Nakon što smo kolega i ja ušli u posao sa malim hidroelektranama i osnovali konzorcijum “Samo neka kapa”, odlučili smo da dalje širimo biznis i riješimo problem autobuske stanice u Beranama. Od novinarskog posla ne može da se živi, a obojica imamo studente koji se smrzavaju čekajući autobuse na ulici. Zato ćemo lijepo da kupimo autobusku, samo treba nekako da nađemo 920 hiljada eura.
Stvarno više nema smisla, četiri godine je zatvorena, četvrta Vlada je formirana, računajući i onu Duška Markovića kada je počeo štrajk i stavljen katanac na kapiju, a ni jedan ministar saobraćaja nije se pojavio niti jednu riječ progovorio, a ne da učini neki konkretan potez i prekine agoniju bivših radnika, prevoznika, putnika i svih građana ovog regiona Crne Gore.
Autobuska stanica Berane je poslije podgoričke najprometnija u državi. Ako je Meša imao računicu i napravio tri kuće u Njemačkoj, valjda ćemo i mi naći neki minimalni interes. U prvoj godini samo da riješimo problem i povratimo povjerenje u firmu, a onda da planiramo na duže staze. Ne trebaju nama kuće po Luksemburgu i Njemačkoj. Projekat “Samo neka kapa” krenuo je, imamo svaki dan za kafu. Ako bi nam sada ostalo za po jedan stan u Siti kvartu, ne bi bilo loše. Da nam se đeca ne pate po domovima nego fino kao ovi što su ugrabili jedno vrijeme kada niko nije pitao o’kle pare, pa pokupovali po nekoliko stanova u tom dijelu grada, koji zovu Beranselo. Sada ih tamo ima vise nego u Beranama i Andrijevici.
Ali, lagano, ne ulijećemo mi u posao bez prethodne jasne studije opravdanosti. Angažovali smo zajedničkog prijatelja za stručnog savjetnika i on nam je lijepo rekao – nađite pare i ne brinite, na gubitku ne možete biti. Autobuska vam je zlatna koka, kaže nam savjetnik i stručni konsultant.
Onda nam je sracunao i izveo računicu da mjesečno, ako zaposlimo petnaest radnika i redovno im isplaćujemo bruto plate, i to odmah da primijenimo Evropa sad 2, ostaće nam čisto makar 100 hiljada na godišnjem nivou, po pedeset, uhh, Bog te veselio.
Nego, kako da nađemo 920 hiljada, pita kolega. A šta misliš da konkurišemo za kredit kod IRF-a, imamo biznis ideju podržaće nas, šta su sve podržavali do sada, a nije im se vraćalo, a mi ćemo sigurno da vratimo. A i pravi je momenat, Dreco je ponovo u sjedlu, “Dreco is on the road agen”. Predsjednik je borda direktora, a ima dosta prijatelja u Beranama iz vremena one partije “Peco, Dreco…”. Sigurno će nam naći prolaz neko od njegovih drugova iz tog vremena.
Osim toga, šta misliš, ako je stečajni upravnik prodao devet najboljih autobusa za 34 hiljade eura, možda i nama nekako malo spusti cijenu, nikad se ne zna. Lijepo ćemo ga pitati – “pošto autobuska”? Ako se kao na pijaci dogovarao i prodao autobuse, valjda i mi možemo da se pogađamo. Naše namjere su makar poštene, grad spašavamo bruke.
Opet kolega nesiguran da li u ovaj biznis da ulazimo. Šta ako ne budemo makar na takozvanoj “pozitivnoj nuli”, kako se govorilo u vrijeme komunizma, kaže kolega. Neka jadan ne bio, jesi li vidio kolika je naša autobuska, odgovaram ja. Šta misliš, koliko sijena tu može da stane, ako je u Gusinju stalo onoliko u onu malu biletarnicu.
Jeste da mi ođe baš nemamo krave kao onaj funkcioner Opštine Gusinje, ali vidiš, i njemu se isplatilo što je kupio autobusku, ima bar đe sijeno da čuva od kiše i vlage. Kolega opet vrti glavom lijevo, pa desno.
Ada, čuješ li junače da ne možemo nikako da izgubimo, ja uporan. U krajnjem slučaju, ako krene kako ne treba, prodaćemo ovoliku zemlju oko autobuske, na ovakvoj lokaciji, isto kao oni investitori u Plavu koji su na mjesto autobuske, koja je pripadala nekada beranskoj firmi, napravili blok stambenih zgrada.
Eto nam ideje i za treći biznis. Napravimo onamo iza autobuske zgrade, prodamo stanove, vidiš li kako cvjeta posao sa izgradnjom stambenih zgrada u Beranama, kvadrat došao kao u Podgorici, a opet sve prodato u izgradnji, niko ne pita za porijeklo para, ni investitore ni kupce.
Onda se malo se gurkamo, ko će da zove Dreca. Pusti, ne ide ti i ja da ga zovemo, odradiće to onaj što je sa njim jedna glava, znaš ga. Bio je onda u “Preco, Dreco” partiji, predlažem. Uhh, odlična ideja, onda je to završeno, kaže kolega. Nego, dodajem, razmišljaj ti o narednom biznisu, malo smo kasno počeli, nismo baš kao Blažo, čim je prohodao, ali vidiš da i nama ide dobro sa onim mikro elektranama kod tvoje i moje kuće. Baš kao što smo po biznis planu i zamislili – da kapa, da ne curi. Sad idemo dalje, kažem ja njemu, da ga ohrabrim.
Šta ćemo sa trećim kolegom, kakvo je njegovo zaduženje, pita. Ee, on sad ima vremena, a oduvijek je želio da ima svoju kafanu. Njemu ćemo naći nešto lagano, daćemo mu na gazdovanje autobuski restoran. Osim toga, znaš njega, ne može nista da mu promakne. Samo neka sjedi i vodi računa da neko ne prođe bez peronske karte, a može i usput da broji koliko plavuša prosječno prođe kroz autobusku na mjesečnom nivou, zbog godišnje evidencije. I vidi nešto, od sada nismo samo kolege, nego i biznis partneri.
Nego, ko ti reče za tri stana u Njemačkoj, pita kolega. Enee ko, Simon Bernard! Sreo jednog mog prijatelja u Luksemburgu, ovaj mu ispričao i on obećao da će nas, u inat Meši, malo “pogurati”, samo da mu ne falsifikujemo potpis.
Kolega više nema dilemu, ustajemo, stežemo jedan drugom ruku, ajde neka je sa srećom, i narod će nam biti zahvalan ako riješimo problem autobuske stanice. Pa naravno, zar sumnjaš, zbog koga radimo ovo nego zbog naroda, da narodu bude bolje. Ko i svi biznismeni u Crnoj Gori.
Tufik Softić
Izvor: RTCG
