Пише: Светлана Мандић
У Дворцу краља Николе у Никшићу синоћ је отворена постхумна изложба радова академског умјетника Ратка Вулановића под називом „У кругу – скулптуре и цртежи“. Изложбу су организовали Јавна установа Музеји и галерије Никшић и Општина Никшић.
„Једном приликом је Ратко рекао да ако постоји истина она је сигурно записана у камену и до ње можеш доћи јако стрпљиво, пазећи да листове камена полако скидаш, јер ако не знаш да удариш камен он пукне цио. Водећи се том логиком изложба је постављена у кружницама, јер у тим кружницама је, чини ми се, и Ратко скидао камкен тако убједљиво и длазио до истине“, казао је Бојан Муждека, директор Галерије Б2 из Београда, и кустос изложбе.
Истина је и да је Вулановић, кога су често називали посљедњим клесаром нашег доба, био вајар који је душу камена преточио у скулптуру. Пројектом „Градови Ратка Вулановића“ његово дјело биће стављено у фокус умјетничких садржаја у Никшићу, граду који ће 2030. године бити Европска престоница културе.
„Ратко Вулановић био је умјетник констелација. његове скулптуре су дијелови ширег поретка у којем не губе своје појединости, али мистично служе цјелини, а не себи самима. Као да је пресликавао устројство небеских тијела, пратећи заповијест древних мистика да буде ’како горе, тако и доље’, или ’као на небу тако и на земљи’. Вулановић истражује структуру међусобних односа елемената у простору и законе вјечитог кружења. његово дјело фокусирано је на архитектонику читаве структуре, а тек потом на питање форме и садржаја појединачних елемената. Он увијек изнова гради свој идеални град, у безброј пројава, откривајући суштину и смисао града агоре сусрета. Истовремено је и архитекта, и урбаниста, ако хоћете. његове групе су микрокосмоси, заметци градова. Цјелокупно његово дјело својеврсна је теорија градова (и кругова)“, казао је Мато Уљаревић, представник канцеларије Никшић – Европска престоница култур (ЕПК) је 2030, отварајући изложбу.
Како је истакао, и Никшић је град-круг. Идеја града као круга је у темељу урбанистичке визије Никшића која је инспирисала апликацију за Европску престоницу културе.
„Као УНЕСКО Креативни град и Европска престоница културе, Никшић данас ставља у фокус достојанство умјетника и интегритет ауторског дјела. Један од основа апликације Никшића за ЕПК била је идеја да Ратко Вулановић добије свој легат, и да се кроз један велики пројекат под називом ’Градови Ратка Вулановића’ његово дјело стави у фокус умјетничких садржаја у граду, и инспирише нове ствараоце да уђу у активан дијалог са њим. Ова изложба иде у сурет томе. И упозорава да као што ’рукописи не горе’ (по ријечима Булгакова), тако се ни градови не могу срушити“, закључио је Уљаревић.
Трудио се Вулановић да, како је казала његова супруга Оливера, тешка сјећања из дјетињства и опоре тренутке немаштине претвори у скулптуре и цртеже жестоке снаге и посебног квалитета.
„Од зноја и усхићења у атељеу до награда; од пораза до побједа и признања; од медаља до издаја. Увијек јак. Увијек велики. Ратко. Ту снагу је носио као мудрац и као човјек који је гледао метафизичким очима кроз љуштуру материјалног, иза крхке појавности. У камену, с којим је најчешће радио, у љубави према робустном и у, наизглед грубим вајарским гестовима, уочавале су се духовитост и крхке емоције. У поштовању материјала, у потреби да га само дотакне – јер му је дозвољавао да живи свој живот, да га не спутава – видио се обзиран човјек, истински и дубоко повезан с природом.његова естетика је врвјела од мноштва истог“, казала је Оливера Вулановић.
„Сви смо ми камени градови само је питање када ћемо бити сазидани, а када срушени“, говорио је Вулановић. његово најпознатије дјело, камени град који се налазио између Саборног храма и Дворца краља Николе, тадашња власт је срушила 2008. године. Али камен, говорио је умјетник, може да опстане и његова снага и отпор су увијек добри за неку нову причу. Причу која је изложбом у организацији Јавне установе Музеји и галерије Никшић и Општине Никшић, покренута.
„Ипак све то није значило ништа никшићкој власти која је 2008. године срушила монументални комплекс његових скулптура Камени град. Тек тако. Био је то чин освете, јер није припадао њиховим политичким и идеолошким редовима. Били су спремни да ударе на поезију, на духовност, на стваралаштво – јер то су биле вриједности до којих нису ни најмање држали. То је био једини тренутак у његовом животу када је био слаб“, истакла је Вулановић.
„Ми у Никшићу када говоримо и мислимо о Ратку Вулановићу увијек пред очима имамо његов Камени град, настао у јакој симбиози физичког и духовног рада овог великог прегаоца, па нестао, као у каквој невјероватној бајци, неким злим усудом због некакве ботаничке баште коју на страшном и метафизичком стратишту и мјесту погубљења умјетности, нико није смио подигнути. Зато је наш задатак да, на неки начин, допринесемо да тај нестали град, као мјерна јединица смисла умјетности, не нестане из нашег памћења и да учинимо све што можемо да се умјетникова заоставштина заштити и сачува за будуће генерације. Због тога овакве установе, чији је задатак да пресијеку вријеме и запамте све што је добро и лијепо, и постоје, а вечерашња изложба је и усмјерена ка томе циљу“, поручила је Весна Тодоровић, директорица ЈУ Музеји и галерије Никшић.
Ранко Дакић, који је Вулановића назвао својим учитељем, истакао је да је спреман да помогне уколико неко одлучи да дио камених громада, које се од 2008. годие налазе на платоу Техно базе, на Капином пољу, врати тамо гдје су до уклањања стајале.
Извор: РТНК
