Пише: Ана Оташевић
При крају другог мандата Емануела Макрона, у Француској и Европи готово да нема оних који ће рећи лепу реч о председнику који ће у мају следеће године напустити Јелисејску палату, након десет година на челу Француске. Биланс Макронове ере је поразан како на унутрашњем, тако и на спољном плану. За време његовог мандата продубила се криза јавних служби, од здравства, школства и високог образовања до социјалне и цивилне заштите, служби за запошљавање и становања, али и културе и заштите животне средине. Средњошколци управо масовно протестују широм Француске због лоших услова школовања. У спољној политици, од Де Голове идеје војне независности и дијалога са Русијом, Француска је стигла до чврстог сврставања уз НАТО и САД, снажне војне подрше Кијеву и конфронтације с Москвом. Макрон је омануо у свему што је обећао када је дошао на власт, али је зато темељно либерализовао француску економију, повлађујући капиталу и финансијским тржиштима. На крају ере макронизма француска политичка сцена је фрагментирана, а крајња десница никада јача.
„Можда је умеће Француске управо у томе да почне да се извлачи када дотакне дно“, рекао је историчар и антрополог Емануел Тод у интервјуу за ТВ 5 Монд крајем септембра. Разговор је вођен поводом изласка његове нове књиге „Распадање“ (La Dislocation), чије теме се настављају на претходну, „Пораз Запада“ (La Defaite de l’Occident), у којој анализира међународни поредак након распада Совјетског Савеза. Тод је један од ретких француских интелектуалаца који се не устручава да сагледа узроке туробне дијагнозе политичке и друштвене ситуације у којој се налази Француска, али и симболички простор Запада чији је део.
При крају другог мандата Емануела Макрона, време је за свођење рачуна. Међу тумачима политичких прилика у Француској и Европи готово да нема оних који ће рећи лепу реч о председнику који ће у мају следеће године напустити Јелисејску палату, након десет година на челу Француске. „Најгори председник Пете републике“, констатује Ален Минк, један од представника париске либералне елите за коју је Макрон везао своју политичку судбину. Иако је дословно спроводио њихов програм који подразумева либерализацију економије, повластице предузећима и инвеститорима и атлантистичку спољну политику, сада више нико не јури у његов салон на разговор и ситне колаче.
Грегори Репски: Макрон, најгори председник у историји Француске?
Биланс Макронове ере је поразан како на унутрашњем, тако и на спољном плану. Од обећања која је дао Французима када је дошао на власт – да ће покренути „демократску револуцију“, сузбити сиромаштво и незапосленост, увести универзални пензиони систем, смањити друштвене поделе и отклонити разлоге због којих Французи гласају за крајњу десницу – није остало ништа. За његовог мандата продубила се криза јавних служби, од здравства, школства и високог образовања до социјалне и цивилне заштите, служби за запошљавање и становања, али и културе и заштите животне средине.
Док политика буџетске штедње притиска јавне и социјалне службе, војни издаци убрзано расту: само између 2025. и 2026. буџет за одбрану повећан је за 6,7 милијарди евра, а до 2027. биће готово двоструко већи него на почетку Макроновог првог мандата. Тај контраст додатно подстиче социјалне напетости, чији је један од израза средњошколска побуна која је из париских предграђа убрзо захватила читаву Француску.
Побуњена омладина
Средњошколци протестују због лоших услова школовања – дотрајалих и слабо опремљених школа, претрпаних одељења и недостатка наставника и другог особља. Од 2017. у средњим школама укинуто је око 10.000 радних места за наставнике. Француска је међу земљама Европске уније са највећим бројем ученика по одељењу, док школама често недостају чак и основна хигијенска средства. Упркос томе, предлог буџета за наредну годину предвиђа додатно смањење средстава за образовање од 250 милиона евра.
Ђаци протестују и због неизвесне будућности која их чека након школовања. У другом тромесечју 2026. незапосленост младих од 15 до 24 године достигла је 21,6 одсто, наспрам 19,1 одсто годину дана раније.
Као и у случају студентског и средњошколског покрета у Србији, многи се питају како је генерација за коју се веровало да је политички незаинтересована показала такав степен политичке зрелости. Уз ђаке су стали њихови професори и водећи синдикати у земљи, као и странке левице, пре свега Непокорена Француска Жан-Лика Меланшона.
Власти су одговориле полицијском силом, док су градоначелнике са левице који су стали између ђака и полиције оптужиле за инструментализацију покрета.
На захтеве за бољим условима школовања полиција је одговорила сузавцем, гранатама, пендрецима и масовним привођењима, што су документовале и организације попут Амнести интернешенела. У полицијским интервенцијама повређено је више малолетника, због чега су покренуте истраге.
Почетком октобра блокаде су захватиле стотине средњих школа широм Француске, а покрет се проширио и на универзитете. На улицама француских градова ређају се сцене солидарности са ђацима које штите ватрогасци, позивајући полицију да скине шлемове и да им се придружи у борби за боље услове рада. На демонстрацијама у већим градовима наставници, родитељи, синдикати, народни посланици, здравствени радници формирали су живи зид да би заштитили ђаке од удара полиције. Студентска унија је саопштила да је 6. октобра на 90 одсто факултета настава прекинута или су у блокади.
Полицијско насиље изазвало је осуде и ван Француске. Тако су млади на скупу у Берлину, у знак солидарности са француским средњошколцима, узвикивали слоган „Цео свет мрзи полицију!“ („Tout le monde déteste la police!“), који често одјекује на демонстрацијама у Француској као одговор на полицијску бруталност. Полицијска репресија, олакшана увођењем у закон „претпоставке нужне одбране“ за полицајце, која им даје додатне могућности за употребу силе, један је од показатеља ауторитарног заокрета у Француској који је на делу већ неколико година.
Иза сукоба око школа и јавних служби налази се, међутим, шири избор економске политике који је обележио готово десет година Макронове власти.
Манекен војног и модног лобија
Макрон је омануо у јачању демократских механизама, одговору на еколошке изазове и заустављању урушавања здравственог и образовног система, али је зато темељно либерализовао француску економију, повлађујући капиталу и финансијским тржиштима – од дерегулације тржишта рада и смањења пореза предузећима до повољнијег опорезивања капитала. Тиме су додатно ослабљени неки од главних ослонаца социјалне државе, дуго у темељу француског друштвеног модела, док се обећање о оздрављењу јавних финансија претворило у економски промашај. Француски јавни дуг је за мање од десет година Макронове власти достигао рекордних 3.595 милијарди евра, односно 119 одсто БДП-а. Већ почетком 2026. Француска је, према Еуростату, била трећа најзадуженија земља Европске уније у односу на БДП, иза Грчке и Италије.
Политика пореских олакшица погодовала је пре свега најимућнијима, због чега је Макрон још током првог мандата добио надимак „председник богатих“. Откако је дошао на власт, укупно богатство 500 најимућнијих Француза готово се удвостручило – са 571 милијарде евра 2017. на 1.076 милијарди 2026. Тридесет двоје француских милијардера, чији се пословни интереси протежу од модне и војне индустрије до транспорта и телекомуникација, у истом периоду увећали су своје богатство за око 220 милијарди евра.
Породица Бернара Арноа, власника компаније ЛВМХ, највеће светске групације луксузних производа – оне која продаје торбе Луј Витон, Диорове парфеме и шампањац Дом Перињон – увећала је богатство за 158 одсто, са 46,9 на 121 милијарду евра. Породица Дасо – она од које је Србија купила борбене авионе Рафал – „тежа“ је за око пет милијарди евра. Богатство породице Венсана Болореа је, према Форбсу, порасло са око 4,6 милијарди евра 2017. на 8,7 милијарди 2026, односно за готово 90 одсто.
Ове породице, које припадају врху француске индустријске и финансијске елите, поред огромног приватног богатства прошириле су и свој утицај у медијима. Концентрација медијске моћи у рукама најбогатијих Француза убрзала се од 2010, а нарочито од 2020. године. Тако се данас говори о Болореовим медијима (CNews, Europe 1, JDD i Canal+), или о медијској групи породице Дасо, којој припада и дневни лист „Фигаро“. Новинарске слободе у овом листу завршавају се тамо где почињу интереси породице Дасо, што противречи мотоу који носи од оснивања 1826. године: „Без слободе критике нема ни искрене похвале“, што је цитат из Бомаршеове „Фигарове женидбе“. У то се уверила и дугогодишња дописница листа из Србије Милица Чубрило, којој је отказана сарадња након критичког извештавања о режиму у Београду – управо у тренутку када је Србија купила Рафале од компаније породице у чијем је власништву лист.
О концентрацији медијске моћи говори и то што Бернар Арно поседује листове „Лез еко“, „Паризијен“ и „Пари мач“, док је Родолф Сааде власник информативног канала БФМ ТВ, радија РМЦ, листова „Прованс“ и „Трибин“, као и дигиталног медија Брут. Овим медијима заједничка је наклоност према либералним економским политикама и конзервативној десници. Најдаље су отишли Болореови медији, који су широм отворили врата крајњој десници и допринели нормализацији њених тема и гласноговорника, на челу са Националним окупљањем Марин Ле Пен. Француски регулатор медија Арком (Arcom), пандан српском РЕМ-у, опоменуо је у јуну CNews због непоштовања политичког плурализма, након анализе 168 сати програма, док је организација Репортери без граница детаљно документовала „повлашћени третман“ деснице и крајње деснице на овом приватном каналу.
Рат као излаз
У спољној политици Макрон је показао исту недоследност као и у унутрашњој. Европске либералне елите које му данас окрећу леђа на почетку његовог мандата су га представљале као новог лидера Европе. Поредили су га са Наполеоном и са Шарлом Де Голом, кључном политичком фигуром Француске 20. века. Поред тога што се није повиновао капитулацији Француске пред нацистичком Немачком, Де Гол је избацио америчке војнике из Француске који су након рата ту задржали базе, када је у НАТО-у препознао опасност за европски континент. Можда је због тога историјски диптих о Де Голу ових дана један од најгледанијих филмова у француским биоскопима, један у низу нових филмова о Другом светском рату који сведоче о фасцинацији Француза овим периодом, а можда и о потреби да у њему поново потраже лекције за садашњост.
Макрон је сушта супротност Де Голу. Од голистичке идеје војне независности и дијалога са Русијом, без које, по Де Голу, нема трајног мира у Европи, Француска је стигла до чврстог сврставања уз НАТО и Сједињене Државе. Француско-немачки дипломатски неуспех да спречи рат у Украјини уступио је место све снажнијој војној подршци Кијеву и конфронтацији с Москвом, док се идеја европске стратешке аутономије све више своди на убрзано наоружавање и јачање европског стуба НАТО-а.
Када су америчке снаге отеле председника Венецуеле Николаса Мадура, Макрон је објавио да венецуелански народ може да се „радује крају његове диктатуре“, не поменувши ни америчку војну интервенцију ни кршење међународног права. За време његовог мандата Француска је изгубила главна упоришта свог постколонијалног утицаја у Африци, док је пред његов крај Макронова политика повећала ризик од директног сукоба с Русијом.
Зли језици у Француској кажу да му је антируска кампања добро дошла да потисне у други план дебакл са распуштањем Народне скупштине у јуну 2024. и превременим изборима који су, уместо да његовом блоку донесу јасну већину, додатно поделили парламент и оснажили Национално окупљање. Институционална криза манифестовала се узастопним падом влада у сукобима око буџета и смањења јавног дефицита.
На крају ере макронизма француска политичка сцена је фрагментирана, а крајња десница никада јача. Макрон се у вечери изборне победе 2017. заклео да ће учинити све како Французи више не би имали разлога да гласају за крајњу десницу. Девет година касније, Национално окупљање никада није било ближе власти.
Црвени тепих за крајњу десницу
Ауторитарни заокрет који се везује за Макронову владавину отворио је пут којим маршира крајња десница Марин Ле Пен, која је данас најозбиљнија кандидаткиња на председничким изборима у мају следеће године. Ле Пен се већ два пута нашла са Макроном у завршници трке за Јелисејску палату – 2017. победио ју је убедљиво, са 66 према 34 одсто гласова, док се пет година касније разлика смањила на 58 према 41 одсто. Између два изборна циклуса Ле Пен је добила око 2,65 милиона нових гласова, док је Макрон изгубио готово два милиона.
Последња истраживања показују да Национално окупљање данас има већу подршку него уочи претходних председничких избора. У анкетама за први круг Марин Ле Пен осваја око трећину гласова, готово двоструко више од најближих конкурената. Једно од последњих истраживања даје јој и победу у другом кругу, са 55 према 45 одсто, против Едуара Филипа, кандидата либералне, проевропске деснице који покушава да окупи центар и умерену десницу. Уколико би јој противкандидат у другом кругу био Жан-Лик Меланшон, лидер крајње левичарске странке Непокорена Француска, разлика би била још већа – 67 одсто наспрам 33 одсто.
Продор крајње деснице потврдио се и на септембарским изборима за Сенат. Иако је традиционална десница задржала контролу над горњим домом парламента, Национално окупљање, које је у претходном сазиву имало свега три сенатора, освојило је девет места, чиме је број својих сенатора повећало на 12, довољно да формира парламентарну групу у Сенату, заједно са савезницима из странке Ерика Сиотија.
Резултат је утолико значајнији што сенаторе не бирају непосредно грађани, већ изборно тело састављено готово искључиво од локалних изабраних представника – градоначелника и делегата општинских већа – што сведочи о све већем локалном и институционалном укорењивању крајње деснице.
За породицу Ле Пен ово ће бити девети покушај да дође на чело Француске, након што се Жан-Мари Ле Пен пет пута кандидовао за председника. Његова ћерка Марин Ле Пен стратегију за наредне изборе развија у тандему са тридесет једногодишњим Жорданом Барделом. Његова улога је да привуче бираче који никада не би гласали за њу, пре свега оне са традиционалне деснице. Док медији у власништву моћних индустријских породица граде његов јавни имиџ, уз обиље кича и популизма, Бардела истовремено гради везе са економским елитама. Донедавно је било неизвесно да ли ће управо он бити председнички кандидат Националног окупљања, након што је Марин Ле Пен осуђена због злоупотребе средстава Европског парламента намењених парламентарним асистентима. Пошто јој је у жалбеном поступку враћена могућност да се кандидује, Бардела се поново нашао у улози броја два и потенцијалног премијера у случају њене победе.
Између њих су се, међутим, појавиле и прве тактичке разлике: док Ле Пен остаје при предлогу да се муслиманкама забрани покривање главе марамом и у јавном простору, односно на улици, Бардела доводи у питање изводљивост и политичку сврсисходност такве мере, залажући се за забрану упадљивих верских обележја у јавним установама, која је у великој мери већ на снази.
Барделин вртоглави успон део је „нормализације“ коју Марин Ле Пен спроводи настојећи да замагли идеолошку матрицу на којој је партија настала и потисне у заборав стару гарду оснивача коју је предводио њен отац, бивши француски официр у Алжиру, окружен некадашњим припадницима СС-а и вишијевске милиције, промотерима негационизма и антисемитске пропаганде. Ова стратегија названа је „дедијаболизација“, пошто су у партији тврдили да су неправедно демонизовани и изопштени из јавног живота. Марин Ле Пен је у том настојању избацила оца из партије коју је преузела 2011, преименовала Национални фронт у Национално окупљање и, заједно са Барделом, градила слику странке способне да води државу.
Та стратегија је, међутим, доведена у питање након открића Медијапарта о идејама које је Бардела бранио док је био млади симпатизер Националног фронта. У приватним препискама из 2013. и 2014. године, које је објавио овај истраживачки портал, појављује се читав репертоар класичног антисемитизма: од тврдњи да „све банке држе Јевреји“ и да „Јеврејин мора да доминира другим народима, да их гази и пљачка“, до „потчињености Француске ционистичком начину мишљења“. У препискама се доводи у питање и „званична верзија“ напада на Америку 11. септембра 2001. године, уз упућивање на теорију завере о умешаности Мосада. Истрага указује и на Барделино интересовање за Алена Сорала, једну од водећих фигура француског антисемитског и завереничког миљеа.
Бардела је, према објављеним документима, у то време сматрао да је Национални фронт током више од четрдесет година остао „веран својој основној идеологији“, али да га треба учинити прихватљивијим јавности. Преписка показује да је добро разумео нову стратегију партије: од доласка Марин Ле Пен, писао је, од чланова се захтева да буду „беспрекорни“. „Политика је комуникација“, закључује млади Бардела, дајући кључ за читање „нормализације“.
Фајненшел тајмс: Како је Макронова Француска постала европски фискални проблем
Нешто старији Бардела данас пориче да су поруке његове, назива их фалсификатима и оптужује Медијапарт за покушај дестабилизације председничке кампање. Марин Ле Пен је открића овог истраживачког портала назвала „будалаштинама“, а новинарима поручила да је сада на њих ред да „обуку панцир“ – алузија која је доживљена као озбиљна претња новинарима и слободи медија. Сумње у аутентичност преписке распршили су докази које је потом објавио Медијапарт, као резултат вишемесечне истраге и укрштених метода провере: оригинални подаци преузети су директно из архиве Мете, њихову аутентичност потврдио је судски извршитељ, а идентитет аутора провераван је и другим документима и сведочењима. Ни то, међутим, није било довољно да Марин Ле Пен промени мишљење.
Још пре десетак година изношење отворено антисемитских ставова могло је да значи крај политичке каријере. У клими која данас влада у Француској то, међутим, више није извесно, поготово када подршка стиже из Израела. У Барделину одбрану стао је Амихај Чикли, израелски министар за дијаспору и борбу против антисемитизма и члан Ликуда, који га је годину раније угостио у Израелу, што Бардела сада користи као другу линију одбране. Та веза не изненађује: масакри израелске војске у Гази убрзали су сврставање западне деснице уз Ликуд Бенјамина Нетанјахуа. Подржавајући политику израелске владајуће коалиције, прећуткујући њене злочине и прогонећи оне који на њих указују, европске владе истовремено су допринеле нормализацији крајње деснице у сопственим земљама.
Последње лето за кормилом
Афера Бардела је отворила питање шта се десило са традиционалном француском десницом и левицом и како је дошло до тога да се оволико промени француски политички пејзаж у коме су идеје некада потиснуте на маргину сада у центру јавне дебате? Један од одговора даје утицајни француски политиколог и социолог религије, Оливије Роа, у новој књизи „Немогућа културна контра-револуција“ („L’Impossible Contre–Révolution culturelle“), у којој анализира покушај популистичке деснице да инструментализацијом хришћанства и „традиције“ обнови културне репере које су глобализација и либерализам разорили.
За њега питање није толико зашто расту политички екстреми, колико зашто су се урушиле политичке снаге које су деценијама одређивале француски политички живот. Разлоге види у кризи либерално-демократског модела и саме идеје друштвеног уговора. Грађани све мање верују да се политичком расправом, преговорима и компромисом може доћи до решења заједничких проблема. Сличну дијагнозу, у ширем европском контексту, даје политиколог и историчар Марк Лазар, који дуго проучава популизам. Он констатује да се две политичке породице које су доминирале Европом после 1945. – социјалдемократска и демохришћанско-конзервативна – налазе у дуготрајној кризи.
Проблем традиционалних странака није само изборна слабост, већ и одсуство визије друштва, неспособност да објасне шта је Француска данас и каква треба да буде сутра. Насупрот њима, Национално окупљање и Непокорена Француска нуде јасне, иако међусобно супротстављене визије. Прва, у духу идеје „Француска Французима“, нуди „вечну“, идентитетску Француску, обнову „традиције“ и ауторитета, својеврсну културну контрареволуцију. Друга предлаже концепт „Нове Француске“, етнички и културно разнолике, уз очување француског социјалног модела.
Роа тврди да културна контрареволуција не може да врати традиционално француско друштво зато што оно више не постоји. Популисти зато не могу једноставно да обнове традицију, већ морају поново да је измисле. Културна контрареволуција тако завршава управо у ономе против чега тврди да се бори – у друштву спектакла. Звучи познато?
Фотографија Макрона на џет-скију под гасом, објављена почетком августа на насловној страни „Пари мача“ (у власништву Бернара Арноа), користи управо кодове друштва спектакла. Ова демонстрација вирилности, са прслуком који истиче набилдоване надлактице, не заостаје за представом Путина који голих груди јаше кроз сибирску дивљину. „Последње лето за кормилом“, гласи наслов уз фотографије Макрона са летовања. Док се удаљава на џет-скију, на копну ничу барикаде.
Извор: РТС ОКО
