Пише: Александра Жежељ Коцић
Гост Двадесете међународне конференције Хемингвејевог друштва – „Ернест Хемингвеј и Баскија“, одржане у Сан Себастијану и Билбау, од 14. до 20. јула, био је баскијски писац Кирмен Урибе (1970), награђивани аутор на резиденцији при Универзитету Њујорк, где држи семинар о приповедању и нефикцијској прози. На панелу „Дела инспирисана Хемингвејем И“, Урибе је читао одломке из свог романа Час када се будимо заједно на баскијском, а амерички романописац Џулијан Забалбеаскоа превод одломака на енглеском језику.
За свој први роман Билбао-Њујорк-Билбао (2013, Геопоетика), Урибе је добио престижну шпанску Националну награду за прозу 2009, коју додељује Министарство културе Шпаније, националну баскијску награду критике 2008, као и награде Фондације Рамон Рубијал и Удружења баскијских књижара. Дописник је многих угледних часописа, међу којима је и Њујоркер. Разговарали смо у близини конгресног центра Курсаал у Сан Себастијану. У дарежљивом двочасовном интервјуу, причао је о свом писању, књигама, превођењу, мултимедијалном стваралаштву, животу на релацији Билбао – Њујорк.
Ваша два романа, Билбао-Њујорк-Билбао и Час када се будимо заједно (2020, Areté) преведена су на српски са шпанског, а ви пишете на баскијском?
Да, тако је било с ова два романа. Кад год издавач не нађе преводиоца који би преводио директно с баскијског, језика на којем пишем, своје романе сâм преведем на шпански пре него их даље проследим да се преведу на остале језике. Питање језика јесте питање идентитета, а баскијска земља није оно што се о њој често мисли ’споља’. Баскијски идентитет нема границе. Одредница ’баскијски’ није везана за место, већ за осећај, не-место, путовање, и покрет.
Кажите нам нешто о радним навикама. Од чега зависи којом брзином пишете? Пет година је, на пример, прошло између објављивања ваша прва два романа – Билбао-Њујорк-Билбао из 2008.и Оно што покреће свет из 2013. Ваше књиге поседују енциклопедијско знање у области науке, историје…
Пишем стално, у последње време више ујутру него увече. Истовремено, читам у великој мери и истражујем о разним темама које ме окупирају у датом тренутку. Желим да пишем праве приче, о правим људима… Трудим се да буду засноване на чињеницама.
Чини ми се да је управо то једна од ваших спона са Хемингвејем када каже да фикција може да осветли оно што је написано као чињеница, као и да фикција има смисла само када постане делом читаочевог искуства и живота, када читаоци осећају да се то што читају управо њима догодило.
Управо тако! Роман Билбао–Њујорк–Билбао садржи више од двеста прича, прича о правим људима о којима сам слушао или читао, о људима чије сам приче упијао и дисао… Књижевност не чини заплет, већ стил. Важно је како, а не шта. Такође, нема физичких описа мојих ликова, њих одређује оно што кажу или пишу, било да се ради о имејловима, дневничким записима, или било чему другом.
Волела бих да се још задржимо на овој књизи. Главни јунак романа носи ваше име, има исто година као ви. Како разумете аутобиографског јунака?
Увек постоји елемент романа који није фикција. С обзиром на то да нисам хтео да напишем конвенционални роман, Кирмен Урибе се појављује као својеврсни дух који покушава да напише роман док путује авионом, док заправо роман на крају исписују читаоци. Морао сам да се појавим у роману како бих писао, да постанем један од јунака који су изложени погледу, потпуно огољен као што су и остали јунаци. Писац мора да буде спреман да себи не додели сигурну позицију изван света сопственог дела. У роману Билбао–Њујорк–Билбао био сам потпуно слободан. У сваком следећем, борио сам се против себе, и рвао с осећајем да можда с наредним романом нећу постићи такав успех. У роману Прошли живот делфина покушао сам да задржим трансгресивну црту свог првог романа, али сам у међувремену схватио да се у писању треба ослободити (само)наметнутих стега. У роману који управо пишем покушаћу да достигнем осећај слободе који сам имао на самом почетку.
На једном месту у роману, јунак-сликар Артета се налази пред дилемом као и Томас Хадсон из Хемингвејевог постхумно објављеног романа Острва у струји – приватни живот или стваралаштво?
Нисам читао тај роман, али да, свакако да је то главна дилема сваког уметника. Одговорност коју уметник осећа према свом раду јесте огромна. Уметник, у ствари, у себи препознаје снажан порив да ради, што је заправо вера у будућност. У том смислу, приватни живот често трпи. Није лако делити живот с неким коме су писање и читање примарни. А опет, нико у потпуности не зна све о сваком од наших појединачних живота које водимо. Мој брат, на пример, зна можда 30 одсто о мени, али заправо нема представу ко сам ја у ствари.
Није необично да роман има више епиграфа. Зашто Билбао–Њујорк–Билбао има чак три – из Елијаса Канетија, Зебалда, и Вирџиније Вулф?
Најпре, о најинтимнијим стварима се заиста мора говорити. Посао писца је да копа по сопственој души. Осећања и емоције су нам потребни. Ако тога нема, роман не вреди. Затим, желео сам да управо невидљиве и недокучиве нити које спајају наше животе, или оно што рецимо називамо судбином, чине структуру романа. На неки начин, судбина је увек иста, можда је наш живот већ записан… И најзад, питање настајања и нестајања романтике увек је од важности за било коју причу.
Кад смо код романтике, зашто јунак Кирмен Урибе није дошао на плес где га је чекала девојка Нереа која му се допадала?
Хватала га је вртоглавица од помисли да ће се заљубити у њу. Љубав је застрашујућа. Као што знате, нису се више раздвајали од када су им се путеви поново укрстили. Тренутак у којем се двоје упознају није безначајан.
Почетак романа почиње реченицом „Рибе и дрвеће личе“, и сјајном метафоричном сликом губитка, која се потом, кроз читав роман, умножава.
Јако ми је драго да сте то приметили. Губитак овде јесте тема под коју се сакупљају све остале. Ми не знамо како да се носимо с губитком, али не знамо ни како да се носимо с природом, морем, ратовима… Како се одредити према нечему што сте раније написали, такође је нешто о чему често размишљам.
У књизи много је упечатљивих метафора, које неретко добијају улогу носиоца смисла у оквиру ширих слика или одломака, који личе на вињете. На пример, једна птица се од свих птичјих врста највише удаљује од обале; у Билбау авиони увек полећу ка мору; авионско крило блиста на сунцу као летећа риба; џиновски талас Бискајског залива није исто што и цунами…
Све се метафоре уланчавају у низ који је, у ствари, живот. Живот морнара који живе на бродовима једно је од центара око којег се вртложи смисао мог романа. А тај живот јесте слика човека без дома: његово боравиште је привремено, на води. Уз то, случајности могу променити живот из корена, не само једне генерације.
То Фукоово одређење простора као хетеротопије, као што су, уосталом, и бродови, јесте приметна у роману. Градови су важни јунаци у вашим књигама?
Не толико градови, колико места, топоси. Језици путују, места не. Сви путници верују да ће се једном вратити у место из којег су потекли. С друге стране, фукоовских простора у мојим књигама има много, ту сте апсолутно у праву.
Вама је структура романа јако важна. Да ли је добар утисак да се роман састоји од многих прича, као да се испод једне приче увек налази још једна, и тако у бескрај? Баш као што се испод нарученог портрета Алфонса XИИИ скривала друга слика. У вашим књигама није безначајна ни веза између књижевности и сликарства.
Апсолутно! Када пишете причу, не видите шта се налази испод, као ни на сликама. С фотографијом ствари стоје другачије. Писање је процес који зависи од концепта времена: размишљате, пишете, преправљате, опет пишете, и тако унедоглед. Иза и испод приче се увек налази још једна прича. Око централне приче романа налази се прегршт малих прича. У томе је ствар. Зато ћете, између осталог, у роману наићи на објашњења како је роман настајао, како су неке реченице на почетку изгледале другачије, које су дилеме романописца…
Сећање, такође, игра важну улогу у вашим књигама.
Наравно! Сећање је посебна призма. Али, не само моје сећање, већ и сећање многих других. С нестанком људи, међутим, нестају и њихове приче. Велика је одговорност причати о својој породици и не огрешити се о њихове животе. Ипак, трудим се да не будем носталгичан, већ да радије гледам у будућност.
Међу осталима, преводили сте Рејмонда Карвера, Силвију Плат, Ан Секстон, Махмуда Дарвиша и Виславу Шимборску. Шта за вас значи превођење значајних писаца различитих култура?
За мене је превођење ’великих’ писаца један од важних начина учења како о појединачним стиловима, тако и писању уопште. Док их преводим, покушавам да продрем у њихове мисли, замишљам како би сви они писали да су Баскијци.
Помињете, на пример, Итала Калвина?
Волим Калвина зато што је његова књижевност јасна, брза, тако блиска животу. Најважнији ми је концепт слободе у причању прича, који се, наравно, види и код Унамуна. Сетите се само романа Како написати роман! Од модерниста, Вирџинија Вулф ми лично више значи од Џојса, који је за мој укус превише церебралан.
Асоцирали сте ме на Форстерову опаску како за њега књижевност никад није била „процес копања тунела“ као за Вирџинију Вулф, јер, напросто, књижевност никад није схватао толико озбиљно као она.
Занимљиво запажање. Писаца које поштујем има много, али немам никакву жељу за копирањем у било ком смислу. Као писац, више од свега желим да будем свој.
На корицама српских издања ваша два романа пише да комбинујете књижевност с другим уметничким дисциплинама. Шта то тачно значи?
Покушавам, заправо, да одговорим на питање шта ће то највише променити књижевност у 21. веку. Некада се мењала услед појаве новинарства, филмова. Данас су то друштвене мреже. Прво лице које говори на друштвеним мрежама у занимљивој је вези са причама које пишемо данас. Ја лично пишем и недељне колумне, правим подкасте о свом животу у Њујорку, књигама које читам, филмовима које гледам.
Колико вам значе награде, и да ли мислите да награде имају моћ да промене пишчеву публику?
Награде доста значе. Мени су отвориле многа врата, омогућиле већу читаност. Због тога могу само да будем задовољан.
Извор: Радар
