Illyricum proficiscentem sunt secuti). Ту су Бела као новог краља свечано дочекали „требињски епископ Јован и великаши краљевства“ (a Ioanne Tribuliensium pontifice regnique principibus), одакле су га одвели у град Требиње (in oppidum Tribulium), „који је у оно време за прилике у Илирику био врло богат“, да у њему буде „уведен у краљевство, пошто према обичају прими царске ознаке“ (quo ibi insignibus imperii de more accaeptis regnum iniret), јер су „тамо босански краљеви, који су држали тај део Далмације, тада почињали да владају и примали ознаке свог положаја“ (Hinc enim Bossinatium reges, qui eam Dalmatiae partem obtinebat, imperium auspicabantur et fortunae suae insignia tunc accipiebant).[14] Пошто је тако завладао краљевством својих предака, Полимир je са својим римским пратиоцима одлучио да подигне нови град на месту где су се најпре искрцали. Првобитно утврђење које је ту саградио, за које неки кажу да га је заправо само обновио „уз помоћ константинопољског цара Михаила, чијем је царству у то време Далмација припадала“, Дубровчани су касније називали Света Марија од Каштела, али је његово првобитно име „на епидаурском језику“ (lingua Epidauria) било Лавуса (Lauusa), „јер је било смештено на стрмим стенама“. То име је касније прешло на читав нови град и постало Рагуза (Rhacusa). „Скоро у средини града“ (In medio fere oppidi), у крају који је касније називан Пустијерна, Полимир је подигао храм Св. Првомученика Стефана у коме је положио мошти светих мученика Нереја, Архилеја и Панкратија и девица Петрониле и Домициле, које је са собом донео из Рима.[15]
Ранко Рајковић: Наш средњи вијек – Размишљање о државности Црне Горе (3. дио)
Туберон даље доноси различите верзије о пореклу самог имена Рагуза, наводећи да неки то име изводе од имена сицилијанског града Рагузе, други од имена „словенског, тј. готског краља Радагајса, од којег је и сам оснивач града Полимир водио давно порекло“ (a Rhadagaso, Slouinorum seu Gothorum rege, a quo Polimirus ipse urbis conditor uetustam ducebat originem), док је трећа верзија коју је раније изнео, од епидаурског назива Lauusa који је означавао стрме литице на којима је град био подигнут.
Епидаврани који су преживели уништење свог града и сместили се на Брену су се на наговор свог епископа преселили у Белов нови град и постали његови грађани. Сенат који је установио у новом граду био је састављен делом од његових пратилаца, а делом од Епидаврана. Такође је и самог епидаурског епископа, „кога неки називају Јованом“ (quem quidam Ioannem nominant), а који је после уништења Епидаура са својим суграђанима живео на Брену, уз дозволу папе поставио за дубровачког епископа и постарао се да буде изузет из надлежности салонитанског архиепископа, коме су у то време били подложни скоро сви епископи Далмације, пошто је у то исто време и сама Салона била разорена. Међутим, и новом граду је ускоро запретила судбина Епидаура, пошто су Сарацени, победивши Калабре и Апуљане, заузели Монте Гаргано у Италији наспрам обала Илирика. Дубровачни су увидели ту опасност и склопили савез са Задром, тада водећим градом Далмације, и другим приморским градовима, а упутили су посланике и суседним Словенима, који су прихватили хришћанску веру у време папе Хадријана III и свог краља Светополка, „који је по дозволи константинопољског цара управљао Далматинским краљевством“ (Slouini enim Adriani Tertii Romani pontificis tempore, Seuropylo Dalmatiae regnum permissu Constantinopolitani imperatoris administrante, Christianam susceperant religionem). Словенски народ (gens Slouinorum) је сакупио многе бродове, на њих укрцао војску и пребацио је у Апулију, где је поразио Сарацене и протерао их са Монте Гаргана, а Дубровчанима уступио поједина јадранска острва. Своје излагање о настанку и најранијој историји Дубровника Туберон закључује констатацијом да је краљ Светополк умро и, пошто није имао наследника, Далмацију тестаментом предао Угарском краљевству, али да до тада „та покрајина, иако је имала своје краљеве, ипак није била отуђена од Константинопољског царства, поштујући више име него снагу Царства које је старило.“[16]
Туберонова верзија повести о настанку Дубровника је садржајно и литерарно свакако најуобличенија од свих дотадашњих. У њој се препознају све њене до тада већ присутне компоненте – епидаурска, римска, словенска, сараценска, долазак краља Бела, потомка прогнаног краља Радослава, и његово преузимање дедовског Босанског краљевства, мошти Св. Нереја, Ахилеја (Архилеја), Панкратија, Петрониле и Домициле, црква Св. Стефана, порекло и промена назива града Lavusa у Ragusa… Основа приче је, у суштини, иста она забележена у Дубровачким аналима, укључујући допуне у Сторанијевој редакцији, с том разликом што је код Туберона босанског краља Радослава протерао син по имену Готислав, а не Берислав (Бесислав), док је друго име краља Бела, који је био Радослављев „pronepos“, било Полимир, а не Радослав. С друге стране, анализа појединих места открива и то да је Туберон неспорно користио непосредно и саме Милецијеве стихове, што је посебно очигледно у појединостима којих у Аналима нема. Тако нпр. његово „in Dalmatiam nauibus appulit, in portu… (quam) incolae Grauosium… nuncupant“,41 по свој прилици долази од Милецијевог „subintrant Portum Dalmatiae, qui Gravosius vocatur“.42 Такође и податак да је новоосновани град „lingua Epidauria Lauusa… vocitatam“, а да је потом „Lauusa in Rhacusam mutata“,43 „per linguae corruptelam literas immutante“,[17]има паралелу у Милецијевом „Hoc castrum vocitat Epidaurica lingua Labusa… nunc, L in R, G pro P mutando, moderni Rhagusam dicunt“.45 Најзад, и податак да су избегли Епидаврани, смештени тада на Брену, одлучили да се населе у Беловом новом граду „suasu maxime pontificis eorum, cuius nomen uetustate excidit“,[18] сасвим одговара Милецијевом „Castellum statuunt monitis actuque Joannis, Qui jam praedictae fuit archiepiscopus urbis“,[19] нарочито када се узме у обзир да мало даље каже како тог „pontificem Epidaurium“, чије се име давнином изгубило, „quidam Ioannem nominant“.[20]
Ранко Рајковић: Наш средњи вијек – Размишљање о државности Црне Горе (2. дио)
Што је посебно интересантно, Туберон је, како је у науци већ показано, био и први дубровачки аутор који је користио податке из списа De administrando imperio цара Константина VII Порфирогенита.[21] Одатле је, по свој прилици, преузео податке о томе да су Сарацени освојили Сицилију и напали Далмацију,[22] да су Словени нападали Епидаур и узнемиравали далматинске Романе, који су касније пристали да им плаћају данак,[23] да је Далмација припадала царству константинопољског цара Михаила,[24] да се дубровачка црква Св. Стефана, у којој су почивале мошти Св. Панкратија, налазила „скоро у средини града“ (Ἐν δὲ τῷ αὐτῷ κάστρῳ κεῖται ὁ ἅγιος Παγκράτιος ἐν τῷ ναῷ τοῦ ἁγίου Στεφάνου, τῷ ὄντι μέσον τοῦ αὐτοῦ κάστρου),[25] да је Задар био један од водећих градова Далмације,[26] да су Сарацени владали Апулијом и Калабријом, а да су Дубровчани, становници других далматинских градова и суседни Словени, пребацивши бродовима војску, допринели победи над Сараценима под Баријем,[27] те најзад, да су словенске земље у Далмацији номинално признавале власт цариградског цара.[28] С друге стране, податке о краљу Светополку (Seuropylus) и покрштавању Словена у време папе Хадријана III (884–885) Туберон је преузео из дела хуманиста Флавија Бјонда (1388–1463) и Антонија Бонфинија (1434–1503), који доносе готово истоветне податке о моравском кнезу Светополку (870–894) и његовим односима са Апостолском столицом.[29]
Туберон је, међутим, сасвим сигурно користио и дела Илије Цријевића. Фразеологија Илије Цријевића је слична оној коју налазимо код Туберона. Тако нпр. код Илије Цријевића Бело одлази из Рима ad Illuriam recuperandam,[30] док према Туберону долази in Illyricum studio auiti regni recuperandi,59 његови пратиоци су Bellum regem secuti,[31] а код Туберона пак Belum in Illyricum proficiscentem sunt secuti.[32] Најзад, констатацију Илије Цријевића да је Бело умро и био сахрањен „apud suos Triballos“, где је учени дубровачки хуманста антички етноним употребио у класицизирајућем маниру као ознаку за Србе,[33] Туберон је пренео на „opidum Tribulium“, тј. „град Требиње“, за који потом наводи како је за прилике у Илирику врло богат град, где је Бело устоличен за краља од стране требињског епископа (a Ioanne Tribuliensium pontifice), пошто је био обичај да „босански краљеви“ у том граду ступају на власт.[34]
Туберон и „Дукљанин“
Који су онда то подаци које би Туберон преузео из Летописа попа Дукљанина? Неспорно, у Тубероновом излагању се препознаје велика сличност са излагањем забележеним у XXVI глави тог списа.Тамо се такође припиведа о завојевачима Сараценима, који су дошли са Сицилије са „miria armeni“ и разорили приморске градове, из којих су Латини побегли у брда где су живели Словени. Пошто су се Сарацени вратили у своју земљу, Латини су зажелели да се врате у своје градове, али им Словени то нису дозволили, него су их уместо тога поробили. Пошто су пристали да им плаћају данак, Латини су ослобођени, те су почели да обнављају приморске градове које су Сарацени били порушили.64 Томе следи прича о Белу и његовом доласку из Рима у Далмацију, такође врло слична оној код Туберона. Пошто Белова („званог и Белимир“) римска родбина није више могла да подноси сталне грађанске немире у Риму, а и зато што су словенски посланици дошли Белу („званом и Павлимир“) са позивом да преузме краљевство својих предака, они су се лађама пребацили у пределе Далмације и искрцали у луци Груж и Умбла, где су саградили утврђење. Када су то дознали „људи града Епидаура“ који су се налазили по шумама и планинама, придружили су им се и заједно са њима подигли град на литицама изнад мора, којe се на језику Епидаврана зову laus, те су и град назвали Lausium, да би касније, услед замене гласа l са r то име постало Ragusium. Словени су га назвали Дубровник, тј. „шумовит“.[35] Ту су Белу дошли и представници „Словенске земље“, који су га одвели у Требиње, где је свечано устоличен на краљевском престолу његових предака.[36]
Ранко Рајковић: Наш средњи вијек – Размишљање о државности Црне Горе (1. дио)
Очигледне сличности у обема приповестима о оснивању Дубровника, Тубероновој и „Дукљаниновој“, уз неподељено схватање да је Летопис попа Дукљанина аутентични средњовековни извор, који је у сваком случају претходио Туберону, биле су сасвим довољне за закључак да се прва заснива на потоњој.[37] Међутим, како је у претходном излагању показано, Туберонова верзија приче о настанку Дубровника је настала на основу података низа других, различитих извора. Сами подаци о Сараценима као освајачима Епидаура јављају се код Илије Цријевића који их је преузео из Historia Ragusii Јована Конверзинија, који их доноси у једном сасвим другом контексту (везују се за владавину Пипина Малог и неуспешну опсаду Цариграда),[38] а и у Аналима се јављају у сличном контексту,[39] коме се у Летопису попа Дукљанина не налазе трагови. С друге стране, опет, у Летопису се сараценско уништење Епидаура и бекство Епидаврана из уништеног града чак и не спомињу, већ се само говори уопштено о „приморским градовима“ и „Латинима“, али се онда, у одељку о Белу, изненада појављују „људи града Епидаура“ који силазе са брда и придружују се Белу и Римљанима. Имајући у виду да су чак и према Илији Цријевићу Словени у време уништења Епидаура били пријатељи и савезници Епидаврана,[40] Туберонови подаци о непријат ељству Словена према Романима и о данку који су Романи пристали да плаћају Словенима потичу сасвим сигурно од Порфирогенита, а не од одговарајућег податка Летописа попа Дукљанина. На основу тога се намеће један сасвим супротан закључак – да је аутор Летописа попа Дукљанина заправо своју причу о оснивању Дубровника обликовао према Тубероновој.
С друге стране, за Туберонове податке о краљу Светополку такође је указано да су преузети из различитих извора, из дела хуманистичких писаца Бјонда и Бонфинија, и лако је приметити да нису нимало слични онима у Летопису попа Дукљанина. Према Дукљанину, наиме, Светополк је владао неколико генерација пре Бела,71 док су код Туберона они отприлике савременици, с тим што је Бело краљ „Босанског краљевства“, праунук босанског краља Радослава, неко ко је водио „давно порекло од Радагајса, готског или словенског краља“ и од кога је водио порекло потоњи краљ Бодин,72 док је Светополк краљ „Далматинског краљевства“ (Dalmatiae regnum), које је после његове смрти припало Угрима.73 За њега, дакле, постоје два краљевства на источнојадранској обали – „Босанско“ и „Далматинско“, те је лако приметити да он нема идеју о јединственом јужнословенском краљевству какво познаје Летопис попа Дукљанина и описује управо у поглављу посвећеном краљу Светополку.74 С обзиром на то да је Туберон своју повест о настанку Дубровника обликовао на основу више различитих извора, поставља се питање ко би од њих могао да буде његов „писац Дукљанин“, али оно за сада мора остати без одговора.75
Наставиће се…
[1]N. Nodilo, Prvi ljetopisci i davna historiografija dubrovačka, Rad JAZU 65 (1883) 120–121; Ф. Шишић, Летопис, 51; R. Katičić, Aedificaverunt Ragusium, 14–15.
[2]Annales Ragusini Anonymi item Nicolai de Ragnina, ed. N. Nodilo, Zagrabiae 1883, 174.
[3]С. Мишић, Повеља Бељака и Радича Санковића Дубровнику, 15. април 1391, ССА 7 (2008) 115. На тај догађај се осврће и сам Туберон у свом екскурсу о историји Дубровника, наводећи како је тада подручје Епидаура „после око шестсто година од уништења Епидаура“ враћено Дубровчанима, Commentarii, 96; V. Rezar, De origine, 122–124.
[4]F. Šišić, O hrvatskoj kraljici Margareti, Dubrovnik 1930, 15–17. О Конверзинију и његовом делу, које још увек није објављено, cf. R. Seferović, Razočarani notar: iz kasnog dubrovačkog prijepisa djela Historia Ragusii Giovannija Conversinija, Anali Dubrovnik 55/1 (2017) 131–170.
[5]D. Nevenić Grabovac, Oratio funebris humaniste Ilije Crijevića dubrovačkom pesniku Ivanu (Dživu) Gučetiću, Živa antika 24 (1974) 353.
[6]Д. Невенић-Грабовац, Илија Ламприце Цријевић, крунисани песник. Посмртни говор својем ујаку Јунију Соркочевићу, Жива антика 27 (1977) 252.
[7]Д. Невенић Грабовац, Поема Илије Цријевића De Epidauro, Жива антика 20 (1970) 266–276, ll. 342 sq. 30Исто, 245.
[8]Сви аналисти који су допринели настанку Дубровачких анала су анонимни. Први је довео своје излагање до 1485. године, други је писао до 1503, а трећи до 1510. године. Четврти покрива само 1511/1512. годину, да би још један или двојица аналиста излагање довели до 1550. године. Незнатно измењена редакција сачувана у Сторанијевом рукопису излаже догађаје до 1510. године и уобличена је убрзо потом, Annales, VII–X; N. Nodilo, Prvi ljetopisci,94–100, 108–110.
[9]Annales, 3. У најстаријем рукопису уместо Берислав стоји Бесислав. Хронолошке одреднице које се појављују на почетку сваког одељка у Аналима су додате накнадно, cf. ibidem, 3, n. 4; N. Nodilo, Prvi ljetopisci,124.
[10]Annales, 3–5.
[11]Annales, 3–4.
[12]N. Nodilo, Prvi ljetopisci, 123–128. За другачију анализу традиције о Белу, уп. Т.
Живковић, Легенда о Павлимиру Белу, ИЧ 50 (2003) 9–31. 36Annales, 33, 35–36, 39–41, 48, 56.
[13]Зборник средњовековних ћириличких повеља и писама Србије, Босне и Дубровника,I, прир. В. Мошин, С. Ћирковић, Д. Синдик, Београд 2011, 130; Ђ. Бубало, Српска земља и Поморска у доба владавине Немањића,I, Од Сабора у Расу до Сабора у Дежеву, Београд 2016, 139–141. Податак који се јавља у Сторанијевој редакцији Анала, да је прогнани краљ потом отишао у Албанију (Arbania), такође би се могао довести у везу с тим догађајем, с обзиром на то да је и према српском писцу Теодосију Радослав из Дубровника отишао у Драч, Теодосије Хиландарац, Живот Светога Саве, изд. Ђ. Даничић, прир. Ђ. Трифуновић, Београд 1973, 177–178; Ђ. Бубало, Српска земља и Поморска, 140–141.
[14]Commentarii, 87–89; V. Rezar, De origine, 94–98.
[15]Commentarii, 89–90; V. Rezar, De origine, 98–100.
[16]Commentarii, 90–91; V. Rezar, De origine, 100–104.
[17]Commentarii, 90; V. Rezar, De origine, 102. 45Annales, 174.
[18]Commentarii, 90; V. Rezar, De origine, 102.
[19]Annales, 174.
[20]Commentarii, 90; V. Rezar, De origine, 102–103, n. 33.
[21]У литератури су присутне недоумице у вези са начином на који је Туберон могао бити упознат са делом Констанина Порфирогенита, штампаним први пут тек 1611. године, V. Rezar, De origine, 80–81, 100–101, n. 29. T. Živković, Constantine Porphyrogenitus, 147– 162, сматра да је Туберон познавао Порфирогенитов спис преко дела Trattato delle mutationi de gli Stati загонетног Arpontaco Burdegalense, на које се позива Мавро Орбин, M. Orbini, Regno degli Slavi, 181, што се не може одржати, пошто је извесно да се под тим именом крије заправо француски хуманиста из Бордоа Арно од Понтака (o. 1530– 1605), cf. J. Weinberg, Chronology and Hebraism in the World of Joseph Scaliger: The Case of Arnaud de Pontac (Arnaldus Pontacus), For the Sake of Learning. Essays in Honor of Anthony Grafton I, edd. A. Blair, A.-S. Goeing, Leiden–Boston 2016, 39–54. Најприхватљивијим се чини објашњење да се Туберон упознао са царевим списом посредством млетачког
[22]Commentarii, 87–88; V. Rezar, De origine, 94; DAI, 29.88–112.
[23]Commentarii, 88; V. Rezar, De origine, 94–96; DAI, 29.3–53, 30.119–142.
[24]Commentarii, 89; V. Rezar, De origine, 100; DAI, 29.58–66.
[25]Commentarii, 90; V. Rezar, De origine, 100; DAI, 29.235–236.
[26]Commentarii, 90; V. Rezar, De origine, 102–104; DAI, 29.272–284.
[27]Commentarii, 90–91; V. Rezar, De origine, 102–105, n. 38–39; DAI, 29.98–119.
[28]Commentarii, 90–91; V. Rezar, De origine, 100–104; DAI, 29.54–58, 31.57–60, 32.146–148.
[29]V. Rezar, De origine, 104–105, n. 40.
[30]D. Nevenić Grabovac, Oratio funebris, 353; иста, Посмртни говор, 252. 59Commentarii, 88; V. Rezar, De origine, 96.
[31]D. Nevenić Grabovac, Oratio funebris, 353; иста, Посмртни говор, 252.
[32]Commentarii, 88; V. Rezar, De origine, 98.
[33]Уп. превод Цријевићевог Посмртног говора Јунију Соркочевићу, Д. Невенић Грабовац, Посмртни говор, 260. Тај појам у истом значењу користи чак и сам Туберон, називајући деспота Ђурђа (1427–1456) „Georgius, Dardanorum ac Triballorum rex“, Commentarii, 97; V. Rezar, De origine, 126.
[34]Commentarii, 88–89; V. Rezar, De origine, 98. Т. Живковић, Легенда, 30–31; Gesta,II, 239–240, указао је на могућу везу између легендарног „краља Бела“ који столује у
Требињу и травунског жупана Белоја (Βελάης), кога помиње Порфирогенит, DAI, 34.7– 8. Нека стварна веза између њих тешко да је постојала, пошто је лик „краља Бела“ сасвим другачијег постања, али је, с обзиром на то да је Туберон познавао Порфирогенитов спис, сасвим могуће да га је управо тај податак навео да Triballos из приче о Белу интерпретира као Требиње. 64Gesta,I, 108.
[35]Исто, 108–110.
[36]Исто, 110.
[37]Ф. Шишић, Летопис, 58–60, 442–446; T. Živković, Constantine Porphyrogenitus, 154; V. Rezar, De origine, 92–95, n. 8–9, 13; Gesta,II, 225–243.
[38]Анализа неких других места у његовом спису не пружа индиције да је Туберон непосредно користио Конверзинијево дело, V. Rezar, De origine, 146, n. 49.
[39]Annales, 7–8, 10–11.
[40]Д. Невенић Грабовац, Посмртни говор, 252.
71 Ф. Шишић, Летопис, 301–309.
72 Commentarii, 88, 90, 93; V. Rezar, De origine, 96, 100, 114. Вреди приметити да Туберон порекло словенске краљевске куће изводи од готског вође Радагајса (+ 406), а не од остроготког краља Тотиле (541–552), као у Летопису попа Дукљанина, Gesta, I, 4–14.
73 Commentarii, 90–91; V. Rezar, De origine, 104–105, n. 40, 42.
74 Gest,aI, 46–62; II, 127–164; Ф. Шишић, Летопис, 432–433.
75 С обзиром на то да се Дубровачки анали често оцењују као „стари“, „древни“, N. Nodilo, Prvi ljetopisci, 92–101, поједини аутори су склони да управо у њима препознају Тубероновог „Дукљанина“, S. Bujan, Chronique du Prêtre de Dioclée, 13–14. На месту на коме се говори о постављању епидаурског епископа, „кога неки називају Јованом“ (quem quidam Ioannem nominant), за епископа новог града, у Тубероновом аутографу Коментара који се чува у венецијанској Библиотеци Марцијани на маргини је дописано да њега „Анали писца Дукљанина називају Јованом“ (quem Docleatis authoris annales Ioannem nominant), што је ушло и у сва старија издања Тубероновог дела, Commentarii, 90;V.Rezar, De origine, 102–103, n. 36. У самом пак Летопису попа Дукљанина то име се не спомиње, па се мислило да је Туберон имао неки други, несачувани рукопис Летописа, Ф. Шишић, Летопис, 445–446; R. Katičić, Aedificaverunt Ragusium, 18. Иако је показано да се то место није налазило у Тубероновом првобитном тексту како целовитих Коментара, тако и издвојеног екскурса о историји Дубровника, V. Rezar, De origine, 102–103, n. 36, остаје питање ко је, када и зашто додао наведену белешку, те шта су за глосатора представљали „Анали писца Дукљанина“. Само по себи, Тубероново излагање о епидаурском епископу и његовој улози у оснивању новог града највише одговара Милецијевим стиховима о епидаурском архиепископу Јовану, Annales, 174; V. Rezar, De origine, 102–103, n. 33, а за истоименог епидаурског епископа зна и Илија Цријевић, Д. Невенић Грабовац, Посмртни говор, 252. У првобитним Дубровачким аналима се та личност не јавља, али зато Никола Рањина у својој редакцији
