Пише: Милован Урван
Тек што је премијер Спајић најавио повећање плата од јануара идуће године, у нама је експлодирало све што је имало фитиљ.
Једни су задрхтали од инфлације. Други од наде. Први су у повећању плата видјели опасност, други прилику. И једни и други, наравно, имају своје аргументе. Само што код нас аргументи обично стигну тек након што се утврди ко их је изговорио.
То је, дакле, најзанимљивији дио приче.
Испод свих процената, пројекција, плата и инфлације, поново нам је испузало оно старо и добро познато — наше страначко-трибалистичко лице. Лице које не пита шта је речено, већма ко је рекао. Не вага идеју, већма партијску књижицу онога ко је изговори.
Немам ни микрон сумње да би многи који данас славе најаву, као и многи који је данас сахрањују прије него што је и заживјела, говорили сасвим другачије да је њен аутор припадао њиховом страначком или идеолошком табору.
Илити. Да је „њихов“, било би храбро. Да је „наш“, било би одговорно. Да је туђи, било би популистички
Тако смо, мало-помало, дошли до тога да и новац код нас има националност, партију и идеолошку припадност.
Није проблем повећати плату. Проблем је што је повећање најавио погрешан човјек.
Није проблем ни инфлација. Проблем је што би, изгледа, и она морала прво да се учлани.
Зато је ова расправа мање прича о економији, а више прича о нама. О друштву у којем исти резултат може бити и „историјски искорак“ и „економска катастрофа“, зависно од тога са које стране политичког плота гледамо.
А онда, дакако, долази још бољи дио.
Испада да овај народ ипак воли паре. Само не воли да их добија од погрешних људи.
