Разговор водио: Милош М. Милојевић
Историчар Предраг Коматина је мајстор детаља. То је битан предуслов успешности медиевалистичких и византолошких истраживања епохе којом се бави јер је много шта из 9. и 10. века познато тек по којем спомену у савременим или потоњим списима, или се да наслутити из материјалних остатака, печата великодостојника и новчића пронађених током деценија археолошких ископавања.
Укрстити овако расуте податке, међусобно их супротставити и осветлити сазнањима других, сродних дисциплина те понудити иновативно тумачење питања о којима се расправља дуго, понекад и неколико генерација, представља изузетну вештину . Њу можемо пратити читањем радова нашег саговорника. Тематски распон је такође врло широк. Пажњу нам је прво привукао један његов рад који тематски делује усамљено у односу на главне тематске кругове његових истраживања – студија о промени на српском престолу 1370-1371. односно покушај разрешења питања да ли је краљ Вукашин у једном тренутку, лишењем царске власти Стефана Уроша V постао једини српски владар.
И неки други његови радови односе се на доба династије Немањића, магистрални ток српске средњовековне историје, династичке везе и бракове, црквену политику и доба великожупанске власти Стефана Немање.
Међутим, главни до сада објављени Коматинини истраживачки радови односе се на раније векове: IX, X и XI век српске, византијске и балканске историје. Два су главна тематска круга којима су посвећени: византијска црквена историја о чему је његова монографија Црквена политика Византије од краја иконоборства до смрти цара Василија I, коју је 2014. објавио Византолошки институт САНУ, и раносредњовековна јужнословенска и српска историја.
Тема нашег разговора углавном је била раносредњовековна историја Срба и, шире, Јужних Словена. Подстакнут је био књигом Константин Порфирогенит и рана историја Јужних Словена, опсежним и подробним испитивањем овог средишње важног извора за изучавање средњовековне историје народа са којима је ромејска држава долазила у додир. Књига представља темељну егзегезу обавештења о јужнословенским народима која је цар Константин Порфирогенит (913-959) оставио, што вероватно најтемељније истраживање тих вести још од објављивања другог тома Византијских извора за историју народа Југославије. Ти одељци, међутим, заједно са другим оскудним обавештењима у небројано наврата су претресани и коментарисани. Сваки нови помак захтева и извесну смелост интерпретатора, промену фокуса и оквира дискусије. Овај историчарски рад, а затим и његови резултати, били су тема нашег разговора.
Господине Коматина, тема нашег разговора биће књига о Константину Порфирогениту, и други радови који се односе на ову епоху. Међутим, о чему сада пишете?
Сад сам се посветио раду о Летопису попа Дукљанина, читавој проблематици око овог дела, пошто сматрам да није у питању аутентичан средњовековни извор већ производ доста позније, хуманистичке историографије.
Сада сам написао два рада, од којих би један требало да буде објављен у Историјском часопису а други у часопису за средњовековне студије Иницијал.
У једном раду сам покушао да оспорим аргумент који почива на уверењу да је Андреа Дандоло, млетачки дужд из 14. века, користио Летопис попа Дукљанина. Сматрам да тај аргумент не стоји, односно да га није користио. Уколико се одбаци овај аргумент не остаје ништа на чему би се могло засновати рано датирање. У другом раду сам покушао да расправим неке појединости како је текао настанак тог списа од Мавра Орбина до Ивана Лучића.
У ранијој историографији готово да је постигнут консензус да је у питању аутентичан спис, неког латинског свештеника из 12. века, онда је Тибор Живковић оспорио ово рано датовање, али га његов настанак смешта негде у крај 13. и почетак 14. века?
Тибор Живковић је одбацио све аргументе у прилог ранијег датирања, међутим, није одбацио да је спис користио Андреа Дандоло, негде половином 14. века, због чега је Летопис морао настати раније.
Рукописна традиција је иначе доста познија?
Тек из 17. века. Најстарији и дуго једини познати рукопис је Лучићев чистопис, текст који је он написао и предао га цензури у Ватикану, да му се одобри штампање. То није рукопис који проистиче из рукописне традиције, већ је његов текст предат надлежним институцијама, ватиканској цензури и издавачу, да се објави.
Дуго времена то је био једини познати рукопис. Шездесетих година је откривен у Народној библиотеци у Београду други рукопис из истог времена, из средине 17. века. Њега сам недавно прегледао, и сматрам да је у питању такође Лучићев рукопис. Мимо рада самог Лучића, који је први објавио тај спис 1666. не постоји рукописна традиција.
Француска истраживачица Соланж Бижан изнела је претпоставку да је заправо Орбини на основу неколико ранијих хроника конструисао Летопис?
Ја полазим од њеног истраживања. То је њена средишња теза коју сам ја надоградио.
У историографији Поп Дукљанин иначе није добро стајао, али било је неких детаља који су сматрани за аутентичне?
Само они који имају потврду у релевантнијим изворима и то су углавном подаци које су творци самог Летописа преузели из византијских извора који су у 16. и 17. веку штампани на латинском западу. Ту нема података значајних византијских извора за српску историју за које творци Летописа нису знали да постоје, односно оних који до тада нису били штампани.
Предраг Коматина: Рана дубровачка историографија и Летопис попа Дукљанина (2)
Како је Константин Порфирогенит разумео своје изворе, оне који су сведочили о околним народима? Да ли их је подређивао византијском појмовном оквиру?
Његове представе су по много чему у сагласју са каснијим разумевањем појмова нације и народа. Разумео их је као етничко-политичке колективе. Један део његовог списа поједини истраживачи су назвали зоологијом народа. Строго из раздваја: Римљане уз Римљане, варваре уз варваре, Римљани не би требало да се мешају са варварима, римском цару дозвољено је да се жени само Римљанком, осим у случају Франака, пошто су Франци племенити и ратнички народ. Наравно, та напомена је пре свега политичко оправдање брака његовог сина Романа II са франачком принцезом Бертом.
И кнежевине владара о којима пише нису засноване на територијалној већ на етничкој основи, и то је етнополитичка заједница. Та етнополитичка заједница, на пример српска, обухвата Србе, као народ, она даље може да се дели унутар себе на неке мање политичке заједнице, углавном из управних разлога. И ми из једне српске етнополитичке заједнице административним путем добијамо посебне групације у Примирју.
Када се појам Дукље јавља у средњем веку?
Постоји код Порфирогенита, а пре Порфирогенита постоји налаз печата архонта Петра из 9. века.
У каснијој титулатури то постају поморске земље и то двојство опстаје до краја немањићке епохе?
То је касније ствар титулатурне и географске традиције. Није реална подела, односно не одражава савремени распоред политичке моћи, или постојање посебних политичких ентитета. Нису одвојене политичке целине.
То није Аустро-Угарска?
Не, то је Аустрија пре 1866. године када у оквиру Аустријског царства постоји Угарска. Тако у оквиру српских земаља постоје и поморске земље. Њихови називи чувају се из географских и традиционалних разлога. Оне јесу посебне целине али у оквиру једне веће целине а не наспрам ње.
Када цар Константин VII пише о овим областима у којим оквирима их он разуме?
Основа за његово писање је политичка ситуација његовог времена. Она је на најбољи начин забележена у дипломатској форми, у Књизи о церемонијама где је записан протокол за обраћање страним владарима и ту постоје набројани страни владари. Ту стоји обраћање кнезу Хрватске, потом кнезу Срба, кнезу Захумљана, кнезу Диоклије, кнезу Травуније, кнезу Коновала, и кнезу Моравије односно Паганије. Сви су они у односу на цара у једнаком положају, он им се обраћа на исти начин, тај званичан документ има исту вредност. Свима њима он се обраћа са својом заповешћу. Заповест од христољубивог господара је начин обраћања свим споменутим јужнословенским кнежевима. Из тога проистиче његов поглед на политичку организацију. Он, њих, у односу на себе види у истој равни.
Међутим, то не имплицира да је такав био њихов међусобни однос. У другом спису, Де администрандо империо, види се да је кнез Србије, који је у списи О церемонијама означен као кнез Срба, био надређен кнежевима Травуније, Паганије, односно да је он имао примат. За та два случаја јасно знамо.
Поједини хрватски историчари и чешки истраживач средњовековне словенске историје који је углавном радио у САД, Френсис Дворник, пишу да су ту посреди одвојене протоетничке скупине те да је до политичког обједињавања дошло у оквирима српске државе?
Заправо је било супротно. У почетку је то била једна етнополитичка целина која се услед административних потреба делила и у оквиру које су се издвајале те приморске области. Код Порфирогенита, на пример, имамо прецизан податак како је настала Травунија: тако што се жупан Требиња оженио кћерком кнеза Србије и таст, да би га одликовао, узвисио га је титулом кнеза. Али је он остао подређен кнезу Србије.
О њиховом пореклу најбоље сведоче сама имена. Етноними словенских народа, ако нису били наслеђени из прапостојбине, са значењем које су векови замаглили, Срби, Хрвати, Чеси. На други начин су називана племена која су накнадно формирана на територијалној основи или одељена од неких других племена. Она обично носе географску одредницу ширег значења, по реци, на пример, која може да искаже идентитет шире заједнице. Сви они који су насељени на Струми су Струмљани. Међутим, овде се ради о топонимима ужег значења, Дукља је град, Требиње је једна жупа, Хум је такође један град у срцу првобитне хумске земље
Одакле се може закључити да је развој ових мањих племена из шире српске основе био на административној основи, јер су владари те жупе или тог града добили власт над становништвом шире области и онда је дошло до политичке диференцијације и онда се политичко име, политоним, пренело на станиште. Тако је настало име Дукљанина. Оно не би могло настати без политички одређене области.
То би отприлике значило поданици господара те земље?
Да, могло би се угрубо свести на то.
Предраг Коматина: Дубровачки анали и генеза Летописа попа Дукљанина (3)
Када Константин, насупрот томе, пише о најранијој српској историји, која је за њега већ далеко неких триста година, он цело то подручје дели на српски и хрватски простор раздељен реком Цетином и то је основни етнополитички распоред?
Он, заправо, има неколико подела древне Далмације. Прва подела је на романски и словенски део. Словенски део према овој подели обухвата целокупно копно, а романски део обухвата градове и острва која је био тачно набројао. Други ниво поделе је унутар словенског дела који дели на српски и хрватски део. Трећи ниво поделе је на политичкој основи његовог времена где се унутар српског дела разликује српске кнежевине – Србија, Дукља, Панонија, Травунија и Захумље.
Како се Порфирогенит обавештавао о најранијој српској историји? Неки историчари сматрају да је његово нашироко познато набрајање српских владара настало на основу неке усмено пренете хронике српских владара?
То су, по свој прилици, подаци који су потекли из српске традиције која је њему изложена. У случају Хрвата сачуване су две верзије. Прва верзија у тридесетом поглављу је рудиментарна верзија Хрватске хронике коју је чуо од својих хрватских информаната.
Но, у тридесет првом поглављу сачувана је верзија настала његовом интерпретацијом података из тридесетог. И то је његова завршна, озваничена верзија. У случају Срба имаму у тридесет другом поглављу његову завршну верзију, али немамо ону рудиментарну.
У тумачењу Порфирогенитових вести о Дукљи подробно коментаришете то што он не спомиње етноним становништва те области, али указује да су отуда умакли Ромеји и населили Драч.
Сама структура Порфирогенитовог списа упућује на укључивање Дукље у шири, српски, етнополитички простор. Наиме, тридесет пето поглавље је један од пасуса у оквиру целине која почиње у тридесет другом поглављу. Првобитна подела је била таква да је он структурирао своје излагање по целинама и та једна целина која почиње у 32. поглављу почиње независном реченицом, сви други пасуси који следе њему до 37. о Печенезима почињу зависном реченицом. Треба знати речи којим почиње та већа целина и онда у оквиру ње следе једно испод другог одељци који почињу речима да су.
Каква је рукописна традиција Порфирогенитовох дела?
У питању је један средњовековни рукопис са којег су касније направљени сви преписи, махом у 16. веку. Тако да је вероватно одувек постојао само тај, један једини рукопис. Постоје маргиналне белешке на рукопису са краја 10. века и Порфирогенитов рукопис је вероватно тада преписан, Неко је на том препису бележио белешке на маргинама које омогућавају прецизно датирање – на пример када би у спису Порфирогенит писао о некој личности он би понекад на маргинама додавао да је то сродник неког његовог савременика. Крајем 11. века рукопис је припадао цезару Јовану Дуки, тасту Алексеја Комнина.
Касније постоје белешке из 14. века, негде око средине 14. века. До сада нико није покушао да утврди чије су то белешке.
Бавили сте се вестима о Дукљи и код других византијских писаца, на пример код Јована Скилице. У једно раду покушавате да разјасните његове термине којима означава територије на којима делује Стефан Војислав?
Скилица прави разлику између Србије и Трибалије. До сада се у истраживањима на то није обраћала пажња, сматрало се да су у питању синоними, међутим, он је врло јасан у разликовању та два географска појма. Из тог Скиличиног разликовања ових области проистиче да је устанак Стефана Војислава избио у Србији. Скилица под Србијом подразумева пре свега простор византијске теме Србије. Византијска тема је ту постојала неких двадесетак година и оба пута дошло је до побуне против устапостављеног византијског политичког поретка.
О тој теми знамо само да је постојала?
И то само на основу неколико печата. Пронађен је печат Константина Диогена, византијског војсковође, где је означен као патрикије и стратег Србије и печат архонта Петра који је, рекао бих, био нека врста вршиоца дужности.
Осим тога Скилица децидно каже да се Србија побунила, да је Србија поново потчињена и да је Стефан Војислав протерао византијског управитеља из Србије. Михаило Глика који је нешто касније користио Скилицу, у 12. веку још децидније објашњава да се ради о загорским пределима. Код њега је то географско одређење унутрашњости још видљивије.
Ту византијски писци разликују области почетка устанка и његовог даљег ширења?
Ту је пре свега реч о географској подели тог простора. Када пише о народу са којим се Византинци боре у Дукљи, пише о Србима, Кекавмен за Стефана Војислава, када жели да га народно одреди, пише Травуњанин-Србин. Ту се већ залази у неразјашњено питање његовог порекла. Могуће је да је на неки начин био повезан са породицом Јована Владимира, не би требало искључити ни да је био повезан са породицом травунских кнежева а не би требало искључити ни да је био кнез Дукље пре него што је завладао ширим простором.
Стефан Војислав успео је да елиминише византијску управу из Србије и да створи једну државу која је укључивала све српске земље.
У раду о натпису на крстионици кнеза Вишеслава покушали сте да уз помоћ епиграфских особености и неких археолошких тумачења оспорите преовлађујућа гледишта о овом споменику. Интересантно, о њему се у српској археологији и историјској науци мало писало, иако само име кнеза којем се приписује позива на додатна разматрања.
Постоје различити аргументи који упућују на преиспитивање атрибуције овог споменика. За почетак, и други истраживачи указивали су да је у питању исти облик имена, записан на латинском, какав срећемо у грчком спису Константина Порфирогенита. Посреди је глас који би се у савременом српском језику изговарао нешто између и и у, и тај глас је подједнако верно забележен на латинском, на натпису на крстионици, и на грчком, код Порфирогенита. Археолог Ђорђе Јанковић је указивао да се можда може опазити и где се овај споменик првобитно налазио, јер је он у модерно доба познат само као музејски експонат. Јанковић је држао да је његово првобитно место јужно а не северно јадранско приморје.
Моје разматрање ослања се на епиграфске податке, покушај да се уоче аналогије са другим савременим епиграфским споменицима. Првобитно сам био против српске атрибуције овог споменика, то јест преиспитивања у науци већ одомаћеног одређивања овог споменика као хрватског. И у свом докторату прихватао сам тезу о хрватском пореклу. Када сам сарађивао са археологом Марком Алексићем на изради будуће поставке Историјског музеја он је желео да се и ова крстионица на неки начин укључи, али сам се томе успротивио мислећи да нема разлога пошто не располажемо сигурним ослонцем а посреди може бити политички проблематична ствар.
Међутим, када сам отпочео да истражујем овај натпис брзо сам схватио да је традиционална атрибуција неутемељена.
Али и традиционална атрибуција почива на покушајима аналогије са другим натписима?
Али тих аналогија у севернодалматинском подручју нема. Све аналогије које су хронолошки блиске су са подручја Боке которске.
Не потиче сигурно из Котора, јер се ту протезала власт византијских царева. Пошто је датиран владавином српског кнез потиче по свој прилици са територије под владавином српског кнеза. Што указује и на опсег простирања првобитне српске политичке организације и на приморске области.
Да ли је, како Ђорђе Јанковић тврди, била на Светомихољској превлаци, не бих могао са увереношћу да тврдим. У својим истраживањима најстарије црквене архитектуре и сликарства у Србији академик Миодраг Марковић је приметио да украси у Цркви светог Петра у Расу подсећају на украсе на крстионици. Он их објашњава јужнојадранским уметничким утицајима. И саму градњу цркве он смешта у прве деценије 9. века, што је отприлике и време настанка крстионице.
Овом новом атрибуцијом би се један материјални остатак везао са хронику српских владара коју знамо из Порфирогенита.
То заправо и јесте, иако је нису Срби забележили, него Порфирогенит, наша најранија историја. Показује, између осталог, колико се та најранија историја народа, која је уједно и историја владајуће породице, још увек тако добро памтила. Недостајало је само да је неко запише – Срби у то време нису имали изражену свест о записивању, него се она још увек памтила усменим путем али је стицајем околности дошла до цара који је био посвећен писању и заинтересован за такве ствари. Он није забележио само најстарију српску, већ и хрватску и угарску историју, и то је најважнији писани споменик.
