Ових дана, свако довођење у везу српског имена или српског придјева са било којом темом из Црне Горе, у дијелу јавног простора се карактерише као напад на црногорски идентитет или његово присвајање од стране државе Србије. Међутим, српски идентитет и историја Црне Горе су толико детаљно прожети, да је сасвим јасно како бити Србин у Црној Гори, и осјећати државу Црну Гору као српску (државу, дакле, у којој живе и Срби и коју су, поред других, градили и Срби) једнако је легитимно и потпуно равноправно са оним – бити Црногорац.
Пише: Оливер Јанковић
Посљедњи наставак овог нашег скромног фељтона посветићемо свједочанствима о српском идентитету Црне Горе и Црногораца, у претходном 20. вијеку. Тај вијек је доминантно прошао у постојању шире јужнословенске државе Југославије, у чијем саставу су се јасно видјели обриси претходне црногорске државе (у Краљевини Југославији то је била Зетска бановина са сједиштем на Цетињу, а у СФРЈ то је била СР Црна Гора са сједиштем у Подгорици). Црна Гора јесте доминантно утопила или изгубила своју државност у овим ширим и сложеним државним структурама, али је јасно да је српски идентитет Црногораца у Краљевини Југославији само настављен и ојачан исти онај какав је био у самосталној држави Црној Гори (што смо бјелодано показали у овом нашем серијалу историјских подсјећања), док је у комунистичкој Југославији он, по први пут, једним дијелом, био доведен у питање, од стране комунистичких идеолога.
Право на српско име у Црној Гори: Петар Петровић Његош и књаз Никола – 19. вијек
С обзиром да је дуго чекано уједињење српских држава и крајева обављено под околностима рата (ширег свјетског рата) и уз насилно свргавање црногорске династије Петровића са вјековне владарске позиције, тај начин уједињења је донио и извјесне друштвено-политичке трауме, које очигледно трају и до данас. Ипак, све оне скупа, не могу довести у сумњу, да је прије и непосредно послије таквог уједињења, идентитет свих Црногораца, па и оних који су се борили за право свргнутог црногорског краља – био искључиво српски.
У Земљопису Краљевине Црне Горе, за ученике трећег разреда основних школа, штампаног на Цетињу 1911. пише: ”У Црној Гори живе све сами чисти и прави Срби, који говоре српским језиком, а има их око 300.000 становника. Већина су православне вјере, а има их нешто римокатоличке и мухамеданске вјере, али треба знати да смо сви српског поријекла и српске народности… Црном Гором влада краљ Никола Први из славне српске породице Петровић Његош… осим Црне Горе има још српских земаља у којима живе наша браћа Срби. Неки су, као ми, слободни, а неки нијесу, него су под туђином. Сваки Србин у Црној Гори дужан је познати и љубити своју цјелокупну домовину – све српске земље у којима живе наша ослобођена и неослобођена браћа Срби”…итд. Чињеница да овакав недвосмислен идентитетски став стоји у уџбенику црногорских школа (а не у неком приватном дневнику успомена и поетских маштања), говори да су српско име, српски језик и тежња за широм интеграцијом Срба у једну државу, били важећи државни програм државе Црне Горе, прије њеног уласка у југословенску државу. Опет, тај и такав програм, који су наставници преносили дјеци у школама, а према коме није забиљежен никакав отпор, свједочи да је српска мисао била присутна у свим црногорским породицама као ствар која се подразумијева.
Исте ове године, када је штампан поменути уџбеник (а тих и таквих уџбеника било је на претек, од оснивања првих школа под Његошем и штампања првих ”српских буквара” за те школе), краљ Никола, уочи Савиндана, објављује поему посвећену Светом Сави, првом српском архиепископу. У том свом пјесничком подухвату, он ће рећи и ово: ”Слободе је колијевка, Немањина Црна Гора”. То је светосавска лозинка, у коју стаје цјелокупно насљеђе култа Светог Саве у Црној Гори, континуирано његованог од 13. вијека до данас. Због тога је дан Светог Саве (27. јануар) био школска слава свих црногорских школа, од њиховог оснивања почетком 19. вијека, па до формирања југословенске државе, у којој је наставио то да буде.
Годину дана раније, 1910. на дан проглашења Краљевине Црне Горе, Никола Петровић ће се обратити својим поданицима ријечима: ”Драги моји Црногорци…”, па ће рећи: ”И напредак у земљи и углед споља, могао је бити постигнут само врлинама мојега народа… он је (народ у ЦГ) срце које је куцало сво за Српство… Ја се тврдо уздам да ће просвјећена Европа, која је до сада вазда уважавала жртве, које је књажевина Црна Гора приносила на олтар слободе и напретка, гледати у обновљеној краљевини на овој страни Српства јемство и залогу за одржавање мира у овим крајевима”. А три године касније, на 100 годишњицу Његошевог рођења (1913.) краљ Никола ће написати: ”Као лав из грмена, из давно умрле, из давно претуљене вулканске котлине његушке, излетио је мој стриц Раде да српски свијет поткријепи у његовим идеалима и дужности за извршење великог народног задатка”…
Право на српско име у Црној Гори: Петровићи, цетињске владике српског идентитета – 18. вијек
На поменутом проглашењу црногорске краљевине 1910., када је за очекивати највише истицања црногорске самобитности и посебности, чуле су се овакве ријечи: ”Прва српска држава краља Владимира настала је на територији Црне Горе, потом Зета је дједовина Стефана Немање, а зетски господар Иван Црнојевић се није приклонио судбини осталог српског народа те није признао турску власт, већ се склонио и борио на посљедњој стопи српске земље и чувао посљедњу искру српске слободе и независности”. (Марко Ђукановић, предсједник Народне скупштине Црне Горе) …”Овој старој српској земљи се мора вратити њено достојанство… на радост цијелог српства и словенства” (Лазар Томановић, предсједник Владе Црне Горе) ”Црна Гора има историјско право на ово достојанство, а српство поред краљевине у Подунављу, има српску краљевину у Приморју. Српство и словенство имају још један гарант за опстанак и на напредак српског племена” (Краљ Никола).
Ово је мали подсјетник, приручног карактера, за све оне неупућене, којима се медијски и пропагандно намеће мишљење да је српско име у Црну Гору уведено однекуд са стране, и да је данашњи помен српског народа, српске културе у Црној Гори, исказ уперен против државе. Насупрот томе, историјски извори јасно свједоче да утемељење српског народног идентитета у самој Црној Гори, потиче макар из 11. вијека и да је оно савременик настанка и развоја црногорске државе, још од њених средњовјековних дукљанских почетака.
