Lutamo pored Save i klupiramo se. Ika se zamorila i hoće da je nosim. Kad se to dogodi, onda joj ja predložim da se klupiramo. Trčimo od klupe do klupe, i na svaku sjednemo. Klupirajući se, od Teatra na Savi do okretnice tramvaja stignemo dva puta brže nego običnim hodom. Ko se nije klupirao nema pojma kakvo je to zadovoljstvo. Uzgred šuškaramo šuškorom. U gomile lišća Ika utrčava kao kučence, prevrće se i skače.
A patuljak Vretenko nastavio je put u čamcu od orahove ljuske.
Zavezao je jedan kraj divlje loze orlu za nogu a drugi za čamac.
I nije ga bilo briga šta se dešava.
Putuju oni uz reku i tek čuju pesmu. Pevale su to rečne sirene. Kao što postoje morske, postoje i rečne sirene. Rečne sirene su veoma stidljive i samo oni koji se u svitanje tiho privuku reci mogu ih videti. To je vreme kad se razdani, a sunce još nije izašlo. Mogu ih videti samo oni koji su tih dana bili dobri.
No nevolja je što se svi od pesme sirena uspavaju, pa se niko više ne seća da ih je video. Ranjene kozake kraj Dnjepra i iscrpljene burlake sa Volge lečile su pesme rečnih sirena.
U Bijelom Polju, blizu kuće u kojoj sam odrastao, protiče reka Lim. I Lim, kao i sve druge reke, ima svoju sirenu. Ona, kleo mi se Ikin deda, moj veliki tata, ima dušu od Rusije veću. Ko njenu pesmu čuje nikada više ne može biti tužan. Da bi mogao da vidiš Limsku Sirenu, moraš da voliš Lim više od svih reka. Često smo moja dva brata i ja osvitali čekajući da vidimo Limsku Sirenu.
Kada smo letos bili u Bijelom Polju, pričao sam Iki o Limskoj Sireni. Kada se pogase svetla u kući i kada svi pospu, Ika i ja smo tiho, da nas niko ne čuje, otvarali prozor. Slušali smo zrikavce, reku i čekali da čujemo pesmu Limske Sirene.
„Je l’ je čuješ, tajo?“ pita Ika, stavlja palac u usta i zatvara oči. „Naravno da je čujem“, potvrđujem spremno. „I ja, i ja je čujem“, kaže Ika i tone u san.
Nebojša Jevrić
Izvor: IN4S
