Ako se već trajno žrtvuje Lovćen, koji nije obična planina već simbol mrtvog pesnika i Crne Gore (ušao je u njen grb),ako se u izgradnju mauzoleja ulože ogromne, zaista ogromna sredstva, postavlja se pitanje: da li ono što se gradi umentički i po idejnoj zamisli opravdava tolike žrtve i napore. Čvor i rešenje problema je tu, u umetničkoj vrednosti ovog spomenika. Da bi se ona objasnila, treba učiniti neke prethodne napomene.
Prvi dio možete pročitati ovdje
Sa svim ovim problemima javnost treba da bude upoznata. Pri tom se u javnom informisanju moraju poštovati izvesne moalne norme i ne mogu se dozvoliti neke stvari koje su sada izbile na površinu. Ne znam kako je do toga došlo, da li organizovano ili spontano, usled nepoznavanja materije, da se izjednače Njegoš i Meštrovićev mauzolej, tako da se svako ko istupa protiv Meštrovićevog projekta proglašava neprijateljem Njegoša. Otuda ovu akciju počinju da plave raspaljena patriotska osećanja, padaju krupne i teške reči o nepoštovanju pesnika, uzima se u odbranu suvereno pravo Crne Gore itd. Vi treba da sprečite da neko namerno meša ove činjenice kako bi koketovao sa osetljivim nacionalnim simbolima i stvorio neodrživu atmosferu u kojoj se ne možemo razumno ni valjano odlučivati.
Ako se već trajno žrtvuje Lovćen, koji nije obična planina već simbol mrtvog pesnika i Crne Gore (ušao je u njen grb),ako se u izgradnju mauzoleja ulože ogromne, zaista ogromna sredstva, postavlja se pitanje: da li ono što se gradi umentički i po idejnoj zamisli opravdava tolike žrtve i napore. Čvor i rešenje problema je tu, u umetničkoj vrednosti ovog spomenika. Da bi se ona objasnila, treba učiniti neke prethodne napomene.
Šta je spomenik, šta on podrazumeva i kakva je njegova funkcija? Jedini i pravi spomenik mrtvi podižu sebi za života, svojim delom i radom, tako da obeležavanje njihovog groba predstavlja, pre svega, podatak o vremenu i ljudima koji takvo obeležje čine. To pokazuju narodna groblja u kojima se i danas održala tradicija da na belezima pored imena pokojnika stoje i imena onih koji podižu spomenik, ili, samo mali broj istoričara zna ko su bili Mauzolos, Gatamelata ili Koleone, ali su zato u istorijskom pamćenju čovečanstva ostali Skopas, Donatelo i Verokio. Stav prema spomeniku možda je najbolje formulisao Mikelanđelo u Kapeli Medičejaca, kada je zanemario realne likove Lorenca i Bulijana i iskoristio ih kao sredstva u stvaranju umetničke vizije svog vremena. Da li kao argumenat treba uzeti i kameni ukras Partenona, koji ima spomenički karakter, u kome se preko mitoloških scena izražavaju društveni i politički ideali Periklovog doba. Spomenik je, dakle, projekcija vremena koje ta podiže i umetnika koji ga stvara, on mora da bude odgovoran prema tom vremenu i toj epohi, da izražava njene ideje i njene poglede. Mi smo u Jugoslaviji iskusili i skupo platili to saznanje u spomenicima Revoluciji i već pregrmeli put od bronzanih gimnastičara do pravih umetničkih simbola našeg vremena.
Sa Meštrovićevim mauzolejom drati moji odbornici, nećete ni uveličati, ni umanjiti vrednost, značaj i veličinu Njegoševu, a da ne govorim o tako starom, prašnjavom i davno prevaziđenom gledištu, po kome se veličinom i dimenzijama spomenika meri, i određuje značaj onoga kome je posvećen. Na Lovćenu neće biti Njegošev već Meštrovićev mauzolej posvećen Njegošu i morate biti svesni da tamo podižete beleg Meštroviću i našem vremenu. Trenutak je da postavim i centralno pitanje svih ovih rasprava: da li Meštrovićev mauzolej izražava naše vreme i duh naše likovne umetnosti.
Već su dobro poznati politički razlozi koji su rukovodili kralja Aleksandra da na Lovćenu podigne spomenik Njegošu i da za tu ideju angažuje Meštrovića. Petar Tomanović tačno navodi da je Aleksandru Meštrovićev projekat bio skup, pa se od njega privremeno odustalo, a posle Aleksandrove smrti nisu postojali uslovi za realizaciju ove ideje. Zvanično nije objavljeno kako je posle drutog svetskog Rata došlo do toga da se Meštroviću poruči realizacija ovoga projekta, koji su i kakvi razlozi uticali na ovu odluku i koji su stručnjaci konsultovani prilikom njenog donošenja. Tek, jedan stari projekat je prihvaćen i pristupilo se njegovom oževotvorenju, Ističem ovo sa određenim razlogom, jer je Meštrovićev mauzolej na Lovćenu prirodni deo i logični rezultat njegovih umetničkih shvatanja do drugog svetskog rata, kada je ulagao ogromne napore
da gaorifikuje nacionalni mit i vidovdansku legendu, što se idealno podudaralo sa vedikodržavnom ideologijom kuće Karađorđevića.
Posle aneksione krize naglo su se širile ideje o „nacionalnom stilu“ i u tome talasu Meštrović i njegovi sledbenici igraju krupnu ulogu, što je došlo do izražaja na izložbi u Rimu 1911. godine. Sa Ujedinjenjem situacija se nije izmenila. Naprotiv, dobila je određenije političke dimenzije, „nacionalni stil“ je prerastao u zvaničnu umetnost dvora i crkve, u „aleksandrovski stil“, koji je prožeo arhitekturu, skulpturu, slikarstvo i primenjenu umetnost. Mimo tog zvaničnog programa, ideološki ambicioznog i agresivnog, razvijali su se logički i stvaralački tokovi naše moderne umetnosti i nije slučajno da su svi značajni kritičari toga doba ustali protiv Meštrovićeve nacionalne mitomanije: Moša Pijale, Miroslav Krleža, Miloš Crnjanski, Petar Dobrović, Rastko Petrović i drugi.
Nije na odmet podsetiti se jednog Krležinog zaključka iz tog vremena: „Meštrovićevo je stvaralaštvo još na početku izgubilo zdrave slutnje, i iz čistih vagona prebacilo se u konstrunsanu, namještenu, smješnu, lažljivu, arhitektonski, programatski i propagandistički obzidanu državotvornu, vidovlansku relitioznu propagandu“, Sličan je bio i stav Moše Pijade kada je zapisao: „Utisak koji je svet dobio iz tih skulptura, koje su mu pokazivane kao najčistiji izraz naše nacionalne kulture, naše duše, bio je da smo mlada varvarska nacija, parče Azije u Evropi… Ako iz Meštrovićevih radova cela Evropa dobije utisak da smo mi poludivlja nacija, naša je dužnost da Evropi objasnimo da naš narod nema nikakve, ni najudaljenije sličnosti sa Meštrovićevim stvorenjima“.
Iz takvog shvatanja umetnosti izrasla je Meštrovićeva ideja za lovćenski mauzolej i to se jasno vidi i oseća. Teški „kameni sanduk za čuvanje figure“, čiji unutrašnji ulaz pridržavaju stilizovane karijetide, te „nosilice germanskih arhitektonskih tereta“, ispunjen mistikom i sumnjivom simbolikom (orao nije simbol pesništva, već simbol vlasti i države), predstavlja pravu afirmaciju velikodržavne i religiozne ideje, spomenik u čiju je osnovu organski utisnuta ideologija „alsksandrovskog stila“. Meštrovićev mauzolej veliča ideju religioznog misticizma i snagu monarhije, ono što je Aleksandar hteo i zahtevao: da obeleži sebe, svoje velikodržavne ambicije, prepotentne teze o našem rasnom geniju, da jednom paradnom i naduvanom formom starog istoka prikrije svoj šesti januar i da monarhističku diktaturu okiti slavom jednog slobodarskog pesnika. Da li je to naše vreme, pitam vas odbornici cetinjski, naše shvatanje sveta. Da li znate idejno značenje Meštrovićevog mauzoleja?
Teško se varate ako mislite da se ta idejna koncepcija mauzoleja može prefarbati i zamazati, jer su i likovni fenomeni i sredstva izvođenja njoj podređeni. Još je 1919. Moša Pijade u briljantnom i nadahnutom eseju utvrdio i objasnio poreklo i formaciju ove umetnosti. On je odlučno i polemički zastupao tezu da se Meštrovićeva ideja o nacionalnom stilu ne može održati, jer predstavlja. „ujedinjenje svih onih egzotičnosti bečke moderne umetničke pijace, asirizma, Egipta, antike, gotike, Rodena, Mecnera, jednom reči moderni Beč… Na takav se melanž mogao odlučiti samo umetnik koji je duševno bio izvan tradicije, koji je stajao kao tuđinac prema narodnoj duši, koji je verovao da se umetnost može receptima praviti kao kalodont, te je tako strpao sve proizvode bečke umetničke industrije u Jednu vreću“.
Ako je secesija bila moda jednog vremena i jednog trenutka onda ti istorijski uslovi koji objašnjavaju njenu pojavu pred prvi svetski rat, ne mogu da opravdaju njeno veštačko obnavljanje i direktno preuzimanje danas, posle pola veka. Jugoslovensko vajarstvo u svome razvoju od 1945. pokazuje druge, suprotne tendencije: s naporom i entuzijazmom u njemu se odvijao proces osavremenjivanja forme i kidanja sa tradicijom i svim onim što je u njemu bilo staro, preživelo i prevaziđeno. U tom arsenalu trofejnog oružja i sredstava stare plastike, mrtvom, predatom muzeju na čuvanje, koje je odbacila savremena skulptura, nalaze se likovni elementi Meštrovićevog mauzoleja: secesnonistički stilizovana i prazna forma, lažna patetika, kvazimonumentalnost, mitomanija itd. Može li takav spomenik na Lovćenu da reprezentuje našu umetnost, kad joj je suprotan svojom idejom, estetskom koncepcijom i shvatanjem forme? Kad ste se već rešili, dragi odbornici, na podizanje spomenika, zašto niste uzeli u razmatranje drugu mogućnost: da raspišete veliki jugoslovenski konkurs za spomenik Njegošu i okupite naše najbolje vajarske snage, zar vi ne verujete da kod nas ima umetnika koji su sposobni da prihvate takav zadatak.
Izneo sam neke elemente o kojima niste vodili računa nli su vam promakli prilikom odlučivanja. Takvih pitanja ima još, ali je i ovo dovoljno da vam pokaže koliko je vaša odluka neodrživa i neodbranjiva, suprotna idejama i duhu našeg društva i naše umetnosti. Rekao sam već da bilo koji spomenik poditnemo na Lovćenu, on pre sveta, treba da bude slika o nama i zato moramo tražiti da ta slika bude tačna, istinita, adekvatna. Znam da ste u ovim poslovima amateri i nestručni, ali se zato
ne ustručavajte da pozovete specijaliste, najbolje koje imamo, da vas savetuju i da vam predlažu. To je jedini put ka ispravnom rešenju. Nemojte se oglušiti o svoju savest i lako odbaciti glas razuma, jer sa strastima i emocijama u ovakvim poslovima nikada ništa nije dobro urađeno.
Lazar Trifunović
Nin, 6. IV 1969.
