Piše: Milan Pilipović
Hrvatska Dubica, Kozarska Dubica – Smrću prof. dr Slobodana Čikarića, čuvenog srpskog onkologa, (19. decembra 2025. godine) u njegovom rodnom kraju, u Hrvatskoj i Kozarskoj Dubici, u dva grada, i dve države koje deli reka Una, oživljene su njegove priče o ustaškim zverstvima i masovnom stradanju Srba u Drugom svetskom ratu. Most između dve Dubice, zauvek se urezao u Čikarićevo sećanje, govorio je često prilikom poseta ovom kraju ali i drugim prilikama, jer su na mostu likvidirani mnogi Dubičani, kao i Una preko koje se, u čamcima, pod okriljem noći, početkom maja 1942. godine, spasila njegova porodica. Bar privremeno.
Prelazak preko nabujale reke, tada šestogodišnji dečak Slobodan Čikarić, zapamtio je za celi život. O tome je često pričao i pisao, ne izostavljajući komšiju Ivicu Anića, Hrvata iz Donjana i očevog prijatelja koji je dojavio da se Srbima sprema veliko zlo, da će biti deportovani u logore Jasenovac i Stara Gradiška i obezbedio čamce za prelazak preko reke.
„Dogovore se da te noći otac Stevan (1904) upregne u zaprežna kola dva snažna vola, ubaci u kola dosta hrane i s majkom Sofijom Sokom (1902), starijim bratom Mitrom (1924), starijom sestrom Dušankom (1932), mlađom sestrom Marijom Marom (1940) i sa mnom (1936) krene ka Uni, pet-šest kilometara nizvodno od Dubice.”
Prelazak preko reke za mene je bio vrlo uzbudljiv, govorio je profesor Čikarić slikovito opisujući beg na slobodnu partizansku teritoriju.
„Otac s veslom sedi na jednom kraju čamca, na drugom ja, brat Mitar u sredini, drži oba vola uz bokove čamca i ta kompozicija prelazi preko reke, u ranu zoru, kad se sunce tek nazire na obzorju. Drugim čamcem prevezene su majka i sestre, kao i sve ostalo što je moglo stati u zaprežna kola, rastavljena na delove i čamcem prevezena preko Une. Kasno u noć stigli smo u kozaračko selo Vojskova, blizu Bosanske Dubice, na slobodnoj partizanskoj teritoriji.”
Trinaestojulski ustanak: sabor sloge u kojem nije bilo četnika i partizana
Kao što je očev prijatelj Ivica predvideo, mesec posle njihovog odlaska na Kozaru, ustaše su 30. maja 1942. godine, Srbe pravoslavce iz Dubice i obližnjih Cerovljana oterale u logore Jasenovac i Staru Gradišku, odakle se nisu vratili. Kada su Nemci i ustaše počeli stezati obruč oko Kozare, porodica Slobodana Čikarića, povukla se dublje u planinu, u veliki zbeg srpskog naroda. Da bi ih spasili, partizani su u noći između 3. i 4. jula 1942. godine, kod sela Vitlovska, započeli proboj neprijateljskog obruča oko Kozare.
Tačno u ponoć, borci Prvog i Udarnog bataljona Drugog krajiškog odreda obezbedili su prolaz širine dva kilometra. Do ranih jutarnjih časova, iz obruča je izašlo oko deset hiljada ljudi. Više od 60.000 civila, među kojima i porodica Slobodana Čikarića, ostalo je u paklu Kozare.
Zarobljeni Srbi iz Hrvatske Dubice doterani su na dubički most, postrojeni uz ogradu. Suprotno njima bio je stroj ustaša, često je oživljavao Slobodan Čikarić, bolna ratna sećanja:
„Na početku zarobljeničkog stroja nalazio se brat Mitar, otac Stevan bio je u sredini, a komšija Jovo Bujić (20), ranjeni partizan koga smo mi (majka i troje dece), u zaprežnim kolima dovezli iz zbega na Kozari, na kraju. Za ustaškim oficirom, iz pravca Hrvatske Dubice, došao je predratni pijanac i skitnica, Srbin pravoslavac, koga su zvali Bajro…”
Na koga Bajro pokaže prstom u stroju zarobljenika, toga ustaše izvlače iz stroja, dovode do ograde mosta, okreću ga licem prema reci i hicem u potiljak ubijaju i bacaju u reku, prepričavao je Slobodan ustaška zverstva na okrvavljenom, tada drvenom mostu između dve Dubice, kaurske, kako se tada govorilo, sa leve, i bosanske sa desne strane Une. Ko će biti ubijen i na koji način određen, to je Slobodan Čikarić, prepričao kao da piše filmski scenarij:
„Stiže ustaški časnik do početka stroja, zaustavlja se i okreće prema zarobljenicima. Isto to radi i Bajro. Časnik (oficir) pogleda Bajru, ovaj baci pogled na zarobljenike. Prelazi pogledom preko prvog, drugog i trećeg (brat Mitar) zarobljenika i zaustavlja se na četvrtom nesrećniku. Bio je to drugi naš komšija Mitar Kragujević, godište moga oca (1904). Ustaše ga izvlače iz stroja, pucaju u potiljak i bacaju u reku. Časnik se pomera nekoliko koraka duž stroja zarobljenih Srba, Bajro skakuće polupijan za njim. Izvodi iz stroja braću Majstoroviće koji završavaju kao i prethodnici, i sve se to ponavlja još mnogo puta.”
Slobodan je opisao i trenutak kada je Bajro došao do sredine stroja, gde je bio njegov otac, visok gotovo dva metra, sa velikim brkovima, neobrijan.
„Očev i Bajrin pogled se susreću. Taj susret pogledima trajao je jedan tren. Bajro spušta pogled, a časnik nevoljno nastavlja svoju krvavu smotru. I tako je Bajro do kraja stroja pokazao na još nekoliko zarobljenika, a potom su ustaše, bez Bajrine pomoći izvukle iz stroja poslednjeg ranjenog zarobljenika, komšiju Jovu Bujića, čiji se život tada, na mostu, završio u 20. godini.”
Nesrećni Bajro doživeo je tragičnu sudbinu njegovih sunarodnika Srba, pobijenih na dubičkom mostu. Došao je u seosku kafanu koja se nalazila na dubičkom trgu, zapisao je Čikarić, pozdravio podignutom rukom i ustaškim pozdravom „za dom spremni”. Pijane ustaše izvele su ga iz kafane, odvele na obalu Une, ubile ga i bacile u reku, kao sve one na koje je pogledom pokazao. Slobodan je, zajedno sa majkom, dospeo u Nemačku, u selo, nedaleko od Geteovog Vajmara gde je dočekao kraj rata.
Upoznavanje prošlosti svog naroda je odrastanje
Ljudi bez poznavanja svoje prošlosti ostaju zarobljenici svesti, slične svesti deteta, koji, niti znaju odakle dolaze, niti kuda će otići. Upoznati svoju prošlost, znači odrasti, objašnjavao je svoja svedočenja o ratu i ratnim strahotama, Slobodan Čikarić, specijalista radiologije na Institutu za onkologiju i radiologiju, profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu, član Akademije medicinskih nauka Srpskog lekarskog društva, dugogodišnji predsednik i doživotni počasni predsednik Društva Srbije za borbu protiv raka.
Izvor: Politika
