Ovogodišnja deveta tribina Biblioteke SANU bila je posvećena knjizi akademika Matije Bećkovića „Tri poeme”, koju je objavila Srpska književna zadruga. Sve tri poeme: „Gospode pomiluj” , „Učini mi ljubav” i „Slava tebi Bože”, objavljene su prvobitno u „Politici”. O knjizi su govorili Miro Vuksanović, Jovan Delić i Stojan Đorđić, a pesnik je kazivao svoje stihove. Akademik Miro Vuksanović, u uvodnom slovu, govorio je kako Matija Bećković nešto obično i svakodnevno premešta u neobično, preoblači u novo i drukčije, sa istim, ali poetizovanim značenjem. Njegove reči rastu i postaju novost, oko njih biva lepše, kao da se ne menja samo zvuk, kao da se menjaju i boje, a osećanje biva kakvo nije bilo. Sve to može Matija Bećković, jednostavno kao i svi koji umeju. On je u poemi „Učini mi ljubav”, već u prvom stihu, da bi odmah dirnuo poeziju, ponovio reči iz naslova, jednu za drugom, i dodao dozivnicu – dušo „najnajnija”.
Uzeo je imenicu duša iz koje je ponikla ljubavna nežnost, kao kod svih i svuda, a potom ono obično „naj” i „naj” razvio u pridev kakav nismo imali i rekao – „najnajnija”. Superlativ je digao na superlativ, u početnom stihu, i našao reč koja otvara sve tri poeme, koje slave Boga, ljubav i molitvu, u kojima se i gde je nema čuje reč – „najnajnija”, oko koje se sve menja – objašnjava Vuksanović.
Bećkovićeva ljubavna poezija, smatra Jovan Delić, dostigla je svoj vrh poemom molitvom „Parusija za Veru Pavladoljsku”. Ljubav je spojila grob i nebo, potvrđujući svoju besmrtnost i božansku prirodu. Ljubav nije samo atribut božanskog već i njegovo suštastvo. „Parusija” je svojevrstan most od Bećkovićeve ljubavne poeziji ka molitvenoj. To je ta danteovska linija koju vidimo, nenametljivo povučenu, u Bećkovićevoj poeziji – do božanskog vodi ljubav – Beatriče ili Vera Pavladoljska. Bećković je temom ljubavi, to jest Verom Pavladoljskom, koja ga vodi do božanskog, povezan sa Danteom, a očevim duhom, koji lebdi iznad celokupne njegove poezije, sa Šekspirom i njegovim Hamletom. To što Bećković ne podražava ni Dantea ni Šekspira samo je potvrda njegove autentičnosti i dubine.
Pamćenje je imanentno jeziku, a samim tim i poeziji i pesnicima. Zato je jezik najveće i najsavršenije čudo što ga je tvorac stvorio, stvarajući svet. Zato je on dublji od svih svemira: „Od svih svemira bezdana vidike / Dublji je svemir i bezdan jezika.” Bećkovićeve molitvene poeme, naglašava Delić, obogatile su inače izuzetno bogatu tradiciju srpske molitvene poezije i tvore zlatan beočug kojim se savremena srpska poezija povezuje sa tradicijom starog srpskog pesništva i sa Njegošem. One se mogu razumeti i kao nov pesnikov odgovor na sopstveno pitanje: „Što će novo ako ima staro?” Da je svet knjiga, sistem, pa i lavirint, zaključuje Delić, tvrdili su ne samo stari pisci i mislioci nego i moderni duhom.
Za novu knjigu Matije Bećkovića – „Tri poeme” (2015), ističe Stojan Đorđić, možemo reći da je triptih religijskih poema, o čemu svedoče već i njihovi naslovi: „Gospode, pomiluj”, „Učini mi ljubav” i „Slava tebi Bože”. Prvu poemu Bećković je ispevao 2013. godine, uzimajući za osnovu poznatu i najkraću hrišćansku molitvu koja je stala u samo dve reči: Gospode, pomiluj. Od te prvobitne molitve za milost božiju sačinio je modernu epsko-lirsku tvorevinu – poemu od sedam strofa, odnosno sedam pesama, pošto svaka ima dvanaest stihova aleksandrinaca. Slikovito rečeno, Bećković je prvo slovo pravoslavne azbuke, ono crkvenoslovensko „Gospodi, pomiluj”, što se u molitvi nebrojeno puta ponavlja, osavremenio i proširio: razlistao u osamdeset i četiri stiha, rasporedio ih u sedam pesama i složio u jedinstvenu celinu, i time onaj molitveni šapat što potekne iz samotničkog obraćanja Bogu razvio do epskih razmera, do pesme za sve ljude, i u ime svih ljudi, do pesničke molitve za sve, i u ime svih nas.
Druga poema, ispevana godinu dana kasnije, koja nosi naslov „Učini mi ljubav”, prelazi iz molitve u pohvalu, iz molbe za božje spasenje u odu najvećoj milosti božjoj, milosti ljubavi. Ovde se još bolje vidi kako Bećković osavremenjuje molitveni diskurs, kakve inovacije uvodi u tradiciju čovekove komunikacije s božanskim bićem. Od naslova pa do svog kraja ova poema je pohvala ljubavi i ujedno molitva za ljubav. Otkud uopšte ta tema u pesmi religioznog nadahnuća, ako ne zbog toga što je ljubav jedna od najvećih potreba savremenog čoveka.
Treća poema „Slava tebi Bože”, koja je napisana 2015. godine, sadrži dvadeset pesama ispevanih u formi soneta, što u zbiru daje dvesta osamdeset stihova i čini je najdužom u ovoj knjizi. Poema je takođe moderno pesničko ostvarenje u kome se objedinjuju i prožimaju lirski i epski govor, pri čemu se svaki razvija u punom svom kvalitetu. To je pesma u kojoj razgovor s Bogom postaje istovremeno i molitva, i pohvala, i himna, i to u jedinstvu najstarijih i najjačih epifanijskih prosvetljenja i epskih vizija. Bećkovićeve „Tri poeme”, ta moderna pesnička konkretizacija naših mogućnosti da zamislimo i shvatimo božansku instanciju, kaže Đorđić, nose u sebi i obnavljaju u nama ono najstarije čovekovo osećanje jedinstva s prirodom i životom – iskonski panteizam i panteistički poriv u čoveku.
Izvor: Politika
