Пише: Хавијер Блас
Превео за Журнал: М. М. Милојевић
Најпрљавије фосилно гориво и даље напаја свет; вести о његовом крају су унеколико преувеличане
Сваке секунде на свету се спали 275 метричких тона угља – довољно да се напуни десет теретних камиона. То чини скоро 17.000 тона по минути, или милион тона свакога сата. Брзо, маса постаје толико велика да је тешко уопште схватити о колико великој количини је реч, али окушаћу се да ставим ствари у контекст: сваких шест сати свет потроши довољно да се сагради угљана реплика Велике пирамиде у Гизи.
Угаљ и индустријска револуција коју је напајао створили су свет у којем живимо – и скоро два века након што је Џорџ Стивенсон по први пут употребио Локомотиву број један, коју је вукао парни мотор напајан угљем, да превезе путничке вагоне дуж шина, најпрљавије од свих фосилних горива остаје неупитно кључно за глобалну економију.
Ово може да звучи нечувено; уосталом, ми смо у добу климатске кризе. А опет, упркос свим соларним панелима, ветрењачама, електричним возилима и владиним подстицајима да се енергија озелени, свет никада није користио више угља колико је спалио ове године.
Потражња краљевског угља
Светска потрошња угља ће досећи светски рекорд ове године, и према садашњим трендовима потрошња ће бити виша 2050. године него што је била 2000. године
Свет ће прождрти рекордних 8,74 милијарди метричких тона неколико варијанти најпрљавијег фосилног горива ове године, према извештају који је недавно објавила Међународна енергетска агенција. [i]МЕА је такође повисила своју процену потрошње у 2023. години. Све је то постало пепео и дим, горећи у термоцентралама, металуршким пећима, фабрикама цемента и, у многим деловима света у развоју још увек за кување у домаћинствима и грејање. Он напаја глобалну економију – и климатске промене.
Поврх свега, огромна потрошња угља неће престати у скорије време. Према садашњим трендовима, апетит за антрацитом, лигнитом и свим другим нијансама укуса биће јачи 2050. него што је био 2000. Прочитајте то пажљиво и нека вам се слегне: од када је свет почео да озбиљно узима глобално загревање, потражња за угљем је само расла, те се повећала 75 одсто од 1997. (потписивања Протокола из Кјота) и скоро 15 одсто од 2015. (Париског споразума).
Нове бројке за 2023. и 2024. годину уклапају се у образац: током претходне деценије Међународна агенција за енергетику је најављивала да ће се досећи највиша потражња за угљем, али је само повећавала прогнозе за сваку наредну годину. Сада, наводи да ће апетит ослабити 2025. године, и да ће после тога почети постепено да опада.
Хавијер Блас: ОПЕК Плус ће имати потешкоћа да одбрани цену нафте на седамдесет пет долара по барелу
Можда је тако. Али и даље остајем скептичан у вези са неколико наредних година, и чак са наредном деценијом. У најбољем случају, у наредних пет или десет година ће се говорити о платоу; стрмоглави пад који неки аналитичари предвиђају и даље остаје фантазирање.
Три разлога утемељују мој песимизам. Прво, Индија сведочи брзи раст потрошње струје, и Њу Делхи, посвећен избегавању рестрикција, у потпуности је опредељен за градњу нових термоелектрана на угаљ, те не обраћа више пажњу, осим понекад на речима, на циљно умањење емисије угљен-диоксида. Тако да је ове године, за сада, потрошња угља у Индији десет одсто виша него 2023. године.
Где угаљ влада
Потражња за угљем знатно је опала у богатим нацијама (OECD) и даље смањење потрошње у овим земљама неће уравнотежити брзи раст потрошње у Кини и Индији
Друго, спаљивање угља у југоисточној Азији ће наставити за расте, пошто су земље опрезне да се преоријентишу на гас након што је руска инвазија на Украјину довела до раста цена када је Европа одговорила грабежом било ког гаса који је био доступан за њену сопствену употребу. Вијетнам, Филипини, Индонезија и Пакистан су међу државама у којима ће потражња за угљем наставити да расте; потоње имају знатне резерве нискоквалитетног горива, познатог као лигнит, којима се може прибећи како би се напајао програм индустријализације. Таласи врелине повезани са климатским променама и богатије становништво воде ка повећању коришћења клима уређаја, што додатно повећава производњу струје.
Треће, лако остварив прелазак са угља на гас и са угља на обновљиве изворе енергије у Европи и Сједињеним Државама већ је остварен. Током неколико година, растућа азијска потрошња је поништавана падом потражње на Западу. Сада је тај компензациони механизам истрошен. [ii]
Да иронија буде већа, потрошњу угља поспешује сама енергетска транзиција. Док се свет креће према електрификацији свега и свачега – на пример повећањем броја нових електричних возила на путевима – тражња за електричном енергијом стрмо расте. На обновљиве изворе енергије одлази велики део тог раста, али угаљ је и даље потребан углавном због тога што је поуздан: не зависи од временских услова као хидроенергија, енергија ветра и соларна енергија. Постоје алтернативе за обезбеђивање базног нивоа снабдевања електричном енергијом, али оне су такође омражене од зелених активиста: гасне централе и нуклеарни реактори.
Хавијер Блас: Шта се десило са афричким растом или о још једној изгубљеној деценији
Производња онога што је потребно за прелазак према зеленим изворима енергије такође поспешује тражњу за фосилним горивима. У Кини, масовна производња соларних фотоелектричних панела, електричних возила и батерија је један од главних разлога пораста потрошње електричне енергије. У Индонезији, производња никла, кључна за производњу батерија за електричне аутомобиле, троши огромну количину нискоквалитетног угља. Овде се, у тишини, потражња за угљем удвостручила током претходних пет година.
Упркос његовом огромном значају у светској економији и за климатске промене, угаљ не заузима онолико истакнуто место у расправама које би требало да има. На енергетским конференцијама, свега неколицина га уопште спомиње; повремено, чујем више расправа о забрани пластичних сламчица него о угљу. Напредак у умањењу потражње је умногоме преувеличан. На Климатском самиту COP26 у Глазгову, доносиоци политичких одлука су обзнанили „предавање угља историји“. Потпуна бесмислица. Овако неопрезне изјаве су тешко изобличавање реалних трендова. Говорити о имагинарном напредовању у умањењу потражње за угљем не поспешује енергетску транзицију; заправо је чини много тежом.
Где се троши угаљ?
Скоро осамдесет одсто светског угља се током 2023. године трошило у само пет земаља загађивача: Кини, Индији, САД, Јапану и Индонезији
У западном свету, угаљ је постао маргинална ствар, природно добро из прохујалих времена. Већина Европљана и Американаца млађих од шездесет пет година никада није имала непосредан контакт са овим природним добром. Никада га нису користили за грејање или за кување код куће. Ја сам један од блажених у незнању. Питајте старију генерацију, међутим, и они врло добро памте угаљ; мој отац, коме су седамдесет три године, присећа се да је као дете вукао угаљ из локалног складишта у кућу мојих бабе и деде у северној Шпанији.
Истина, угаљ остаје важан извор за производњу електричне енергије чак и у богатим земљама – у САД, и даље је обухватао 16 одсто генерисања електричне енергије прошле године, више од соларних панела и енергије ветра заједно – али у тој улози, ово природно добро је углавном изван свакодневних погледа. А то обликује нашу перцепцију.
Како бисмо разумели шта се заправо дешава, морамо обратити пажњу на Азију, где Краљ Угаљ и даље влада. У Кини, Индији и многим регионалним индустријским силама, угаљ и даље остаје присутан у свакодневном животу многих људи, исто као што електричне централе које се напајају на угаљ и даље представљају главни извор електричне енергије. Прошле године, Азија је обухватила 82 одсто светске потрошње угља; само Кина је потрошила 56 одсто, према наводима института Енерџи из Велике Британије.
Хавијер Блас: За нафту, ово није понављање 1973. године – али опет би могло бити незгодно
Упркос гаргантуовској употреби, Кина је за многе зелене активисте маскота иновација у сектору зелене енергије. То је нација која производи и инсталира све више ветротурбина и соларних панела; она је такође предводник у сектору електричних возила, и у њиховој производњи и у њиховом прихватању. Али кинеско зелено пословање заснива се на угљу; и Пекинг је прилично задовољан да се и даље ослања на ово гориво. Запањујуће, многи у зеленом лобију превиђају, умањују или траже изговоре за кинеско понашање. Што је срамно.
Време је да свет обрати више пажње на истрајност угља. У супротном енергетска транзиција је осуђена на пропаст.
[i] Тражња за угљем вероватно ће достићи светски рекорд и када би се мерио енергетски садржај, уместо масе, према Карлосу Фернандезу, шефу за угаљ у Међународној енергетској агенцији. Пораст и маси понекад може да прецени пораст у тражњи за енергијом зато што азијски државе користе угаљ ниже калоријске вредности. Пораст глобалне потражње од 2,6 одсто своди се на 1,5 одсто када се премери енергетска вредност, према Фернандезу.
[ii] Овде се мора додати извесна ограда: потражња за угљен у неколико богатих нација у којима је до сада било малог пада потрошње овог енергента, укључујући Јапан, Јужну Кореју, Тајван и Аустралију, може да падне у будућности.
