Пише: Жил Делез
Писати, то извесно не значи наметати неки облик (израза) некој празној твари. Књижевност је пре на страни неуобличеног, или недовршености, као што је говорио и чинио Гомбрович. Писање је ствар постајања, увек недовршеног, увек у часу да се учини, ствар која премашује сваку живу или доживљењу твар. То је процес, а то ће рећи прелаз живота који надилази живуће и доживљено.
Писање је неодвојиво од постајања: пишући, неко постаје-женом, постаје-животињом или биљком, постаје-молекулом, све док не постане-незапажљивим. Ова се постајања уланчавају једна у друга следећи посебну линију, као у неком Ле Клезиоовом роману, или пак коегзистирају на свим нивоима, следећи врата, прагове и подручја што сачињавају читав универзум, као у моћном Лавкрафтовом делу. Постајање не иде у другом правцу, и не постаје се Човек уколико се човек представља као преовлађујући облик израза који хоће да се наметне свакој твари, док жена, животиња или молекул увек поседују неки састојак измицања којим умичу властитом формализовању. Срам да се буде човек, има ли бољег разлога да се пише? Чак и кад је реч о жени која постаје, она поседује постајање-женом, а то постајање нема никакве везе са стањем на које би се могла позивати. Постајање не значи досезање неког облика (идентификације, подражавања, Мимесиса), већ проналажење подручја суседства, нераздвојивости или неразлучивости, и то такве да се више не може разликовати једна жена, једна животиња или један молекул: они нити су неодређени, нити општи, већ непредвиђени, не-претходно-постојећи, утолико мање одређени у неком облику уколико се сингуларизију у некој популацији. Подручје суседства може се успоставити ма са чиме, под условом да се за то створе књижевна средства, попут оног звездастог, према Андреу Дотелу. Између полова, врста или царстава промиче “нешто.” Постајање је увек “међу” или “између”: жена међу женама, или животиња између животиња. Али неодређеност остварује своју моћ само ако је оно што треба да постане собом самим одузело формална обележја која чине да се каже као одређено (“та животиња која се појављује…”). Кад Ле Клезио постаје-Индијанцем, то је неки увек недовршен Индијанац, који не зна да “гаји кукуруз нити да издуби чун”: он ступа у подручје суседства више него што задобија формална обележја.
Исто тако, по Кафки, шампион пливања не уме да плива. Свако писање носи у себи известан атлетизам, али, далеко од тога да мири писање са спортом, или да од писања прави олимпијске игре; тај атлетизам се показује у органском цурењу и лучењу: спортиста у кревету, говорио је Мишо. Постајемо животиња утолико више пошто животиња умире; и, супротно од спиритуалистичке предрасуде, животиња је та која зна да умире и има за то чуло или предосећање. Књижевност почиње смрћу епске свиње, ако ћемо по Лоренсу, или смрћу кртице, по Кафки: “наше јадне мале црвене шапице пружене у покрету нежног сажаљења”. Пише се за телад која умиру, рекао је Мориц. Језик се мора растегнути да досегне женске, животињске, молекуларне заобилазнице, а свако заобилажење је смртно постајање. Нема праве линије, ни у стварима, нити у језику. Синтакса је скуп нужних заобилазака сваки пут створених да би се у стварима открио живот.
Писати, то не значи препричавати своје успомене, своја путовања, своје љубави и своје туге, своје снове и своје утваре. Исто је кад се згреши претеривањем у стварности или у машти: у оба случаја је реч о вечитом тата-мама, едиповском склопу који се пројектује у реално или се интројектује у имагинарно. Отац којег неко иде да тражи на крају пута, као у окриљу сна, у свом детињастом схватању књижевности. Пише се за свог оца-мајку. Марта Робер је отишла до краја у овој инфантилизацији, тој психоанализацији литературе, не остављајући романсијеру други избор до ли да буде Копиле или Нахоче. Чак ни постајање-животињом није заштићено од едиповске редукције, од врсте “моје маче, моје куче”. Како каже Лоренс, “ако сам жирафа, а обични Енглези који пишу о мени љубазни, добро одгојени пси, ето свега, животиње су различите… инстинктивно мрзите животињу која јесам”.
По општем правилу, авети третирају неодређеност као маску за лично или присвојно: “неко дете је пребијено” брзо се преображава у “мој отац ме је пребио”. Међутим, књижевност следи обрнут пут, и поставља се само откривајући испод видљивих ликова моћ безличног које није никаква општост, већ појединачност на највишем ступњу: неки човек, нека жена, нека звер, неки трбух, неко дете… Прва два лика нису она која служе као услов књижевног изражавања; књижевност почиње тек кад се у нама роди треће лице које нам одузима моћ да кажемо Ја (“неутрум” о којем говори Бланшо).
Свакако, књижевни ликови су савршено индивидуални, нису ни нејасни ни уопштени; али све њихове индивидуалне црте издижу их до визије и преносе у неодређеност као у неко постајање превише јаким за њих: Ахаб и визија Моби Дика. Тврдица није никакав тип, већ, напротив, његове појединачне црте (волети неку младу жену итд.) чине да доспе до визије, да види злато, на такав начин да он клизи низ једну вештичју линију којом задобија моћ неодређености — неки тврдица…, нешто злата, још злата… Нема књижевности без фабулирања, али, како је Бергсон умео да види, фабулирање, фабулативна функција се не састоји од имагинирања или пројекције неког ја. Она пре досеже до тих визија, она се издиже све до тих постајања или моћи.
Не пише се својим неурозама. Неуроза, психоза нису прелази живота, већ стања у која се запада кад се процес прекине, спречи, зачепи. Болест није процес, већ његово заустављање, као у “случају Ниче”. Ни писац као такав није болесник, већ пре лекар, лекар самог себе и света. Свет је скуп симптома чија се болест меша с човеком. Књижевност се тада јавља као подухват здравља: не у смислу да писац нужно поседује неко велико здравље (овде срећемо исту двосмисленост као код атлетизма), већ да ужива једно неодољиво мало здравље које долази из онога што је видео и чуо о стварима превеликим за њега, прејаким за њега, стварима од којих не може дисати, чији га прелаз исцрпљује, пружајући му ипак постајања које би једно велико преовлађујуће здравље учинило немогућим.
Из оног што је видео и чуо, писац се враћа црвених очију, пробијеног слуха. Које би здравље било довољно да ослободи живот свуда где је он затамничен кроз човека и унутар њега, кроз организме и врсте и унутар њих? Управо мало здравље Спинозино, онолико колико траје, сведочи до краја о новој визији за коју се отвара у пролазу. Здравље као књижевност, као писање, састоји се у томе да се измисли неки народ који недостаје. То припада фабулаторној функцији измишљања једног народа. Не пише се успоменама, осим ако се од њих не прави колективно порекло или судбина једног народа који ће доћи, још увек скривеног иза својих издаја и порицања. Америчка књижевност има ту изузетну моћ да производи писце који могу да приповедају сопствене успомене, али као успомене једног универзалног народа састављеног од исељеника из свих земаља. Томас Волф “исписује читаву Америку у мери у којој она може да се нађе у искуству једног јединог човека”.
Баш тај народ није народ позван да овлада светом. То је мањински народ, вечито мањински, ухваћен у постајање-револуционарним. Можда он не постоји нигде осим у атомима писца, народ-копиле, инфериоран, подређен, увек у настајању, увек недовршен. Копиле више не значи породично стање, већ процес или скретање расе. Ја сам животиња, црнац ниже расе за читаву вечност. То је постајање писца. Кафка за Средњу Европу, Мелвил за Америку, представљају књижевност као колективни исказ једног мањинског народа, или свих мањинских народа, који свој израз налазе само кроз тог писца и у њему.
Мада књижевност увек упућује на појединачне чиниоце, она је колективно уређивање исказа. Књижевност је бунило, али бунило није ствар оца-мајке: нема бунила које не пролази кроз народе, расе и племена, које не прогања општу историју. Свако је бунило светско-историјско, “премештање раса и континената”. Књижевност је бунило, и по том основу има своју судбину између две крајности бунила. Бунило је болест, прворазредна болест, кад год уздигне расу која се сматра за чисту и надмоћну. Али оно је и мера здравља када призива ону копиланску потлачену расу која се непрестано комеша под доминацијом, опире се свему што крши и тамничи, у празно се уцртава у књижевност као процес. И ту увек постоји опасност да неко болесно стање прекине тај процес или постајање; ту налазимо ону исту двосмисленост каква постоји и у здрављу и атлетизму, сталну опасност да се бунило доминације не помеша са бунилом копиланства, да не повуче књижевност ка заметку фашизма, болести против које се она бори, по цену да је дијагностикује у себи самој и да се бори против себе саме. Коначни циљ књижевности, одложити у бунило то стварање једног здравља, или то измишљање једног народа, односно, могућности живота. Писати за тај народ којег нема… (“за” мање значи “уместо”, неголи “у част”).
Шта књижевност ради у језику, боље се показује: како каже Пруст, она ту оцртава управо неку врсту страног језика који није неки други језик, некакав изнова пронађен стари дијалект, већ језиково постајање-другим, претварање већинског језика у мањински, бунило које га понесе, вештичја лоза која измиче владајућем систему. Кафка у уста шампиона у пливању ставља речи: ја говорим исти језик као и ви, а ипак не разумем ни речи од онога што кажете. Синтаксичка креација, стил, то је то постајање језика: нема стварања речи, нема неологизама који вреде изван ефеката синтаксе у којима се развијају. Мада књижевност већ представља два вида, у мери у којој управља разградњом и разарањем матерњег језика, она је и инвенција једног новог језика у језику, и то кроз стварање синтаксе. “Једини начин да се језик брани јесте да се он нападне… Сваки је писац приморан да сам себи створи језик…”.
Рекло би се да је језик ухватило бунило, које га наводи управо да напусти сопствене колотечине. Што се тиче трећег вида, он потиче отуда што се страни језик не може издубити у самом језику а да се сваки језик са своје стране не поремети у равнотежи, не доведе до границе, у неку спољашњост или неко наличје које се састоји од Привиђења и Прислушавања која више нису ни из каквог језика. Та привиђења нису авети, већ истинске Идеје које писац види и чује у пукотинама у језику, у отклонима језика. То нису прекиди процеса, већ застоји који представљају његов део, као вечност која се може открити само у будућности, као пејзаж који се показује само у покрету. Нису оне споља у односу на језик, оне јесу његова спољашњост. Писац као видовњак и слушевњак, циљ књижевности: то је прелазак живота у језик који успоставља Идеје.
То су три вида који су непрестано у покрету код Артоа: пад слова при распадању матерњег је зика (Р, Т…); њихово прихватање у нову синтаксу или нове именице са синтактичким значајем, творци једног језика (“сТРепТи”); речи-дашци, укратко, асинтактичка крајност којој тежи сваки језик. И Селин, не можемо се уздржати да то не кажемо, онако укратко, како то осећамо: Путовање на крај ноћи или распад матерњег језика; Смрт на вересију и нова синтакса као језик у језику; Гуигнол’с Банд и испрекидани узвици као границе језика, експлозивне визије и сазвучја. Да би се писало, да би се било, матерњи језик мора нам бити мрзак, али тако да једно синтактичко остварење у њему дође до неке врсте страног језика, да целокупан језик открије своју спољашњост, с ону страну сваке синтаксе. Дешава се да честитамо неком писцу, али он сам добро зна да је далеко од тога да досегне границу коју је себи поставио и која непрестано измиче, далеко од тога да доврши своје постајање. Писање, то је и постајање нечим различитим од писца. Онима који је питају у чему се састоји писање, Вирџинија Вулф одговара: ко вам говори о писању? Писац о томе не говори, он брине о нечему другом.
Ако узмемо у обзир те критеријуме, видимо да, међу свима онима који праве књиге са књижевним намерама, чак и међу лудацима, веома мало има оних који за себе могу рећи да су писци.
Са француског превела Александра Манчић Милић.
Извор: Феномени
