Пише: Предраг Драгосавац
У Саграда фамилију, Гаудијево животно дело (и вечно пребивалиште), 10. јуна ове године моћи ће да уђе само политички и друштвени „крем де ла крем”. Церемонију 10. јуна пратиће више од 1.500 новинара из целог света. Делови града биће у целодневној „блокади” и владаће посебан режим саобраћаја.
Барселона је Светска престоница архитектуре 2026. године. Унеско и Међународна унија архитеката на тај начин одају омаж каталонској архитектури и, пре свега, њеној највећој ведети – Антонију Гаудију (1852–1926). Стогодишњица Гаудијеве смрти најважнија је годишњица која се ове године обележава у Барселони и Каталонији. Тим поводом, догађаја у граду је „мали милион” током читаве године; тешко је све и похватати.
Барселона је главни излог Гаудијеве стваралачке визије. Седам његових барселонских грађевина – Парк Гуељ, Палата Гуељ, Каса Мила (La Pedrera), Каса Висенс, Каса Батљо, Крипта у Колонији Гуељ… и фасада Христовог рођења и крипта Саграда фамилије – налазе се на Унесковој листи светске баштине. Свака од њих под непрестаном је опсадом туриста и независно од посебних програма „Светске престонице архитектуре” посвећених стогодишњици Гаудијеве смрти.
Саграда фамилија је, ипак, посебан случај чак и у том друштву. Она је постала нешто попут „незваничног” светског чуда. У бедекерима и медијским репортажама уздигнута је у императив – „мора да се види и доживи пре него што се умре”. На прилазима њој гужве су стадионске. Свакодневно је „походи” око 15.000 људи; последњих недеља та бројка иде и до 17.000. Прошле године кроз њу је прошло безмало пет милиона посетилаца. Ове ће сигурно и више.
Пабло Пикасо и кровови Барселоне: Стварност скривена у светлости и тами
Није најпосећенија црква на свету, јесте „најкомерцијалнија”. Улаз се наплаћује, нема шверцовања; најјефтинија (основна) карта је 26 евра. У добу „сурове комерцијале” и тоталне туристификације и Гаудијево име „еволуирало” је у бренд. Оно продаје град који се котира као „најпожељније путничко одредиште”. У бренду „Гауди” испреплело се много тога различитог и разнородног. Због тога је и стогодишњица смрти јединственог архитекте догађај у којем се архитектура преплиће са много тога још, почев од политике, религије, туризма, маркетинга… „Дан Д” је 10. јун.
Тог дана 1926. Антони Гауди преминуо је у болници Санта Креу, која је збрињавала сиротињу и бескућнике. Три дана пре тога, сметеног и мислима заокупљеног архитекту који се запутио ка цркви, на своју редовну вечерњу молитву, на улици је ударио трамвај. Нико га није препознао. Остарео, рашчупане косе и браде, у похабаном оделу, са панталонама које је држала зихернадла и у изношеним ципелама прашњавим од градилишта Саграда фамилије (где је последњих 16 година свог живота не само радио него и живео), личио им је на бескућника. У џеповима су му нашли малу књигу Јеванђеља, бројаницу, марамицу и један кључ. Новчаник и документе није имао код себе, па таксисти на лицу места нису хтели да га превезу до болнице… Тако је Гауди на крају завршио у болници за убоге. Кад су га пријатељи сутрадан тамо нашли, одбио је предлог да га пребаце негде другде: „Моје место је овде, међу сиромашнима.”
У Саграда фамилију, Гаудијево животно дело (и вечно пребивалиште), 10. јуна ове године моћи ће да уђе само политички и друштвени „крем де ла крем”. Биће ту шпански краљ Филип Шести и краљица Летисија, премијер Шпаније Педро Санчез, председник Владе Каталоније Салвадор Иља, градоначелник Барселоне Ђауме Колбони, каталонски званичници, европске делегације из Брисела, као и бројни домаћи и међународни кардинали, надбискупи, бискупи, свештеници…
Свечану мису служиће лично Папа Лав Четрнаести, што ће бити круна његове густо испланиране 35-часовне посете Каталонији под слоганом „Alça la mirada” (Подигни поглед). Непосредно после мисе папа ће подићи поглед и благословити Торањ Исуса Христа, на који је 20. фебруара постављен тродимензионални крст висине 17 метара, чиме је Саграда фамилија достигла своју пуну висину од 172,5 метара. Тиме је уједно званично постала највиша црква на свету.
Када су га за живота многи пропитивали и прозивали због кашњења, пробијања рокова и сталних измена у дизајну Саграда фамилије, Гауди је смирено одговарао: „Мој клијент може да чека.” Био је чврсто уверен да цркву не гради за људске поручиоце, већ за самог бога. Иако Саграда фамилија још није у потпуности готова (процењује се да ће за то бити потребно још неколико година), сад већ може да се каже како је Гаудијев клијент чекано дочекао.
Церемонију 10. јуна пратиће преко 1.500 новинара из читавог света. О најситнијим детаљима протокола и посебним безбедносним мерама нашироко се причало и писало недељама уназад. Делови града биће у целодневној „блокади” и владаће посебан режим саобраћаја. Станови у околини Саграда фамилије са добрим погледом издавали су се по баснословним ценама… „Смрт претвара живот у судбину”, често је понављао хроничар и мислилац Медитерана, Мостарац Предраг Матвејевић. У Гаудијевом случају смрт као да је исковала парадокс у главни кључ за перцепцију како његове личности, тако и његовог дела.
Из визуре актуелног параполитичког, медијског и туристичког спектакла, најочитији је несклад између, с једне стране, Гаудијеве фанатичне и самотњачке посвећености послу и његовог (религиозног) аскетизма и, на другој страни, свеопште буке, хистерије и „хајпа” који се 100 година касније око његовог имена стварају.
Парадоксалан је и начин на који је Гауди, од некога ко је још „у своје време” често „етикетиран” као застарео и кичаст, еволуирао у ванвременски и надвременски симбол „тоталне уметности” и неодољиви комерцијални бренд. Кључан допринос томе дали су уметници и интелектуалци који су светоназорно и идеолошки били веома далеко од Гаудијевог конзервативног каталонизма и католичанства.
Надреалисте је „смарао” функционализам, његове равне линије и хладни рационализам доживљавали су као репресивне и у Гаудијевим искривљеним, органским структурама видели су „крик против разума” и материјализацију снова, еротизма и подсвести. „Гауди је успео да ослободи форму из тамнице разума. Његове капије, балкони и куле нису дизајнирани да буду корисни, они су манифестација несвесног које је избило на површину града. То је чисти надреализам у три димензије”, писао је Андре Бретон. Хипици и контракултура су га шездесетих и седамдесетих уздигли на ниво духовног гуруа архитектуре и пионира психоделичног дизајна. Гаудијеви делатни постулати – да не користи праве линије јер „оне не постоје у природи”, да његови стубови личе на дрвеће, а сводови на пећине – уклапали су се у хипи филозофију повратка природи. У мозаицима од поломљених керамичких плочица, шоља и стакла у Парку Гуељ они су видели визуелну манифестацију ЛСД трипа, а Саграда фамилију доживљавали су као космички, готово пагански храм у којем се слави универзум.
Постфранкистичка Барселона осамдесетих и деведесетих година свој „нови идентитет” градила је око дела и личности „својих” уметничких великана у којима се преплитало локално, национално, светско, универзално. Тако су Пикасо, Миро, Дали, Орвел, и још понеки други, сваки на свој начин постали амблеми препорођене Барселоне… Али, нико, опет, као Гауди. Јер, нико други није, попут њега, утиснуо свој особени траг и „надреализам у три димензије” у само ткиво града. Саграда фамилија, Ла Педрера, Каса Батљо, Парк Гуељ, плочник на Пасео де Грасија, уличне светиљке на Пласи Реал, све то граду даје „криву линију” и бајковиту „надреалну” димензију какве нигде другде нема.
У једној од рефлексија стручњака Унеска о Гаудију и његовом делу каже се и следеће: „Иако се обично класификују као ремек-дела модернизма, сва његова дела су уникатни комади настали у чудесном уму који је створио сопствени стил, те се не могу поредити са делима његових савременика.” Волели Гаудија или не, „ишчашена” особеност његовог дела је непорецива и заслужује дивљење. Он сигурно није могао ни да замисли на масовну помаму какву ће његови радови изазивати у далекој будућности. Тешко да би га то дотицало и опчињавало. Али вероватно би га бринуло да ли „његов клијент”, пошто је чекано дочекао, може коначно у миру да ужива у погледу, без земаљске буке и гунгуле…
Извор: Политика Онлајн
