Вјечна потрага продуцената за инспиративним темама у хиперпродукцији стриминг ере сувише се често ослања на безбројне римејке/разраде већ познатих остварења из свијета телевизије или филма, што се углавном завршава катастрофама.
Ипак, римејк филма „Фарго“ у виду истоимене телевизијске серије Ное Хаулија или нова верзија хит серије из осамдесетих „Шогун“, коју су урадили Рејчел Кондо и Џастин Маркс за канал FX и сервис „Хулу“ јесу врхунски доказ да мањак оригиналности не значи ништа ако ауторским тим успјешно постигне аутентичност своје верзије.
У случају „Шогуна“ ауторски тандем мудро се више ослонио на књижевни предложак Џејмса Клајвела, избјегавајући копирање претходне адаптације, уз још мудрију одлуку да нову верзију исприча онако како је то данас једино могуће са суштинским ослонцем на јапанску културу и насљеђе. Резултат је спектакуларна серија која функционише ефикасно као катана у рукама самураја од сценарија, атмосфере и режије до глуме и камере, остављајући блистав утисак у мору конфекцијског материјала који нам испоручује телевизија протеклих година.
Радња је смјештена у Јапан 1600. године током периода грађанских ратова крупних феудалаца и њихових самурајских армија, док у позадини своје интересе вуку колонијалне силе попут Португала, Шпаније и Енглеске серија публику уводи из перспективе енглеског поморца кормилара Џона Блекторна (Козмо Џарвис), који након дугог гусарско-трговачког пута заврши насукан на обали Јапана. Судар крутог самурајског система, у којем се послушност, част и презир према смрти цијене као основне врлине и потчињивачке етике бијелих колонизатора мотивисане приземношћу профита, доводи до ситуације у којој се амбиције Блекторна, варварина или „анђина“, нађу као апсолутна супротност његових домаћина, који се у својој борби воде другим моралним кодовима. При чему не смијемо заборавити да је, ипак, крајњи интерес обје стране вјечна људска амбиција за моћи над другим стара колико и људски род.
И то је видљиво већ у пилот епизоди када локални сеоски господар самурај Оми ( Хирото Канаи) одсијече сељанину главу без милости или када његов феудални господар, сурови и амбициозни Јобашинга (Таданобу Асано), кува до смрти једног од чланова Блекторнове посаде, како би открио суштинску љепоту смрти, зарад неколико хаику стихова. Портрет Блекторна као странца изгубљеног у страној земљи, потпуно страних правила живота, беспријекорно је креиран, док ауторски једнако тандем маестрално гради напетост у ситуацији гдје је времена за прилагођавање све мање, јер се сурова игра феудалних регената, господара Торонаге (Хиројуки Санада ) и Ишида (Такехиро Хира), у вези са престолом Јапана све више примиче свом крају. Наиме, Блекторнов долазак је каменчић на тасу који мијења деликатну равнотежу моћи, а како се игра моћи мијења тако и постаје све крвавија и немилосрднија, док маске углађености и лукавих стратегија постају све видљиве идући према финалном обрачуну, у којем се стране морају изабрати, а грешка у избору значи смрт, да ли од властите или туђе руке, зависно од положаја у игри.
Одлично написан сценарио савршен је темељ на којом аутори уз помоћ врхунске камере, музике и глуме савршено креирају атмосферу Јапана из једног од најбурнијих периода његове историје увјерљиве из перспективе Блекторна, али још увјерљивије из перспективе Јапанаца.
У овом сегменту продукције можда је и једина слабост серије Козмо Џарвис, без обзира на труд, јер једноставно није глумачки калибар који се може носити са Санадом, Асаном или Аном Саваи као госпом Марико, пошто му они редом краду сцене у сваком заједничком кадру. Истина, и сама позиција његовог лика јесте написана из угла човјека који се тешко сналази у новој средини, али треба бити реалан и признати да су његове јапанске колеге далеко талентованије и харизматичније од њега.
Добро је што је сама поставка серија конституисана тако да они и обављају лавовски дио глумачког задатка, гдје је право уживање посматрати Санаду као Торонагу, генијалног војника и стратега, који је свјестан да сваку побједу у игру плаћа крвљу својих најближих, али да излаза осим побједе за њега и Јапан не постоје, исто као и маестралну појаву Саваи у сведеном, али врло упечатљивом лику способне жене заробљене крутим правилима сопствене касте, брачног патријархата и властитог осјећаја дужности.
У генералном скору „Шогун“ је право мало ремек-дјело од серије која користи све предности телевизијског начина приповиједања држећи фокус умјесто спектакла на заплету и ликовима, како би испричала публици задивљујућу сагу о судару различитих култура, мотива и емоција у аутентичном окружењу, како би њени јунаци могли једнако увјерљиво изнијети своју фасцинантну причу о амбицији, части, дужности и љубави.
Извор: Глас Српске
