Ових дана, свако довођење у везу српског имена или српског придјева са било којом темом из Црне Горе, у дијелу јавног простора се карактерише као напад на црногорски идентитет или његово присвајање од стране државе Србије. Међутим, српски идентитет и историја Црне Горе су толико детаљно прожети, да је сасвим јасно како бити Србин у Црној Гори, и осјећати државу Црну Гору као српску (државу, дакле, у којој живе и Срби и коју су, поред других, градили и Срби) једнако је легитимно и потпуно равноправно са оним – бити Црногорац.
Пише: Оливер Јанковић
Све што смо да сада рекли о несумњивом српском идентитету Црногораца и средњовјековне Зете, од 11. до 17. вијека, логично се наставља и показује и у 18. вијеку. Митрополит цетињски Данило Шћепчев Петровић, изабран од народа и свештенства за новог владику, одлази са Цетиња у ондашњу Угарску (град Печуј) да тамо пронађе свог спрског патријарха, Арсенија Трећег Чарнојевића, како би га овај хиротонисао за митрополита. Арсеније је одступио из Пећи, у олуји велике сеобе Срба, али то није омело младог Данила да га тражи и нађе, како би Црква на Цетињу добила свој канонски благослов. Нема љепшег ни убједљивијег одговора онима који неосновано говоре о некаквој одвојености Цетињске митрополије од патријарха у Пећи, у то доба. Напротив, Данило наставља онај дух народног и црквеног јединства који се показивао у претходном 17. вијеку, и о коме свједоче домаћи и страни извори. А како је Данило доживљавао своју митрополију и земљу којом је управљао, говори нам запис на четворојеванђељу које се данас чува у Двору краља Николе на Цетињу (бр. сигнатуре 16830) гдје се он потписује као ”Данил владика цетињски Његош- војеводич српској земљи”
У свом писму ”Поштованим кнезовима и старјешинама црногорским” из 1714. владика Данило Шћепчев ће, између осталог, рећи: ”Била би ми драга смрт да сте хтјели да сви скупа славно и часно погинемо, као што су то урадили кнез Лазар и Милош (K)обилић, који уби цара на Kосову и погину са својим господарем и са њихових седам хиљада бораца – што нас Црногорце довело у ове крше – оставивши послије смрти вјечну славу… ”. Дакле и у погледу црквене организације, и у погледу народног имена, а ево и у контексту памћења Косовског завјета, народна и национална свијест Данила Петровића је несумњиво српска, и наслања се на све оно што јој претходи, али и на оно што долази послије ње.
О томе свједоче записи митрополита Саве и Василија Петровића, који су, сваки на свој начин, управљали Црном Гором, средином 18. вијека. Сава Петровић у писмима Дубровчанима недвосмислено сматра и Црногорце и Дубровчане – Србима, и говорницима српског језика. (писма из 1763 и 1767 године, Вјесник бр. 16, рр. 225 и 226, ЈАЗУ, Загреб). ”да учините нашој цркви и народу црногорском једном сумом од асприх, како Сербли Сербима и својим сусједима”… ”који се ви још од нашега српскога језика находите…” При том, цетињски митрополит Сава се обраћа руском митрополиту Платону 1776, протесним писмом и тражењем помоћи, поводом укинућа Пећке патријаршије, десет година раније, од стране Цариградске патријаршије. Ово Савино писмо говори најмање двије ствари. Прво, цетињски митрополит се сматра ожалошћеним због укинућа Патријаршије, и не сматра себе поглаварем аутокефалне Цркве, већ једним од архијереја насилно укинуте, веће црквене организације. И он тражи њено обнављање. Друго, из овог писма се јасно види да Сава Пећку патријаршију види као Цркву српског народа, коју је основао Свети Сава, први српски просветитељ.
Право на српско име у Црној Гори: Свети Василије Острошки и Пећка патријаршија – 17. вијек
Слично је себе доживљавао и други цетињски митрополит Василије, који је истицао своју титулу ”егзарх пећког трона”. Он није био неки плодан нити нарочито даровит књижевник, није писао пуно, али то што је писао очигледно свједочи о његовом српском идентитету, и то не само о његовом личном, него о његовом доживљају српске Црне Горе. Његово дјело је ”Ода Симеону Немањи” у ком се може прочитати његов молитвени позив ”Српски свети краљи устаните… (да се) Царство српско опет успостави”. Друго, обимније Василијево дјело је ”Историја о Црној Гори” (из 1754.) у ком се црногорска историја снажно везује за легенду и мит Косовског боја, а на њеном крају се даје списак српских архијереја на Балкану, међу којима Василије убраја и цетињског митрополита.
Коначно, уочи ступања на владичански трон Светог Петра Цетињског, црногорска историја биљежи један значајан документ у коме се каже:
„Желимо да митрополит црногорски зависи од пећског патријарха у Србији. Kад садашњи митрополит умре, пристајемо за сад, да његов насљедник буде рукоположен у Kарловцима, али да увијек буде изабран по старом обичају, т. ј. да га бирају: гувернадури потчињени главари и цио народ црногорски, али само дотле, докле Турци буду владали Србијом, те не можемо да га слободно пошаљемо у Пећ.“ Ово је тачка 11. акта из 1779. године који је црногорска депутације упутила аустријској царици Марији Терезији, послије разговора са канцеларом кнезом Kауницом у Бечу.
Депутацију су чинили: гувернадур Јован Радонић, архимандрит Петар Петровић и сердар Иван Петровић. Из акта је јасно да депутација, у којој је био будући Архиепископ цетињски и Митрополит црногорски Петар II Петровић Његош, сматра Митрополију црногорску као неодвојиви дио (епархију) Пећке патријаршије, тј. Православне српске цркве.
Ово је мали подсјетник, приручног карактера, за све оне неупућене, којима се медијски и пропагандно намеће мишљење да је српско име у Црну Гору уведено однекуд са стране, и да је данашњи помен српског народа, српске културе у Црној Гори, исказ уперен против државе. Насупрот томе, историјски извори јасно свједоче да утемељење српског народног идентитета у самој Црној Гори, потиче макар из 11. вијека и да је оно савременик настанка и развоја црногорске државе, још од њених средњовјековних дукљанских почетака.
