Robinson Kruso, taj najčuveniji junak “pustog ostrva” na svetu, na početku izgnanstva ima tu sreću da posle brodoloma sačuva alatke i oružje zatečene na plovilu u trenutku nesreće, ali i ponešto od potrebština druge vrste: “Na primer, u kapetanovoj kajiti i kajiti njegovog pomoćnika pronašao sam mastilo, pero i hartije… geografske karte i brodski dnevnik… Došle su mi do ruku i neke knjige na portugalskom jeziku”. Junaci romana Vernovog “Tajanstvenog ostrva”, dolaze u posed važne imovine, među kojom i knjige: “Biblija sa Starim i Novim zavetom; 1 atlas; 1 rečnik polinezijskih jezika; 1 rečnik prirodnih nauka, i šest svezaka; 3 risa bele hartije; 2 računske knjige sa neispisanim stranama”. Pitanje je koje bismo mi, osuđenici na brodolom, neželjeno zatečeni na ostrvu sa kojeg ne možemo da odemo, voleli da imamo knjige kao jedini izvor saznanja, zabave, duhovnog zadovoljstva, “prijatelja” sposobnog za dijalog?
Starinske encikopedije, kao zamenu za nepostojeći, nedostupan internet, stručnu leteraturu iz prirodnih i društvenih nauka i enciklopedije koje bi nam nudile opšta saznanja iz svih teorijskih i praktičnih nauka nužnih za život, jer bi to bila literatura koja bi nas obučavala za zanate, pružala medicinsku i psihološu (psihoterapeutsku) pomoć, učila tehnologijama potrebnim za topljene ruda, kovanje metala, pravljenje alata, oružja, tkanine, način obrade hrane..?
Knjige iz oblasti istorije, filozofije, antropologije i religije koje bi nam objasnile suštinu i smisao života i tako objasnile zašto se baš nama desilo da se zateknemo izgnani na pusto ostrvo, pa time otpočnemo, a time i okončamo život i egzisteciju (podrazumeva se da ne bi bilo loše da pored Biblije, imamo i primerak Kurana i Talmuda, velike grčke filozofe, ali i savremenike koji su bili sposobni da sagledaju sintetizovano, autentično življenje nužno za spoznaji smisla u suštine opstanke čoveka kao jedinke u 21. veku)?
Knjige lepe književnosti koje bi nam bile, s jedne strane, sagovornik i izvor duhovnog i čitalačkog zadovoljstva, s druge zamena za pravi život koji više nikad ne bi bio moguć u punom intenzitetu bez prisustva drugih ljudi jer, znano je, potrebni su oni Drugi, da bismo imali u odnosu na šta da postavimo svoje Ja. Dakle, neko bi možda izabrao niz antologija koje bi u brzom pregledu otkrivale ono najbolje dostupno ljudskoj čitalačkoj civilizaciji, neko bi, opet, izabrao kultne, magijske knjige “bez kojih se ne može”: Apulej, Vergilije i Homer, Dante i Bokačo, Šekspir i Servantes, Gete, Bajron i Helderlin, Dikens, pa Kafka, Prust… neviđeno zavodljivi Selindžer, Pasternak, Eliot i Beket (Sarojan!), Melvil, Singer, Borhes i Pavić…
Da ne zaboravimo, “pusto ostrvo” može da bude (zapravo i jeste?) samo metafora. Mi, privremeni junaci života, očas posla se nađemo u situaciji da budemo zatvoreni u pustom staništu, bez ikoga svoga. Da budemo toliko usamljeni, na Pustoj hridi života, da nam ni hiljade knjiga koje nas okružuju ne mogu pomoći, a da nas zapravo bukvalno pravo ostrvo, ma koliko nenastanjeno – i bez knjiga! – mami baobabima, hlebnim drvećem, blagotvornim suncem, prekrasnim žalom, smaragdnom vodom tihog, savršenog zaliva i da je pre nagrada no kazna što oko nas nema džangrizavih ljudi i svih obaveza koje razvijena ljudska zajednica svakodnevno zahteva od svojih članova. Sve je relativno i zavisi od toga kako se postave stvari i iz koje vizure posmatramo. Može zaista da bude i božja nagrada što smo oslobođeni plaćanja poreza, odlaska na posao u prepunim autobusima i trojebusima, što ne moramo da brinemo o džangrizavim komšijama, zahtevnim bračnim partnerima, sitnoj dečici koja nam gmile oko nogu, ljubimcima, psima i mačkama, koji traže da jedu, da budu maženi i paženi. (Uostalom, i količina knjiga koja bi nam mogla biti dostupna na ostrvu brzo bi bila utrošena i samo bi nas nervirali svi ti književni junaci sa kojima moramo da se poistovetimo, uvek na isti način.) Možda bi, za pusto ostrvo, bili korisniji i zahvalniji mastilo i araci neispisane hartije uz pomoć kojih bi svako jutro mogli da izmislimo i opišemo nove junake, stvorimo novu priču, stvorimo novi svet, nepoznati univerzum?
Đorđe Pisarev
Izvor: Dnevnik
