Piše: Ana Otašević
Pri kraju drugog mandata Emanuela Makrona, u Francuskoj i Evropi gotovo da nema onih koji će reći lepu reč o predsedniku koji će u maju sledeće godine napustiti Jelisejsku palatu, nakon deset godina na čelu Francuske. Bilans Makronove ere je porazan kako na unutrašnjem, tako i na spoljnom planu. Za vreme njegovog mandata produbila se kriza javnih službi, od zdravstva, školstva i visokog obrazovanja do socijalne i civilne zaštite, službi za zapošljavanje i stanovanja, ali i kulture i zaštite životne sredine. Srednjoškolci upravo masovno protestuju širom Francuske zbog loših uslova školovanja. U spoljnoj politici, od De Golove ideje vojne nezavisnosti i dijaloga sa Rusijom, Francuska je stigla do čvrstog svrstavanja uz NATO i SAD, snažne vojne podrše Kijevu i konfrontacije s Moskvom. Makron je omanuo u svemu što je obećao kada je došao na vlast, ali je zato temeljno liberalizovao francusku ekonomiju, povlađujući kapitalu i finansijskim tržištima. Na kraju ere makronizma francuska politička scena je fragmentirana, a krajnja desnica nikada jača.
„Možda je umeće Francuske upravo u tome da počne da se izvlači kada dotakne dno“, rekao je istoričar i antropolog Emanuel Tod u intervjuu za TV 5 Mond krajem septembra. Razgovor je vođen povodom izlaska njegove nove knjige „Raspadanje“ (La Dislocation), čije teme se nastavljaju na prethodnu, „Poraz Zapada“ (La Defaite de l’Occident), u kojoj analizira međunarodni poredak nakon raspada Sovjetskog Saveza. Tod je jedan od retkih francuskih intelektualaca koji se ne ustručava da sagleda uzroke turobne dijagnoze političke i društvene situacije u kojoj se nalazi Francuska, ali i simbolički prostor Zapada čiji je deo.
Pri kraju drugog mandata Emanuela Makrona, vreme je za svođenje računa. Među tumačima političkih prilika u Francuskoj i Evropi gotovo da nema onih koji će reći lepu reč o predsedniku koji će u maju sledeće godine napustiti Jelisejsku palatu, nakon deset godina na čelu Francuske. „Najgori predsednik Pete republike“, konstatuje Alen Mink, jedan od predstavnika pariske liberalne elite za koju je Makron vezao svoju političku sudbinu. Iako je doslovno sprovodio njihov program koji podrazumeva liberalizaciju ekonomije, povlastice preduzećima i investitorima i atlantističku spoljnu politiku, sada više niko ne juri u njegov salon na razgovor i sitne kolače.
Gregori Repski: Makron, najgori predsednik u istoriji Francuske?
Bilans Makronove ere je porazan kako na unutrašnjem, tako i na spoljnom planu. Od obećanja koja je dao Francuzima kada je došao na vlast – da će pokrenuti „demokratsku revoluciju“, suzbiti siromaštvo i nezaposlenost, uvesti univerzalni penzioni sistem, smanjiti društvene podele i otkloniti razloge zbog kojih Francuzi glasaju za krajnju desnicu – nije ostalo ništa. Za njegovog mandata produbila se kriza javnih službi, od zdravstva, školstva i visokog obrazovanja do socijalne i civilne zaštite, službi za zapošljavanje i stanovanja, ali i kulture i zaštite životne sredine.
Dok politika budžetske štednje pritiska javne i socijalne službe, vojni izdaci ubrzano rastu: samo između 2025. i 2026. budžet za odbranu povećan je za 6,7 milijardi evra, a do 2027. biće gotovo dvostruko veći nego na početku Makronovog prvog mandata. Taj kontrast dodatno podstiče socijalne napetosti, čiji je jedan od izraza srednjoškolska pobuna koja je iz pariskih predgrađa ubrzo zahvatila čitavu Francusku.
Pobunjena omladina
Srednjoškolci protestuju zbog loših uslova školovanja – dotrajalih i slabo opremljenih škola, pretrpanih odeljenja i nedostatka nastavnika i drugog osoblja. Od 2017. u srednjim školama ukinuto je oko 10.000 radnih mesta za nastavnike. Francuska je među zemljama Evropske unije sa najvećim brojem učenika po odeljenju, dok školama često nedostaju čak i osnovna higijenska sredstva. Uprkos tome, predlog budžeta za narednu godinu predviđa dodatno smanjenje sredstava za obrazovanje od 250 miliona evra.
Đaci protestuju i zbog neizvesne budućnosti koja ih čeka nakon školovanja. U drugom tromesečju 2026. nezaposlenost mladih od 15 do 24 godine dostigla je 21,6 odsto, naspram 19,1 odsto godinu dana ranije.
Kao i u slučaju studentskog i srednjoškolskog pokreta u Srbiji, mnogi se pitaju kako je generacija za koju se verovalo da je politički nezainteresovana pokazala takav stepen političke zrelosti. Uz đake su stali njihovi profesori i vodeći sindikati u zemlji, kao i stranke levice, pre svega Nepokorena Francuska Žan-Lika Melanšona.
Vlasti su odgovorile policijskom silom, dok su gradonačelnike sa levice koji su stali između đaka i policije optužile za instrumentalizaciju pokreta.
Na zahteve za boljim uslovima školovanja policija je odgovorila suzavcem, granatama, pendrecima i masovnim privođenjima, što su dokumentovale i organizacije poput Amnesti internešenela. U policijskim intervencijama povređeno je više maloletnika, zbog čega su pokrenute istrage.
Početkom oktobra blokade su zahvatile stotine srednjih škola širom Francuske, a pokret se proširio i na univerzitete. Na ulicama francuskih gradova ređaju se scene solidarnosti sa đacima koje štite vatrogasci, pozivajući policiju da skine šlemove i da im se pridruži u borbi za bolje uslove rada. Na demonstracijama u većim gradovima nastavnici, roditelji, sindikati, narodni poslanici, zdravstveni radnici formirali su živi zid da bi zaštitili đake od udara policije. Studentska unija je saopštila da je 6. oktobra na 90 odsto fakulteta nastava prekinuta ili su u blokadi.
Policijsko nasilje izazvalo je osude i van Francuske. Tako su mladi na skupu u Berlinu, u znak solidarnosti sa francuskim srednjoškolcima, uzvikivali slogan „Ceo svet mrzi policiju!“ („Tout le monde déteste la police!“), koji često odjekuje na demonstracijama u Francuskoj kao odgovor na policijsku brutalnost. Policijska represija, olakšana uvođenjem u zakon „pretpostavke nužne odbrane“ za policajce, koja im daje dodatne mogućnosti za upotrebu sile, jedan je od pokazatelja autoritarnog zaokreta u Francuskoj koji je na delu već nekoliko godina.
Iza sukoba oko škola i javnih službi nalazi se, međutim, širi izbor ekonomske politike koji je obeležio gotovo deset godina Makronove vlasti.
Maneken vojnog i modnog lobija
Makron je omanuo u jačanju demokratskih mehanizama, odgovoru na ekološke izazove i zaustavljanju urušavanja zdravstvenog i obrazovnog sistema, ali je zato temeljno liberalizovao francusku ekonomiju, povlađujući kapitalu i finansijskim tržištima – od deregulacije tržišta rada i smanjenja poreza preduzećima do povoljnijeg oporezivanja kapitala. Time su dodatno oslabljeni neki od glavnih oslonaca socijalne države, dugo u temelju francuskog društvenog modela, dok se obećanje o ozdravljenju javnih finansija pretvorilo u ekonomski promašaj. Francuski javni dug je za manje od deset godina Makronove vlasti dostigao rekordnih 3.595 milijardi evra, odnosno 119 odsto BDP-a. Već početkom 2026. Francuska je, prema Eurostatu, bila treća najzaduženija zemlja Evropske unije u odnosu na BDP, iza Grčke i Italije.
Politika poreskih olakšica pogodovala je pre svega najimućnijima, zbog čega je Makron još tokom prvog mandata dobio nadimak „predsednik bogatih“. Otkako je došao na vlast, ukupno bogatstvo 500 najimućnijih Francuza gotovo se udvostručilo – sa 571 milijarde evra 2017. na 1.076 milijardi 2026. Trideset dvoje francuskih milijardera, čiji se poslovni interesi protežu od modne i vojne industrije do transporta i telekomunikacija, u istom periodu uvećali su svoje bogatstvo za oko 220 milijardi evra.
Porodica Bernara Arnoa, vlasnika kompanije LVMH, najveće svetske grupacije luksuznih proizvoda – one koja prodaje torbe Luj Viton, Diorove parfeme i šampanjac Dom Perinjon – uvećala je bogatstvo za 158 odsto, sa 46,9 na 121 milijardu evra. Porodica Daso – ona od koje je Srbija kupila borbene avione Rafal – „teža“ je za oko pet milijardi evra. Bogatstvo porodice Vensana Bolorea je, prema Forbsu, poraslo sa oko 4,6 milijardi evra 2017. na 8,7 milijardi 2026, odnosno za gotovo 90 odsto.
Ove porodice, koje pripadaju vrhu francuske industrijske i finansijske elite, pored ogromnog privatnog bogatstva proširile su i svoj uticaj u medijima. Koncentracija medijske moći u rukama najbogatijih Francuza ubrzala se od 2010, a naročito od 2020. godine. Tako se danas govori o Boloreovim medijima (CNews, Europe 1, JDD i Canal+), ili o medijskoj grupi porodice Daso, kojoj pripada i dnevni list „Figaro“. Novinarske slobode u ovom listu završavaju se tamo gde počinju interesi porodice Daso, što protivreči motou koji nosi od osnivanja 1826. godine: „Bez slobode kritike nema ni iskrene pohvale“, što je citat iz Bomaršeove „Figarove ženidbe“. U to se uverila i dugogodišnja dopisnica lista iz Srbije Milica Čubrilo, kojoj je otkazana saradnja nakon kritičkog izveštavanja o režimu u Beogradu – upravo u trenutku kada je Srbija kupila Rafale od kompanije porodice u čijem je vlasništvu list.
O koncentraciji medijske moći govori i to što Bernar Arno poseduje listove „Lez eko“, „Parizijen“ i „Pari mač“, dok je Rodolf Saade vlasnik informativnog kanala BFM TV, radija RMC, listova „Provans“ i „Tribin“, kao i digitalnog medija Brut. Ovim medijima zajednička je naklonost prema liberalnim ekonomskim politikama i konzervativnoj desnici. Najdalje su otišli Boloreovi mediji, koji su širom otvorili vrata krajnjoj desnici i doprineli normalizaciji njenih tema i glasnogovornika, na čelu sa Nacionalnim okupljanjem Marin Le Pen. Francuski regulator medija Arkom (Arcom), pandan srpskom REM-u, opomenuo je u junu CNews zbog nepoštovanja političkog pluralizma, nakon analize 168 sati programa, dok je organizacija Reporteri bez granica detaljno dokumentovala „povlašćeni tretman“ desnice i krajnje desnice na ovom privatnom kanalu.
Rat kao izlaz
U spoljnoj politici Makron je pokazao istu nedoslednost kao i u unutrašnjoj. Evropske liberalne elite koje mu danas okreću leđa na početku njegovog mandata su ga predstavljale kao novog lidera Evrope. Poredili su ga sa Napoleonom i sa Šarlom De Golom, ključnom političkom figurom Francuske 20. veka. Pored toga što se nije povinovao kapitulaciji Francuske pred nacističkom Nemačkom, De Gol je izbacio američke vojnike iz Francuske koji su nakon rata tu zadržali baze, kada je u NATO-u prepoznao opasnost za evropski kontinent. Možda je zbog toga istorijski diptih o De Golu ovih dana jedan od najgledanijih filmova u francuskim bioskopima, jedan u nizu novih filmova o Drugom svetskom ratu koji svedoče o fascinaciji Francuza ovim periodom, a možda i o potrebi da u njemu ponovo potraže lekcije za sadašnjost.
Makron je sušta suprotnost De Golu. Od golističke ideje vojne nezavisnosti i dijaloga sa Rusijom, bez koje, po De Golu, nema trajnog mira u Evropi, Francuska je stigla do čvrstog svrstavanja uz NATO i Sjedinjene Države. Francusko-nemački diplomatski neuspeh da spreči rat u Ukrajini ustupio je mesto sve snažnijoj vojnoj podršci Kijevu i konfrontaciji s Moskvom, dok se ideja evropske strateške autonomije sve više svodi na ubrzano naoružavanje i jačanje evropskog stuba NATO-a.
Kada su američke snage otele predsednika Venecuele Nikolasa Madura, Makron je objavio da venecuelanski narod može da se „raduje kraju njegove diktature“, ne pomenuvši ni američku vojnu intervenciju ni kršenje međunarodnog prava. Za vreme njegovog mandata Francuska je izgubila glavna uporišta svog postkolonijalnog uticaja u Africi, dok je pred njegov kraj Makronova politika povećala rizik od direktnog sukoba s Rusijom.
Zli jezici u Francuskoj kažu da mu je antiruska kampanja dobro došla da potisne u drugi plan debakl sa raspuštanjem Narodne skupštine u junu 2024. i prevremenim izborima koji su, umesto da njegovom bloku donesu jasnu većinu, dodatno podelili parlament i osnažili Nacionalno okupljanje. Institucionalna kriza manifestovala se uzastopnim padom vlada u sukobima oko budžeta i smanjenja javnog deficita.
Na kraju ere makronizma francuska politička scena je fragmentirana, a krajnja desnica nikada jača. Makron se u večeri izborne pobede 2017. zakleo da će učiniti sve kako Francuzi više ne bi imali razloga da glasaju za krajnju desnicu. Devet godina kasnije, Nacionalno okupljanje nikada nije bilo bliže vlasti.
Crveni tepih za krajnju desnicu
Autoritarni zaokret koji se vezuje za Makronovu vladavinu otvorio je put kojim maršira krajnja desnica Marin Le Pen, koja je danas najozbiljnija kandidatkinja na predsedničkim izborima u maju sledeće godine. Le Pen se već dva puta našla sa Makronom u završnici trke za Jelisejsku palatu – 2017. pobedio ju je ubedljivo, sa 66 prema 34 odsto glasova, dok se pet godina kasnije razlika smanjila na 58 prema 41 odsto. Između dva izborna ciklusa Le Pen je dobila oko 2,65 miliona novih glasova, dok je Makron izgubio gotovo dva miliona.
Poslednja istraživanja pokazuju da Nacionalno okupljanje danas ima veću podršku nego uoči prethodnih predsedničkih izbora. U anketama za prvi krug Marin Le Pen osvaja oko trećinu glasova, gotovo dvostruko više od najbližih konkurenata. Jedno od poslednjih istraživanja daje joj i pobedu u drugom krugu, sa 55 prema 45 odsto, protiv Eduara Filipa, kandidata liberalne, proevropske desnice koji pokušava da okupi centar i umerenu desnicu. Ukoliko bi joj protivkandidat u drugom krugu bio Žan-Lik Melanšon, lider krajnje levičarske stranke Nepokorena Francuska, razlika bi bila još veća – 67 odsto naspram 33 odsto.
Prodor krajnje desnice potvrdio se i na septembarskim izborima za Senat. Iako je tradicionalna desnica zadržala kontrolu nad gornjim domom parlamenta, Nacionalno okupljanje, koje je u prethodnom sazivu imalo svega tri senatora, osvojilo je devet mesta, čime je broj svojih senatora povećalo na 12, dovoljno da formira parlamentarnu grupu u Senatu, zajedno sa saveznicima iz stranke Erika Siotija.
Rezultat je utoliko značajniji što senatore ne biraju neposredno građani, već izborno telo sastavljeno gotovo isključivo od lokalnih izabranih predstavnika – gradonačelnika i delegata opštinskih veća – što svedoči o sve većem lokalnom i institucionalnom ukorenjivanju krajnje desnice.
Za porodicu Le Pen ovo će biti deveti pokušaj da dođe na čelo Francuske, nakon što se Žan-Mari Le Pen pet puta kandidovao za predsednika. Njegova ćerka Marin Le Pen strategiju za naredne izbore razvija u tandemu sa trideset jednogodišnjim Žordanom Bardelom. Njegova uloga je da privuče birače koji nikada ne bi glasali za nju, pre svega one sa tradicionalne desnice. Dok mediji u vlasništvu moćnih industrijskih porodica grade njegov javni imidž, uz obilje kiča i populizma, Bardela istovremeno gradi veze sa ekonomskim elitama. Donedavno je bilo neizvesno da li će upravo on biti predsednički kandidat Nacionalnog okupljanja, nakon što je Marin Le Pen osuđena zbog zloupotrebe sredstava Evropskog parlamenta namenjenih parlamentarnim asistentima. Pošto joj je u žalbenom postupku vraćena mogućnost da se kandiduje, Bardela se ponovo našao u ulozi broja dva i potencijalnog premijera u slučaju njene pobede.
Između njih su se, međutim, pojavile i prve taktičke razlike: dok Le Pen ostaje pri predlogu da se muslimankama zabrani pokrivanje glave maramom i u javnom prostoru, odnosno na ulici, Bardela dovodi u pitanje izvodljivost i političku svrsishodnost takve mere, zalažući se za zabranu upadljivih verskih obeležja u javnim ustanovama, koja je u velikoj meri već na snazi.
Bardelin vrtoglavi uspon deo je „normalizacije“ koju Marin Le Pen sprovodi nastojeći da zamagli ideološku matricu na kojoj je partija nastala i potisne u zaborav staru gardu osnivača koju je predvodio njen otac, bivši francuski oficir u Alžiru, okružen nekadašnjim pripadnicima SS-a i višijevske milicije, promoterima negacionizma i antisemitske propagande. Ova strategija nazvana je „dedijabolizacija“, pošto su u partiji tvrdili da su nepravedno demonizovani i izopšteni iz javnog života. Marin Le Pen je u tom nastojanju izbacila oca iz partije koju je preuzela 2011, preimenovala Nacionalni front u Nacionalno okupljanje i, zajedno sa Bardelom, gradila sliku stranke sposobne da vodi državu.
Ta strategija je, međutim, dovedena u pitanje nakon otkrića Medijaparta o idejama koje je Bardela branio dok je bio mladi simpatizer Nacionalnog fronta. U privatnim prepiskama iz 2013. i 2014. godine, koje je objavio ovaj istraživački portal, pojavljuje se čitav repertoar klasičnog antisemitizma: od tvrdnji da „sve banke drže Jevreji“ i da „Jevrejin mora da dominira drugim narodima, da ih gazi i pljačka“, do „potčinjenosti Francuske cionističkom načinu mišljenja“. U prepiskama se dovodi u pitanje i „zvanična verzija“ napada na Ameriku 11. septembra 2001. godine, uz upućivanje na teoriju zavere o umešanosti Mosada. Istraga ukazuje i na Bardelino interesovanje za Alena Sorala, jednu od vodećih figura francuskog antisemitskog i zavereničkog miljea.
Bardela je, prema objavljenim dokumentima, u to vreme smatrao da je Nacionalni front tokom više od četrdeset godina ostao „veran svojoj osnovnoj ideologiji“, ali da ga treba učiniti prihvatljivijim javnosti. Prepiska pokazuje da je dobro razumeo novu strategiju partije: od dolaska Marin Le Pen, pisao je, od članova se zahteva da budu „besprekorni“. „Politika je komunikacija“, zaključuje mladi Bardela, dajući ključ za čitanje „normalizacije“.
Fajnenšel tajms: Kako je Makronova Francuska postala evropski fiskalni problem
Nešto stariji Bardela danas poriče da su poruke njegove, naziva ih falsifikatima i optužuje Medijapart za pokušaj destabilizacije predsedničke kampanje. Marin Le Pen je otkrića ovog istraživačkog portala nazvala „budalaštinama“, a novinarima poručila da je sada na njih red da „obuku pancir“ – aluzija koja je doživljena kao ozbiljna pretnja novinarima i slobodi medija. Sumnje u autentičnost prepiske raspršili su dokazi koje je potom objavio Medijapart, kao rezultat višemesečne istrage i ukrštenih metoda provere: originalni podaci preuzeti su direktno iz arhive Mete, njihovu autentičnost potvrdio je sudski izvršitelj, a identitet autora proveravan je i drugim dokumentima i svedočenjima. Ni to, međutim, nije bilo dovoljno da Marin Le Pen promeni mišljenje.
Još pre desetak godina iznošenje otvoreno antisemitskih stavova moglo je da znači kraj političke karijere. U klimi koja danas vlada u Francuskoj to, međutim, više nije izvesno, pogotovo kada podrška stiže iz Izraela. U Bardelinu odbranu stao je Amihaj Čikli, izraelski ministar za dijasporu i borbu protiv antisemitizma i član Likuda, koji ga je godinu ranije ugostio u Izraelu, što Bardela sada koristi kao drugu liniju odbrane. Ta veza ne iznenađuje: masakri izraelske vojske u Gazi ubrzali su svrstavanje zapadne desnice uz Likud Benjamina Netanjahua. Podržavajući politiku izraelske vladajuće koalicije, prećutkujući njene zločine i progoneći one koji na njih ukazuju, evropske vlade istovremeno su doprinele normalizaciji krajnje desnice u sopstvenim zemljama.
Poslednje leto za kormilom
Afera Bardela je otvorila pitanje šta se desilo sa tradicionalnom francuskom desnicom i levicom i kako je došlo do toga da se ovoliko promeni francuski politički pejzaž u kome su ideje nekada potisnute na marginu sada u centru javne debate? Jedan od odgovora daje uticajni francuski politikolog i sociolog religije, Olivije Roa, u novoj knjizi „Nemoguća kulturna kontra-revolucija“ („L’Impossible Contre–Révolution culturelle“), u kojoj analizira pokušaj populističke desnice da instrumentalizacijom hrišćanstva i „tradicije“ obnovi kulturne repere koje su globalizacija i liberalizam razorili.
Za njega pitanje nije toliko zašto rastu politički ekstremi, koliko zašto su se urušile političke snage koje su decenijama određivale francuski politički život. Razloge vidi u krizi liberalno-demokratskog modela i same ideje društvenog ugovora. Građani sve manje veruju da se političkom raspravom, pregovorima i kompromisom može doći do rešenja zajedničkih problema. Sličnu dijagnozu, u širem evropskom kontekstu, daje politikolog i istoričar Mark Lazar, koji dugo proučava populizam. On konstatuje da se dve političke porodice koje su dominirale Evropom posle 1945. – socijaldemokratska i demohrišćansko-konzervativna – nalaze u dugotrajnoj krizi.
Problem tradicionalnih stranaka nije samo izborna slabost, već i odsustvo vizije društva, nesposobnost da objasne šta je Francuska danas i kakva treba da bude sutra. Nasuprot njima, Nacionalno okupljanje i Nepokorena Francuska nude jasne, iako međusobno suprotstavljene vizije. Prva, u duhu ideje „Francuska Francuzima“, nudi „večnu“, identitetsku Francusku, obnovu „tradicije“ i autoriteta, svojevrsnu kulturnu kontrarevoluciju. Druga predlaže koncept „Nove Francuske“, etnički i kulturno raznolike, uz očuvanje francuskog socijalnog modela.
Roa tvrdi da kulturna kontrarevolucija ne može da vrati tradicionalno francusko društvo zato što ono više ne postoji. Populisti zato ne mogu jednostavno da obnove tradiciju, već moraju ponovo da je izmisle. Kulturna kontrarevolucija tako završava upravo u onome protiv čega tvrdi da se bori – u društvu spektakla. Zvuči poznato?
Fotografija Makrona na džet-skiju pod gasom, objavljena početkom avgusta na naslovnoj strani „Pari mača“ (u vlasništvu Bernara Arnoa), koristi upravo kodove društva spektakla. Ova demonstracija virilnosti, sa prslukom koji ističe nabildovane nadlaktice, ne zaostaje za predstavom Putina koji golih grudi jaše kroz sibirsku divljinu. „Poslednje leto za kormilom“, glasi naslov uz fotografije Makrona sa letovanja. Dok se udaljava na džet-skiju, na kopnu niču barikade.
Izvor: RTS OKO
