Ових дана, свако довођење у везу српског имена или српског придјева са било којом темом из Црне Горе, у дијелу јавног простора се карактерише као напад на црногорски идентитет или његово присвајање од стране државе Србије. Међутим, српски идентитет и историја Црне Горе су толико детаљно прожети, да је сасвим јасно како бити Србин у Црној Гори, и осјећати државу Црну Гору као српску (државу, дакле, у којој живе и Срби и коју су, поред других, градили и Срби) једнако је легитимно и потпуно равноправно са оним – бити Црногорац.
Пише: Оливер Јанковић
Једно од најпознатијих имена из историје Црне Горе свакако је Божидар Вуковић Подгоричанин, настављач штампарског прегнућа Црнојевића, који је живио почетком 16. вијека. Он је био штампар, трговац и својеврсни дипломата, недвосмисленог породичног поријекла из Зете (као шире области) и Подгорице (као ужег мјесног одређења).
Добар дио живота провео је у Венецији, и био активан члан, а највјероватније и поглавар тамошњег грчко-српског братства. У својим штампарско-трговачким путевима по Балкану, Вуковић се подједнако везује како за светиње у Подгорици и Скадарском језеру, тако и за оне у ширем српском духовном округу – међу првима немањићке задужбине манастир Милешева и манастир Хиландар на Светој Гори. Био је веома привржен храмовима и манастирима које је доживљавао светосавским, и активно је радио на ширењу култа Светих Немањића (Светог Саве, Светог Симеона и Светог Стефана Дечанског) што се несликовитије види у избору икона и славских служби приликом приређивања садржаја бројних богослужбених књига његове штампарије. Поред свега тога, он и његов син Вићенцо се у небројеним аутентичним документима декларишу као припадници српског народа и говорници српског језика (како у бројним тестаментима и завјештењима, тако и у препискама са својим савременицима). (”Божидар Вуковић између историје и имагинације” Мирослав А. Лазић, Београд 2022)
Божидар Вуковић се заносио идејама о организацији велике хришћанске војне коалиције против Турака на Балкану, па се, у том смислу, обраћа њемачком цару Карлу V, од кога 1537.г. тражи да га призна за српског деспота, а сљедеће 1538. да цар изда указ о обнављању привилегија за српску патријаршију, која је у том моменту у стању запуштености (без нама познатог патријарха).
Истинску обнову Пећке патријаршије постигнуће припадници херцеговачке породице Соколовић, и то 15-ак година послије смрти Божидара Вуковића. Пећки патријарх Макарије са својим рођаком (да ли братом од стрица?) Мехмед-пашом Соколовићем, обновиће положај и углед те српске светосавске патријаршије.
Право на српско име у Црној Гори: Јелена Балшић, штампарија Црнојевића – 15. вијек
Директну везу породице Соколовић са Црном Гором чини Манастир Пива (саграђен у другој половини 16. вијека) задужбина Саватија Соколовића, најприје митрополита херцеговачког, а потом патријарха српског. Пива је дакле српски манастир по томе што је подигнут од стране херцеговачких митрополита, као средишња богомоља те светосавске епархије; затим по томе што је обновљен у градитељском замаху и привилегијама које је пред султаном издејствовао српски патријарх Макарије за храмове и манастире те патријаршије, и коначно, херцеговачка митрополија и пивска област биле су тачка ослонца за опстанак и напредак патријаршијског трона, јер су сви патријарси Соколовићи од 1557. до 1589. били претходно херцеговачки митрополити, што говори о живом организационом и идентитетском јединству овог значајног дијела Црне Горе и Пећке патријаршије.
Посебно мјесто у фрескопису Пиве заузимају композиције Светог Саве Немањића и других светитеља из ове српске породице. Посебан споменик светосавског идентитета у Пиви представља мјесна црква у селу Ораху, посвећена Светом Сави Српском, изграђена у рашком стилу. Према народном предању, ова стара црква је била полазна тачка за изградњу и освећење Пивског манастира.
Ово је мали подсјетник, приручног карактера, за све оне неупућене, којима се медијски и пропагандно намеће мишљење да је српско име у Црну Гору уведено однекуд са стране, и да је данашњи помен српског народа, српске културе у Црној Гори, исказ уперен против државе. Насупрот томе, историјски извори јасно свједоче да утемељење српског народног идентитета у самој Црној Гори, потиче макар из 11. вијека и да је оно савременик настанка и развоја црногорске државе, још од њених средњовјековних дукљанских почетака.
