Пише: мр Горан Бубања
Гледајући горе, изнад Будве, на друмове, током врелих тропских дана, стално се враћам и мислима одлутам према Полимљу, зеленој долини Лима. А када сам тамо, опет, окрећем се даље, поново према друмовима који воде ка Комовима, Асанцу и Приједолској глави. На крају видика, између врхова зеленог бора и небеског плаветнила, увијек остаје као загонетка у даљини – Шекулар.
Шекулар је планински крај Горњег Полимља, смјештен у сјевероисточном дијелу Црне Горе, у троуглу између Берана, Андријевице и Пећке Патријаршије, односно старе границе према Ругови. Његов простор затварају вијенци Мокре планине, Глођије, Брајенице, Сјекирице, Костреша и других околних планина, док се кроз удолине и клисуре пробија Шекуларска ријека, примајући воду бројних планинских потока и носећи је према Лиму.
По падинама, заравнима и ријечним долинама расута су стара шекуларска насеља. На пола пута између Бога и људи, подно Сјекирице, високо, на пиједесталу Шекулара, налазе се Спалевићи, па затим Лази, Томовићи, Булићи, Рмуши, Јашовићи, Орах, Радмужевићи, Ћетковићи, Мезгале и Улица. Између њих су богате и густе четинарске шуме, пространи пашњаци, небројени планински извори и путеви којима су се вјековима кретали људи и стада. Истина, туда су војске рјеђе пролазиле, јер је требало проћи кроз клисуре испод кућа шекуларских горштака. Војске су радије пролазиле онуда ђе је било мекше. Села су се мијењала и празнила, али су њихова имена остајала урезана у предио, као да сама земља чува памћење оних који су њоме пролазили.
Шекулар није само народно предање. Од академика Миомира Дашића и Мирка Барјактаровића научио сам да његов први писани историјски помен потиче из 1314. године и налази се у Светостефанској хрисовуљи краља Милутина. Народно памћење чува и приче о Шекуларцу Вуку Љеваку, као и предања повезана с Косовским бојем.
Током наредних вјекова његови становници опстајали су на простору између великих држава, војних путева и немирних граница, чувајући особеност свога краја и свијест о слободи. Историја се преко ових планина таложила у слојевима, на много спратова, али никада није успјела да из њих избрише све трагове.
Моја сјећања из ране младости чувају Шекулар и Шекуларце као људе веома храбре и поносите, за које се говорило да су лакше давали главу него што су прљали име. Спокојно су ходили међу крупним звијерима и нијесу им се склањали када би им се путање укрстиле. Радо су причали о својим стричевима који су, бранећи се голим рукама, остајали на стази и нијесу узмицали пред звијерима. Још у младости учили су од стараца да се, како ми један исприча, када наиђу звијер или какав непријатељ, не узмиче, већ да их треба гледати право у очи, како би одмах знали с ким имају посла.
Када би у своје домове доводили младе из Васојевића, Шекуларци би шаљиво истицали да је код њих, у Ломном Шекулару, равно једино у кућама, мислећи на водораван под. Затим би додавали да је равна и планина која се изнад њихових домова готово усправно уздиже према небу. Поред снаге и храбрости, нијесу били ускраћени ни за мудрост ни за чврсту вјеру у Бога.
А испод мојих скромних сјећања на њих, испод познате географије Шекулара – његових села, ријека, шума и вјековима утабаних стаза – постоји на крају кањона Шекуларске ријеке, још једна, најдаља историја, скривена иза јесење магле са својом тајанственом картом.
Није била ни исписана ни нацртана на папиру.
Сачувана је у стијени.
Све је почело дубоко у шекуларској планини.
Хроника седамнаесте димензије
Гравиметар постављен изнад зоне средњотријаских вулканских стијена показао је да је гравитација ишчезла на тачно четири наносекунде. Игла се није помјерила због потреса, магнетног поља нити грешке инструмента. Током тог готово немјерљивог тренутка маса је једноставно престала да дјелује на простор.
Научници су догађај назвали Шекуларска аномалија.
Планина је на површини дјеловала мирно, али је њена унутрашњост била прожета слојевима гвожђа, бакра, олова и цинка, као и траговима ријетких елемената који су стварали природну кристалну мрежу. Та мрежа није производила енергију.
Она ју је памтила.
Показало се да планина није била обична стијенска маса, већ огроман геолошки резонатор, грађен милионима година. Његова минерална језгра била су распоређена попут дјелова уређаја чију конструкцију ниједна позната људска технологија није могла објаснити.
Послије вишемјесечних мјерења откривено је нешто још необичније: аномалија се понављала, увијек у трајању од четири наносекунде.
Физичари су претпоставили да стварност нема само четири димензије које опажамо: три просторне и једну временску, већ седамнаест. Према њиховом теоријском моделу, првих једанаест било је повезано са материјом, енергијом и гравитацијом. Дванаеста је могла чувати информације о догађајима који су се већ одиграли, док су тринаеста, четрнаеста и петнаеста повезивале различите могуће токове историје.
О шеснаестој нијесу говорили са сигурношћу. Инструменти су показивали да она реагује на присуство човјека, али не и да јој људска свијест припада. Свијест је за њих остала тајна коју ниједна једначина није могла обухватити.
Седамнаеста димензија није припадала ни простору ни времену.
Она их је спајала.
Кроз њу се није путовало само од једног мјеста до другог, већ се мијењао начин на који су простор и вријеме били повезани. Шта се налазило иза те границе, нико није знао.
Ниједан озбиљан истраживач није тврдио да је седамнаеста димензија Небо, Рај или објашњење тајне Божјег стварања. Напротив, један од најстаријих записа пронађених у планини садржао је упозорење:
„Све димензије само су дјело Његових руку.“
У средишту планине откривена је пећина чији зидови нијесу били обрађени алатима. Били су истопљени, а затим поново кристализовани. У њеном средишту стајао је камени прстен великог пречника.
Када су научници усмјерили електромагнетни импулс према његовом средишту, прстен је одговорио.
Није засвијетлио. Свјетлост се, напротив, повукла из простора. Ваздух је постао непомичан, вријеме се успорило, а унутар каменог круга појавио се предио обасјан свјетлошћу којој нијесу могли да одреде извор.
Инструменти су регистровали промјену гравитације и протока времена, али нијесу могли измјерити саму свјетлост. Зато су научници закључили да можда и не гледају стварно мјесто, већ запис који је планина чувала дуже од људског памћења.
Тада су схватили да нијесу отворили нову капију.
Поново су покренули нешто старо.
Записи у кристалима нијесу говорили о другој планети. Нијесу откривали поријекло људске душе нити објашњавали стварање човјека. Приказивали су издвојену област у којој вријеме није текло као на Земљи.
У њеном средишту стајали су човјек и жена.
Туфик Софтић: Калударска ријека, заштићено природно подручје?
Нијесу били господари живота, већ његови чувари. Нијесу створили сами себе нити су познавали тајну сопственог постојања.
Знали су само да им је живот дарован.
Иза њих су се појављивала лица њихових потомака, разасута кроз вјекове. Због необичног преплитања времена, читава историја човјечанства у кристалима је изгледала као један једини догађај: рађање, одлазак, лутање и непрекидно тражење изгубљеног дома.
Научници су се спорили о значењу призора. Једни су тврдили да је ријеч о симболичком запису који је људски ум обликовао према сопственом насљеђу. Други су вјеровали да планина чува одјек неког давног догађаја. Нико није могао доказати да се пред њима налази Рај нити да се кроз камени прстен може доспјети до њега.
Капија је показивала само слику.
Није допуштала повратак.
У кристалним записима човјек није долазио из неког другог свијета нити је накнадно добијао земаљско тијело. Појављивао се као биће саздано од праха земаљског, али оживљено дахом живота који није могло дати само себи.
Био је везан за земљу, воду и минерале, али се није могао свести само на њих.
У себи је носио питање на које материја није давала одговор.
Највећи дио древног искуства остајао је изван домашаја људског памћења. Сачувале су се само нејасне слике: врт обасјан непознатом свјетлошћу, забрањена граница, тренутак преступа и блистава врата која се затварају.
На њиховом прагу појављивао се знак налик пламеном мачу.
Научници нијесу могли утврдити да ли је ријеч о физичкој појави, симболу или упозорењу које је људска свијест претварала у познату слику. Уређаји су на том мјесту биљежили само кратко извијање простора, које је трајало четири наносекунде.
Кристали су садржали и призоре људског живота: сјеме положено у земљу, припитомљену ватру, камене алатке, кретање звијезда, прве насеобине и окупљање људи око изговорене ријечи.
Али тај запис није тврдио да су знање, људи или живот на Земљу донесени кроз Капију.
Показивао је само оно што је човјек током своје историје учио: да обрађује земљу, подиже склоништа, чува породицу, памти претке и тражи смисао свијета у којем се нашао.
Људи су се током хиљада година ширили према долинама, ријекама и морима. Оснивали су насеља, обрађивали земљу и подизали прве заједнице из којих ће много касније настати цивилизације.
Језици су се подијелили, градови нестали, а најстарија сјећања претворила су се у предања.
Шекуларска планина остала је да памти.
У кристалима је пронађен и низ гласова који су подсјећали на ријечи, али нијесу припадали ниједном познатом језику. Научници су, уз много опреза, покушали да их реконструишу.
Један од могућих облика гласио је:
Ше-ку-лар.
Поједини истраживачи претпоставили су да би се тај израз могао састојати од три древна појма:
Ше – граница између видљивог и невидљивог;
Ку – пролаз, унутрашњост или капија;
Лар – народ, потомство или сјеме живота.
Према првом тумачењу, Ше-ку-лар могло је значити:
„Капија пред којом је сачувано сјећање људског рода.“
Према другом:
„Мјесто на граници видљивог и невидљивог.“
Била је то само хипотеза. Сличност са савременим именом Шекулара могла је бити случајна, производ погрешне реконструкције или покушај људског ума да у непознатим звуцима пронађе познато значење.
Ипак, међу истраживачима је остала сумња да Шекулар није само географско име. Можда је представљао траг прастарог памћења – не поруку о мјесту са којег је човјек физички дошао, већ свједочанство о граници коју је одувијек покушавао да разумије.
Планина никада није потпуно заборавила.
И у нашем вијеку ријетки преостали чобани подно Сјекирице налазе правилне кружнице исцртане у трави на пашњацима више шекуларских села. Појављују се током ноћи, без трагова људи или машина. Трава у њима није спаљена нити полегла, већ расте у два различита смјера, као да је на њу кратко дјеловала сила која не припада познатом простору.
Најстарији чобани не улазе у те кругове.
Говоре да стока застане пред њиховим рубом, да пси утихну и да се непосредно прије свитања из земље зачује дубок звук, сличан откуцају огромног срца.
Када се Капија у пећини посљедњи пут отворила, иза ње се није указао ни врт ни други свијет. Видјела се само бескрајна свјетлост којој инструменти нијесу могли одредити ни извор ни природу.
Пред њом је стајала људска прилика чије лице није било могуће разазнати.
Подигла је руку и изговорила једну ријеч.
Уређаји је нијесу препознали, али је сваки човјек у пећини осјетио њено значење:
„Сјетите се.“
Капија се затворила.
На камену је остао нови знак: кругови урезани један у другом. Испод њих стајала је реченица:
„Можете пронаћи траг изгубљеног Врта, али повратак не отвара знање, него милост.“
Научници нијесу могли објаснити како су разумјели запис нити ко га је оставио. Знали су само да се камени прстен више није одазивао ни на један импулс.
Од тог дана више се није постављало питање може ли човјек прећи границе простора и времена.
Питање је било много старије:
Да ли је Шекулар мјесто на којем је наука пронашла пролаз у непознати дио створеног свијета или само огледало пред којим је човјек поново угледао траг давно заборављене приче?
Капија није водила човјека до Бога.
Само му је показала колико је мало познавао створени свијет.
Извор: РТ Будва
