Пише: Гидеон Леви
„Дакле, да видим јесам ли добро разумео. Хоћете да кажете да се левица залаже за обавезни војни рок за све, да је десница против тога, а да се левица истовремено противи учешћу Арапа у влади?“
Да.
„Хоћете да кажете да постоји јасна већина – са 67 посланичких места у Кнесету – која би могла да формира владу, али то не жели?“ Тачно. „Али зар Нетањаху није представљан као највећа егзистенцијална претња земљи?“ Јесте, али арапске странке су још већа претња.
„Значи, сада ће се фокусирати на оснивање истражне комисије, уместо да одлуче шта да раде с Газом, Ираном и јужним Либаном?“ Тако је. „А шта ће бити с гласовима Арапа?“ Они се бацају у смеће. У Израелу нема 120 посланика Кнесета, већ само 101. Сви остали су неважећи.
И даље сте збуњени? Пазите сад: „Хоћете да кажете да кабинет премијера, који врви од катарских агената, покушава да баци сумњу на арапске странке због наводног примања новца из Катара?“ Управо тако.
Хало? Да ли је ово уопште држава? Како да не.
Најважнија тема ових избора био је Бењамин Нетањаху. Блок који је победио, онај против Бибија, изгледа да се одриче своје победе. Радије би још четири године Нетањахуа него владу у којој учествују Арапи. Даље: левица се залаже за то да сви буду регрутовани у војску окупације и геноцида, док је ултранационалистичка и ратоборна десница заправо против тога.
Има још: готово читав центар и левица противе се влади с Арапима, баш као и десница. А ко је за наставак рата? Сви, али баш сви. Увек, али баш увек.
Као да све то није довољно, први избори после 7. октобра 2023. и геноцида нису се бавили ниједним од та два питања. Као да се ништа од тога није догодило. Тако је то у земљи из пропагандних снова. Ни погроме на Западној обали нико не помиње – ни они који их подржавају, ни они који им се противе.
Било шта осим Нетањахуа? Готово ништа.
Левица се наоштрила на оснивање државне истражне комисије, као да би она могла да открије нешто што већ није познато, а ипак се у том блоку то сматра питањем од пресудног значаја.
Левицу узнемирава и Нетањахуово здравствено стање. Неки од њених најгласнијих галамџија желе да га виде здравог и чилог још четири године, па отуда њихова дирљива брига за његово здравље.
Инсистирају на томе да он буде у пуној снази јер ако, не дај боже, ослаби неће моћи да спроводи своју политику. Остала питања су неважна и никога не занимају. А сада покушајте све то да објасните неком страном посматрачу. Недавно сам покушао, без успеха. Немогуће је.
„Хоћете да ми кажете да се Ајзенкот, кандидат пореклом из мароканске породице, који је служио у јединици пешадинаца, доживљава као представник привилегованих, док ашкенаски кандидат Нетањаху, рођен у елитном крају, који је служио у најелитнијој јединици војске и студирао на престижном америчком универзитету, представља потлачене и дискриминисане мизрахи Јевреје?“
Управо тако.
„И кажете ми да је најциничнији и, по свему судећи, најкорумпиранији политичар, Авигдор Либерман, који се такмичи за титулу ‘највећег фашисте’, део левичарског блока?“ Да. „А је ли тачно да је рекао да не би ушао у владу готово ни са ким – толико је против свега – чак ни у овако ванредним околностима?“
Јесте.
„А је ли тачно да међу 120 посланика новог Кнесета има 11 доктора наука или медицине, од којих су деветоро Арапи?“ Тачно је. „Је ли тачно да ће у новом Кнесету бити пет резервних генерала с левице, као и један бивши шеф Шин Бета и један бивши заменик директора Мосада, док на десници постоје само два генерала, од којих ниједан није из Ликуда?“ И то је тачно.
„Зар се Израелци не плаше међународних санкција које се очекују ако Нетањаху остане на власти?“ Не. Чињеница је да је Ликуд убедљиво највећа странка. „Је ли тачно да је у заједницама које су најтеже погођене, на северу и југу земље, Нетањаху освојио већину гласова?“ И то је тачно.
„Чак и у Кирјат Шмони и Сдероту?“ И тамо, са двоструко већом подршком од националног просека. „Зар је могуће да премијер који је знао за злочине, али није учинио ништа да их спречи, човек за којим је расписана потерница у Хагу и коме се суди у Јерусалиму, остане на свом положају?“ Свакако.
„Да ли Израелци, који се праве да све знају најбоље на свету и где на сваке две особе долазе три мишљења, уопште знају куда иду?“ Апсолутно не, а изгледа да их није ни брига.
„Па шта се онда овде догађа? Помозите ми да све ово схватим. Да разумем.“ То је Израел, глупане.
Извор: Пешчаник
