Пише: Борис Бреговић
Документи које у својој књизи Дејвид Керцер презентује указују на то да је поглавар Римокатоличке цркве Пије XII отворено пактирао са Хитлером и прећутао сазнања о погрому над Јеврејима, обавезују папу Лава да проговори о овим догађајима. И то у интересу саме Цркве
„И то си пронашао овдје, гдје је мрак гушћи него на другим мјестима. Погледао у себе, а не око себе. Ниси пронашао оно што је изгубљено, него оно што је сакривено.“
Дарко Тушевљаковић, Карота
***
Папа Пије XII ступио је на трон Светог Петра у марту 1939. године и на њему се задржао нешто преко 19 година. Реч је о поглавару Римокатоличке цркве који је, у неконтроверзно време – нико не спори да је то било време најстравичнијег зла – био, благо речено, контроверзна личност. Они који благонаклоно гледају на њега, сматрају да је Пије XII за злих времена учинио све што се дало учинити. Они други га називају „Хитлеровим папом“. Насупрот њима, Дејвид Керцер је својом књигом (Давид И. Кертзер. The Pope at War: The Secret History of Pius XII, Mussolini, and Hitler. New York: Random House, 2022) препустио читаоцу да донесе суд о томе, понудивши му, узгред, нека своја размишљања на ту тему и, што је најважније, обиље чињеница, изнетих на веома систематичан начин, које укључују, први пут у историографији, и оне које произлазе из увида у материјале новоотвореног (почев од марта 2020. године) личног ватиканског архива Пија XII.
Шта читалац на основу тих чињеница може да закључи? Укратко, Пија XII је у његовим световним пословима једино занимала Римокатоличка црква као институција, очување њеног престижа, онако како га је он доживљавао, заштита њеног утицаја у друштву и увећање њене снаге. А Цркву и себе није раздвајао. Па га је све то исто занимало и за њега лично.
Папа је знао за Холокауст
У шта је Пије XII веровао? Према наводима из књиге – у аутократију. Десничарску наравно, неће ваљда у ону безбожничку. Презирао је демократију, а комунизам га је ужасавао, наравно не због недостатка демократије. Гадио се либерализма и непрекидног проповедања потребе раздвајања државе и цркве. Црква, она његова, треба да се пита о – свему. И то, не расправе ради, него одлучивања ради.
С ким је Пије XII склопио пакт? Ни са ким другим него са – Адолфом Хитлером. А то се чини, показује књига, корак по корак. За први Хитлеров рођендан од почетка свог понтификата, 20. априла 1939. године, Пије XII шаље Вођи срдачан телеграм у коме се залаже за праведан мир (упутство за читање: праведан мир је онај када Немачка буде победила у надолазећем рату, неправедан мир је онај версајски, па и треба да пропадне), а звона свих католичких цркава у Немачкој ударају слављенику у част, као јасна демонстрација уз кога је то Римокатоличка црква, са Ватиканом на челу. И то мање од три месеца после Хитлеровог говора (30. јануара) у Рајхстагу у коме је јасно ставио до знања да ће избијање рата значити „уништење јеврејске расе у Европи“.
И онда долази најтежа реч – Холокауст. Да ли је Пије XII знао шта се дешава? На основу навода из књиге, подржаних документима из ватиканских архива, одговор је – да. Први извештаји су почели да стижу у јесен 1941. године од италијанских војних свештеника који су службовали на Источном фронту, још пре конференције у Ванзеу, у доба када су СС групе за ликвидације масовним стрељањима стотина хиљада Јевреја, започеле са коначним решењем. Дакле, располагао је детаљним извештајима људи од највећег поверења.
И шта је Пије XII урадио? Није се огласио. Никада није поменуо реч „Јевреји“. Још мање „нацисти“. А, оглашавање на страну, да ли је у погледу Холокауста Пије XII учио нешто иза сцене? Само је интервенисао да се у Италији, покрштени Јевреји, они који су прешли у католичанство, не третирају као они непатворени. Они који су сад под окриљем Римокатоличке цркве треба да буду заштићени, не неминовно због њих самих, него због уважавања Цркве као институције.
Политичке калкулације
Како се овакво понашање Пија XII може објаснити? У питању је била папина политичка калкулација да се на овај начин, у овако дефинисаном односу са нацистима, на најбољи начин штите интереси Римокатоличке цркве. Но, занимљиво је заћи у детаље те калкулације. Реч је о томе да су немачке власти константно нарушавале одредбе Конкордата на штету Римокатоличке цркве у Немачкој. Сам Пије XII није имао поверења у Хитлера и његова обећања, него је помно посматрао само његова чињења. Међутим, судбину Римокатоличке цркве у Немачкој Пије XII посматрао је унутар шире слике, пре свега европске. Све до друге половине 1942. године, папа је био убеђен да ће послератни европски поредак бити – нацистички. Стога, не треба се супротстављати моћном Хитлеру, будућем победнику – не треба га љутити. Била је то подређеност заснована на страху.
Ако је током следеће зиме било неке дилеме, средином 1943. године чак и Пију XII постаје јасно да послератна Европа никако неће бити нацистичка. Да ли је та измена стратешке констелације променила било шта у погледу његовог понашања? Да ли је онда осудио Хитлера, нацизам, немачки агресивни рат и Холокауст? И даље није. Друга је сада политичка калкулација била на делу, показује књига, мада се њен исход није променио. Са истока у Европу надире Црвена армија, хорде безбожника у папиној интерпретацији, а једини који Европу могу спасити од комунистичке пошасти, према папином мишљењу, управо су Хитлер и нацистичка Немачка. Па због чега онда осуђивати и љутити спаситеља западног света. Колико је далековида била ова папина политичка калкулација сведочи чињеница да је Црвена армија (ширећи комунизам) дошла до Лабе, а западније није могла да напредује не због нацистичке Немачке и њене армије у фронцлама него искључиво због западних савезника.
Но, независно од потпуно погрешне политичке процене, наведена папина калкулација показује његов начин размишљања. Он, према мишљењу аутора, није човек чврстих моралних опредељења и јасне политичке визије, него поглавар цркве који при доношењу одлука једино води рачуна о њиховој краткорочној целисходности.
Поткопавање ауторитета Цркве
Не дâ се спорити да су прве године понтификата Пија XII била тешка, туробна и трагична времена. Но, снажне личности своје најбоље лице, своје највеће врлине, показују управо у таквим временима. Тада се види докле ко може да досегне – јер „у добру је лако добар бити“. Судбина је, таквим временима у његовом понтификату, Пију XII пружила прилику какву је ретко ко имао у новијој историји. А он ту прилику није искористио, иза њега је остала – тишина. Да није можда Пије XII био човек скромних потенцијала? Према сведочењу зналаца – јесте. Укратко, по свему судећи, безличан карактер, слаба личност, спутаних погледа на свет, недорасла тешком тренутку.
А та слаба личност је својим чињењем и, нарочито, нечињењем, поткопала не само сопствену моралну веродостојност, него и морални ауторитет Римокатоличке цркве у свету. Нема ко није тога свестан, само је питање како се односи према томе. Највише су тога свесни они које тај морални пад највише боли – католички интелектуалци (теолози, историчари, филозофи). Они стога бране Пија XII, настојећи да умање штету по углед Римокатоличке цркве која је начињена. За истинољубивог читаоца, међутим, ова књига доноси обиље висококвалитетног материјала да сāм донесе закључке о ономе што се догодило и да се определи према томе.
Пре нешто више од пет година, 29. априла 2020, римокатоличка бискупска конференција у Немачкој обзнанила је, саопштењем поводом 75 година од краја Другог светског рата у Европи, колико је била неистинита интерпретација историјских догађаја коју је износио Пије XII и, што је вероватно још важније, колика је одговорност римокатоличких бискупа у Немачкој због тога што се нису супротставили нацистичком агресивном рату и истребљењу европских Јевреја.
Ватикан се тим поводом није оглашавао. Определио се за – ћутање. Изгледа да дух Пија XII и даље обитава у подрумима Ватикана, кога тамо, „гдје је мрак гушћи него на другим мјестима“, као верно псето чува директор државног архива Свете столице Јохан Икс (Ickx). На папи Лаву XIV је да га одатле истера. Биће то – лавовски залогај.
*
Шири приказ објављен је у „Аналима Правног факултета“ у Београду.
ГЛОСА: С ким је Пије XII склопио пакт? Ни са ким другим него са – Адолфом Хитлером. За први Хитлеров рођендан од почетка свог понтификата, папа шаље Вођи срдачан телеграм, а звона свих католичких цркава у Немачкој ударају слављенику у част
ГЛОСА: На основу навода из књиге Дејвида Керцера, подржаних документима из ватиканских архива, произлази да је Пије знао за Холокауст. Први извештаји су почели да стижу у јесен 1941. у доба када су СС групе за ликвидације масовним стрељањима стотина хиљада Јевреја, започеле са коначним решењем
ГЛОСА: Са истока је у Европу надирала Црвена армија, хорде безбожника у папиној интерпретацији, а једини који Европу могу спасити од комунистичке пошасти, према његовом мишљењу, управо су Хитлер и нацистичка Немачка
ГЛОСА: Папа је презирао демократију, а комунизам га је ужасавао, наравно не због недостатка демократије. Гадио се либерализма и непрекидног проповедања потребе раздвајања државе и цркве
Извор: Радар
