Ових дана, свако довођење у везу српског имена или српског придјева са било којом темом из Црне Горе, у дијелу јавног простора се карактерише као напад на црногорски идентитет или његово присвајање од стране државе Србије. Међутим, српски идентитет и историја Црне Горе су толико детаљно прожети, да је сасвим јасно како бити Србин у Црној Гори, и осјећати државу Црну Гору као српску (државу, дакле, у којој живе и Срби и коју су, поред других, градили и Срби) једнако је легитимно и потпуно равноправно са оним – бити Црногорац.
Пише: Оливер Јанковић
Најубједљивији доказ етничког (језичког, крвног и духовног) јединства Црне Горе и остатка српског народа, током 17. вијека, огледа се у садејству и јединству српског пећког патријарха Јована Кантула, никшићког војводе Грдана, Бјелопавлића, Дробњака и Херцеговаца, заједно са херцеговачким и цетињским митрополитом – у организовању и вођењу великог српског (”херцеговачког”) устанка 1596-1610. Током 1608.г. организатори овог устанка засједају у два манастира који се данас налазе на територији Црне Горе, а то су Косијерево и Морача. Важно је напоменути да се они ту не налазе ”у пролазу” или у неком ”збјегу на туђој територији”, него се ради о аутентичном самоорганизовању домицилног становништва, под руковођењем поменутог никшићког војводе и цетињског митрополита Рувима I (1593-1639).
Још важнији детаљ српске присутности у Црној Гори је лик Светог Василија Острошког, који је рођени Херцеговац, свештеник одан Пећком патријарху и у Пећи хиротонисан за владику, а живот и службу Богу провео је у Острогу (данашња Црна Гора), као митрополит, не црногорски, нити неке засебне цркве у Црној Гори, него херцеговачки (1638-1671). Он је био митрополит Пећке патријаршије, насљедник светосавског трона, и за њега ни на који начин није постојала граница између српске Херцеговине и српске Црне Горе. Наравно, он се својим животом и духовношћу, винуо изнад свих могућих земаљских подјела на народе, државе, језике. Он је постао свеправославни и свехришћански Светац, али самим тим, ништа мање, и свједок јединства једног истог народа са обје стране данашње западне државе границе Црне Горе. А тај се народ зове и осјећа српским народом, и поред легитимног права неких грађана Црне Горе да се тако не осјећају. Чувени Манастир Острог, једна од највећих светиња на територији Црне Горе, саграђен је, фрескописан и прослављен чудотворним свечевим моштима, управо као сједиште херцеговачке митрополије, а која је и тада и данас, саставни дио српске – Пећке патријаршије.
Право на српско име у Црној Гори: Божидар Вуковић Подгоричанин и патријарси Соколовићи – 16. вијек
У једном од прошлих наставака казали смо да римокатолички мисионар Леонардис јавља 1642. да је био на Цетињу и каже да ”тамошњи народ и цркве славе светог Уроша, краља српског”( Архив Свете конгрегације за пропаганду вјере, Рим, в. 60, ф 502р, 460р). Отприлике у исто вријеме, на основу сакупљених чињеница на терену, млетачки путописац М. Болица је објавио значајну публикацију „Опис скадарског санџаката“, коју је публиковао већ 1614. године. У овој публикацији о Цетињу и Цетињском манастиру он оставља један скромни запис, који дословно гласи: „На Цетињу је кнез Батрић Влатков, а оно има 70 кућа и 170 војника. Цетиње је смјештено у врло плодној равници дугој 4, а широкој 2 миље (око три километра). На једном крају равнице, на четири велика и добро уређена извора, чија је вода врло хладна, славни господар и кнез Иван Црнојевић изградио је мали али веома лијеп манастир за калуђере реда Св. Василија српског обреда. У њему је резиденција епископа, живи у њему 25 калуђера, а опслужује га још 40 других црквених људи и слугу. Тај прелат као митрополит духовни је владар свих становника Црне Горе и над собом признаје само власт пећког патријарха“.
Управо са краја 17. вијека, из 1694, док још траје Морејски рат, сачуван је један допис којим „кнезови и старјешине и вас поштовани збор црногорски“ обавјештавају которског провидура да су, након смрти Висариона III, „на мјесто првије покојнијех владиках“, изабрали и потврдили владику Саватија (овдје се мисли на митрополита Саву Очинића 1694-1697), „што је био и до сад поврђен“, а све то „по заповиједи преосвештенога архиепискупа Арсенија Црнојевића, патријарха српскога“ (Старине ЈАЗУ, том X, Загреб, 1887, пп. 24-5). Овај документ представља скоро па неку писану народну акламацију („да га смо свиколици контенти узет“), која је саставни дио уласка новог епископа у трон. Главари и збор угодили су својим избором жељи млетачких власти да Републици оданог Висариона (Бориловића) наслиједи владика који ће наставити његов ратни напор на побуњивању црногорских и брдских комуна против скадарског паше; утом прије што је нови пећки патријарх, постављен намјесто Арсенија III који је избјегао за повлачећом се аустријском војском, покушавао да наметне свог, проосмански настројеног кандидата.
Али оно што је, за нашу тему, најзанимљивије у овом документу јесте да се избор Саватија „легализује“ пристанком (стварним или измишљеним, овдје потпуно ирелевантно) одбјеглог Арсенија III, као (за њих) законитог пећког патријарха, и њиховог, узгред буди речено, земљака из Бајица, чији печат с орлом и лавом неодољиво подсјећа на касније печате црногорских митрополита. Овај документ несумњиво потврђује учешће вјерног народа у избору свог духовног поглавара (што је практиковано и на хијерархијски нижим чиновима) али показује и то да као су ондашњи Црногорци, пећког патријарха доживљавали као свога, и да од измишљене ”аутокефалности” цетињске митрополије, још у вријеме Црнојевића, буквално нема ништа.
Сличне податке о духовној власти пећког патријарха над цетињским епископом налазимо и из претходног вијека. У, опет, добром познатом и већ поменутом „Опису Скадарског санџаката“ Маријана Болице наводи се да пећки патријарх има духовну власт („commanda in spirituale“) над „онима од српскога обреда“ у „цијелој Србији, Подгорици, Црној Гори и Грбљу“ (Старине, том XII, Загреб, 1880, п. 182), гдје овај слијед имена рефлектује географску визију тог которског властелина који се у Венецији нуди као војни и обавјештајни посредник својим добрим познавањем локалних прилика и људи.
Право на српско име у Црној Гори: Јелена Балшић, штампарија Црнојевића – 15. вијек
Том истом стазом покушавали су и католички мисионари из прве половине XVII вијека, уз подршку млетачких власти у Kотору, да придобију цетињског владику Мардарија за унију, те да преко њега допру и до пећког патријарха, још једна не непозната ствар из наше прошлости. Управо један такав мисионар, Јован Pasquali, писао је у Рим 1650. да извијести о (изнуђеној) оставци коју је владика Мардарије поднио патријарху Јовану, а овај на његово мјесто изабрао Мардаријевог нећака Висариона II (Марко Јачов, Le missioni cattoliche nei Balcani durante la Guerra di Candia, том I, Ватикан, 1992, п. 329).
Један занимљив документ из 1667. из саме Црне Горе доноси нам случај „жене Раткове“ и њених синова који су се, након што су се прво жалили скадарском санџаку да им Цетињски манастир узурпира земљу, на крају с представницима манастира споразумјели да „пођемо у Пећ к патријарху, да нам он суди, а да не идемо на Турке“ (Никчевић и Павићевић, Црногорске исправе XVI-XIX вијека, п. 11). Ови и овакви подаци, сами по себи, не намећу као нужан српски идентитет свима који су данас у Црној Гори, али објашњава онима који тај идентитет одбијају и поричу, зашто га имају они који га прихватају.
Ово је мали подсјетник, приручног карактера, за све оне неупућене, којима се медијски и пропагандно намеће мишљење да је српско име у Црну Гору уведено однекуд са стране, и да је данашњи помен српског народа, српске културе у Црној Гори, исказ уперен против државе. Насупрот томе, историјски извори јасно свједоче да утемељење српског народног идентитета у самој Црној Гори, потиче макар из 11. вијека и да је оно савременик настанка и развоја црногорске државе, још од њених средњовјековних дукљанских почетака.
