Pošto sam detaljno upoznao Meštrovićev projekat (planove, tehničke crteže, skice, skulpture) moram vas jasno pitati: zašto se planovi ne obelodane i ne kaže za koliko će se metara skinuti lovćenska kapa, koliko će metara tunela proći kroz ovu planinu, kakvi će se sve radovi preuzeti da se mauzolej postavi i obezbedi? Ova na iizgled tehnička pitanja kriju u sebi i jedno suštinsko: uvid u projekat jasno pokazuje da više neće biti ni Lovćena, ni njegove kape, ni njegove siluete, vašom voljom, drugovi odbornici, nestaće jedna divna planina i na mesto nje ostati arhitektonsko-vajarska zabluda, slika vaše nepromišljenosti.
Vest da je Opštinska skupština Cetinja odlučila da na Lovćenu podigne Meštrovićev mauzolej, pokrenla je ponovo rasprave za koje sam smatrao da su odavno završene. Bio sam u prilici da dva puta iznesem svoj stav povodom ovog projekta: prvi put 1961. godine u listu Danas, u kome sam naveo razloge protiv podizanja mauzoleja, i drugi put 1965. godine, kada sam kao član i predsednik komisije za reorganizaciju cetinjskih muzeja zastupao isto gledište. Kada čovek dva puta govori o istoj temi teško se dešava da to učini i treći put, i ja bih verovatno slegnuo ramenima da nije jedne izjave Petra Tomanovića predsednika cetinjske Skupštine (objavljene u „Večernjim Novostima“ od 18. II 1969.) u kojoj je rekao: (1) „Sadašnju kapalu svakako treba negde drugo postaviti. O tome bi u svakom slučaju eminentni jugoslovenski stručnjaci“, i (2) „Poznato je svima da je sadašnju kapelu sagradio 1925. kralj Aleksandar. Tada nije prihvaćen Meštrovićev projekat, jer je, kažu, Alekandru izgledao suviše skup“. Te reči su me podstakle da se celom problemu vratim još jednom i cetinjskim odbornicima uputim ovu poslanicu.
Na stav Srpske pravoslavne crkve da se postojeća kapela na Lovćenu ne sme rušiti jer predstavlja osvećemo mesto, na Cetinju su priređene demonstracije ispred mitropolitove rezidencije, prve demonstracije u Jugoslaviji povodom spomenika, što je kuriozitet svoje vrste, a Opštinska skupština je izjavila da je donošenje odluke o mauzoleju isključivo njeno samoupravno pravo. Ostavljajući po strani spor između Crkve i Opštine, jer se vodi oko nebitnih stvari, želim da cetinjskim odbornicima skrenem pažnju na dva momenta: 1) sve odluke bilo kog samoupravnog tela u našoj zemlji su javne i javnost, pojednici ili institucije, ima pravo da o njima diskutuje, da se njima polemiše i da ih osporava, što znači da se vrednsot i valjanost odluka može odbraniti jedino ubedljivim činjenicama, i 2) imati pravo donošenja odluka nikako ne znači automatski biti u pravu. DA bismo to bili, neophodno je da se oslanjamo na objektivne principe i stručne analize i da svaku odluku prethodno racionalno i svestrano poručimo , bez emocije i bez temperamenta, bez strasti i želje za lakim efektima.
Sa Meštrovićevim mauzolejom Opštinska skupština nije tako postupila. Ako njen predsednik navodi da će pozvati eminentne stručnjake da kažu kako treba postojeću kapelu demontirati i preseliti, zašto stručnjaci nisu pozvani da prouče opravdanost pdizanja mauzoleja, zašto su za jedno pitanje stručnjaci potrebni, a o drugome mogu da odlučuju amateri i laici. Opština je bila obavezna da postupi drukčije, kako zbog ubedljivosti svoje odluke, tako i zbog činjenice da je jedna stručna komisija 1965, dala negativno mišljenje o Meštrovićevom mauzoleju i jasno iznela stav da njega ne treba izvoditi na Lovćenu, Ta ista komisija sprovela je i anketu među uglednim umetnicima, kritičarima i javnim radnicima u svim republikama i od prispelih odgovora preko 90% se izjasnilo protiv podizanja mauzoleja. Ako su odbornici sumnjali u vrednost i stručnost ove komisije, mogli su da formiraju drugu, u svakom slučaju bez stručnog mišljenja i mimo njega, vaša odluka, drugovi odbornici, nema ni pravu društvenu vrednost, ni težinu. Neću da sumnjam u vašu dobronamernost, ali vam moram otvoreno reći da niste ni kompetentni, ni stručno sposobni da donosite odluke o umetničkim pitanjima bez temeljitih stručnih konsultacija.
Odluka bez stručnog osnova je doneta, u javnosti se stvara određeno raspoloženje i ona se poziva na moralnu i materijalnu podršku, a na neka bitna pitanja nije odgovoreno : kako izgleda Meštrovićev projekat, koliko iznosi stvarni predračun radova i šta Meštrovićev mauzolej znači umetnički i idejno. Bez odgovora na ova pitanja neam pravilne odluke, jer vi niste raspisali javni konkurs za spomenik u kome bi sve to bilo prethodno izneto i proučeno, već spomenik dolazi nekako ilegalno, nekim čudnim konspiratirnim putem kako se to već radilo kod nas u jednom periodu.
Pošto sam detaljno upoznao Meštrovićev projekat (planove, tehničke crteže, skice, skulpture) moram vas jasno pitati: zašto se planovi ne obelodane i ne kaže za koliko će se metara skinuti lovćenska kapa, koliko će metara tunela proći kroz ovu planinu, kakvi će se sve radovi preuzeti da se mauzolej postavi i obezbedi? Ova na iizgled tehnička pitanja kriju u sebi i jedno suštinsko: uvid u projekat jasno pokazuje da više neće biti ni Lovćena, ni njegove kape, ni njegove siluete, vašom voljom, drugovi odbornici, nestaće jedna divna planina i na mesto nje ostati arhitektonsko-vajarska zabluda, slika vaše nepromišljenosti.
Ako se prikupljaju prilozi i novčana sredstva, zašto se ne objavi vrednost radova i detaljni predračun. Stalno se potrže argument da je figura pesnika već izvedena u kamenu, a ne iznosi se ono što je važnije, opšti troškovi izgradnje mauzoleja su tako veliki da je izvođenje figure mala i beznačajna stavka. Sa visine Kreza predsednik Opštine izjavljuje da je Meštrovićev projekat bio ksup kralju Aleksandru. Ako treba birati između jednog spomenika, čija je idejna i umetnička vrednost krajnje problematična, ili dve bolnice, pet hotela, ili ne znam koliko kilometara puta i pruge, onda treba razumno i smireno izmeriti sve argumente, imajući u vidu da moramo doći do realne predstave o sebi, o tome šta smo i ko smo, šta možemo i šta odgovara našim moćima. Radovi na izgradnji mauzoleja toliko su složeni, obimni i skupi, da to prevazilazi realne mogućnosti naše zemnje
Nastaviće se…
Lazar Trifunović
Nin, 6. IV 1969.
