Ових дана, свако довођење у везу српског имена или српског придјева са било којом темом из Црне Горе, у дијелу јавног простора се карактерише као напад на црногорски идентитет или његово присвајање од стране државе Србије. Међутим, српски идентитет и историја Црне Горе су толико детаљно прожети, да је сасвим јасно како бити Србин у Црној Гори, и осјећати државу Црну Гору као српску (државу, дакле, у којој живе и Срби и коју су, поред других, градили и Срби) једнако је легитимно и потпуно равноправно са оним – бити Црногорац.
Пише: Оливер Јанковић
Читав 12. вијек протекао је, мање-више у борби за власт између три династије. Једне која се везује за Бодиновог сина Ђорђа (Војислављевићи) и чији су посљедњи представници владари Радослав и Михајло; друге која се везује за велможе са Бодиновог двора – рашког жупана Вукана, његовог директног или бочног потомка Уроша и Урошевог сина Десу; и треће – чије историјско постојање почиње од Завиде и његових синова Тихомира, Мирослава, Страцимира и Немање (будући Немањићи). Све три ове породице надмећу се за власт подједнако на простору Зете и Србије: најприје је зетски краљ Бодин поставио Вукана да влада Србијом у његово име, па је потом Деса (вјероватно Вуканов унук) доведен из Рашке да потисне власт Радослава Војислављевића, да би на крају исти тај Деса претендовао на власт у Србији – све док га византијски цар није развластио, и тамо за своје вазале поставио Завидине синове. Постоји основана, до сада не доказана у потпуности, претпоставка да су ове три династије, осим што су претендовале на исту територију Србије и Зете, и осим што су добрим дијелом политички зависиле једна од других, уједно биле и у међусобном сродству. Да ли је рашки жупан Вукан, који је Бодинов вазал, истовремено и Бодинов синовац (син Бодиновог брата Радослава) или је у неком нешто даљем сродству? Да ли је Завида, Немањин отац, у сродству са поменутим Вуканом? То су отворена питања, али је на основу доступних извора јасно да је земља Немањиног поријекла (Немањино ”отачаство”) управо област Рибнице и Дукље (данашња Подгорица). Немања Завидин је рођен у данашњој Подгорици.
У сваком случају, ако се и не може доказати директно сродство између ове три владарске породице, апсолутно је несумњиво да оне припадају истом народу. Име тог народа (с обзиром на чињенице изнијете у претходном нашем тексту који се тицао 11. вијека) је српско.
Коначно, крајем 12. вијека Немања поставља свог најстаријег сина Вукана за зетског/дукљанског краља. И његово име и његова титула указују на могући континуитет са Војисављевићима. Римски папа Инoкентије III, кореспондира са Вуканом Немањићем 1195 и 1199 онако како његов претходник римски папа из 1077.г. пише Михајлу Војислављевићу, дукљанском краљу. Све ово указује на очигледне политичке размирице а опет истовјетно културно насљеђе унутар двије веома сличне, друштвено и политички блиске, а етнички идентичне средњовјековне државе Србије и Дукље. То опет нити оспорава основе државне самосталности Зете/Дукље, нити искључује етничку, језичку, културну истовјетност народа и владара у обје поменуте државе.
Право на српско име у Црној Гори: Дукља Војислављевића – 11. вијек
Када је у питању 12. вијек у Зети, из његове друге половине потичу два велика културна блага са простора данашње Црне Горе: црква Светих апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу, и Мирослављево јеванђеље – рукописно дјело начињено управо за поменуту цркву. Обје ове драгоцјености везане су за личност хумског кнеза Мирослава, брата Стефана Немање, оснивача српске династије Немањића. То што црква налази на територији Црне Горе, њу и њено јеванђеље несумњиво чини културним благом црногорске државе, али и једно и друго су истовремено плодови културе (духовног градитељства и писмености) српског народа. И то није стицај неких околности, посљедица некаквог упада ”из друге државе”, него је то изданак континуираног живота српског народа на овим просторима: његовог хумског кнеза који је владао простором данашње источне БИХ и западне ЦГ; његове Православне Цркве која на овом поднебљу тек почиње градитељство које ће бити настављено у 13. вијеку (Ђурђеви ступови, Морача…) и које народ у Црној Гори, у наредним вјековима, доживљава у потпуности као своје аутентичне светиње… Српска култура је истовремено и црногорска, и обрнуто. Примјери из 12. вијека показују да се то двоје не може раздвојити.
Ово је мали подсјетник, приручног карактера, за све оне неупућене, којима се медијски и пропагандно намеће мишљење да је српско име у Црну Гору уведено однекуд са стране, и да је данашњи помен српског народа, српске културе у Црној Гори, исказ уперен против државе. Насупрот томе, историјски извори јасно свједоче да утемељење српског народног идентитета у самој Црној Гори, потиче макар из 11. вијека и да је оно савременик настанка и развоја црногорске државе, још од њених средњовјековних дукљанских почетака.
