Пише: Борјанка Милатовић
Не памтим тачан тренутак када сам први пут чула професора Џефрија Сакса, али памтим осећај олакшања – неко коначно говори јасно, рационално и без потребе да се допадне. У свету у којем се бука продаје као истина, а узавреле емоције намецу као аргумент, у којем ратови и међународни конфликти често личе на навијачке трибине, његов смирени, тихи, прецизни, морално доследан приступ делује неочекивано освежавајуће. Скоро субверзивно.
Сакс није „коментатор,“ он је учесник историје. Саветник влада, Уједињених нација, архитекта развојних политика – човек који разуме како се одлуке доносе и како се грешке праве. Његове анализе света не долазе из идеолошке куле, већ из искуства и разумевања глобалних токова.
Управо зато његова порука инсистира на миру у свету у којем је рат, нажалост, нормализован. Његове рефлексије о Украјини, Гази, Ирану, Европској унији, БРИКС-у и међународној политици не нуде једноставне моралне пресуде. Оне нуде контекст, дугорочне стратегије и што је најважније, подсећају да озбиљна политика не почиње навијањем, већ разумевањем и одговорношћу. У том смислу, Џефри Сакс није само стручњак – он је редак глас разума који нас подсећа да свет не мора и не треба да буде арена сталних сукоба.
Ипак, да бисмо разумели Џефрија Сакса какав је данас, ваља се осврнути и на оно што је некада заступао. Деведесетих година био је један од најпознатијих заговорника брзе тржишне либерализације и економских реформи у постсоцијалистичким земљама, од Пољске до Русије, верујући да ће отварање тржишта и промена економских институција убрзати њихов развој.
Његова тадашња уверења била су део шире расправе о томе постоји ли један пут ка просперитету или свако друштво мора да пронађе сопствени развојни модел. Управо се тим питањем 1999. године на Харварду бавио у расправама са правним теоретичарем Робертом Унгером, који је заступао идеју да тржиште није унапред задат модел, већ простор за институционално стварање и експериментисање.
Искуства протеклих деценија, а посебно успон Кине, показала су колико су односи државе и тржишта сложенији од једноставних економских формула. Зато је занимљиво пратити Саксов интелектуални пут – не као причу о наглом преображају, већ као подсећање да се разумевање света мења под притиском историјских искустава, њихових последица и граница ранијих теорија. Можда управо у томе лежи и важна поука његовог данашњег залагања за дипломатију – ниједан модел, баш као ни једна велика сила, нема право да сопствено виђење света прогласи јединим могућим.
Америчку интервенцију у Венецуели Сакс је означио као бруталан чин бандитизма и отворено кршење међународног права. Киднаповање председника Мадура и његове супруге, тврди он, није одбрана демократије већ класичан империјални маневар ради контроле над нафтом. Док је Европска унија реаговала млако, позивајући на “уздржаност” и дијалог, Кина и Русија су јасно осудиле акцију као незакониту и дестабилизујућу, упозоривши да се тиме поткопава глобални поредак заснован на суверенитету држава. Сакс закључује да овакви потези откривају ослањање САД на силу и рат, док остатак света остаје растрзан између опортунизма и принципијелне осуде.
У погледу рата у Украјини, Сакс не нуди утешне пароле, већ непријатне чињенице. Он подсећа да рат није почео у вакуму, нити је производ једног тренутка или једног актера. Годинама уназад упозоравао је да експанзија НАТО-а без безбедносних гаранција за Русију води ка сукобу. И то не зато што оправдава руску агресију, већ зато што настоји да објасни сложене геополитичке факторе који су довели до сукоба. Његова порука је једноставна, али данас готово јеретичка: рат се не добија моралним позирањем, већ дипломатијом. Преговори нису знак слабости, већ једини рационални излаз. Сваки дан продуженог рата значи више мртвих, више разорене Украјине и дубљу глобалну нестабилност.
Када говори о Гази, Сакс инсистира на универзалности људских права. Његова позиција не зависи од тога ко је „наш“, а ко „њихов“. Цивилне жртве нису колатерална штета, већ морални пораз међународне заједнице. Он упозорава да селективна емпатија разара темеље међународног права и води свету у којем сила замењује правду. У времену када је критика израелске политике често осетљива или намерно погрешно интерпретирана, Сакс остаје веран принципу: безбедност једног народа не може се градити на трајном понижењу и уништењу другог.
Када говори о рату у Ирану, Сакс је недвосмислен – Америка под Трампом покренула је рат који је био незаконит, непотребан и непромишљен, а показао се и као тактички и стратешки промашај. Трамп је, према његовој анализи, погрешно проценио Иран, верујући да ће војном силом моћи да уклони његово руководство и наметне политички исход по сопственој вољи. Та рачуница распала се већ у првим данима рата. Но, будући да Вашингтон није спреман да призна грешку, постоји реална опасност од нове ескалације.
Сакс често говори и о крају илузије да је светски поредак заснован на доминацији једне силе. Он јасно види оно што многи на Западу одбијају да прихвате – да свет више није униполаран. БРИКС није антизападни пројекат, већ симптом дубоког незадовољства глобалним поретком, који деценијама фаворизује мали број земаља. Уместо демонизације, он позива на реформу међународних институција – ММФ-а, Светске банке и Савета безбедности – које би боље одговарале реалност 21. века.
У том контексту, Кина заузима посебно место у његовим анализама. Не као идеализована сила, већ као стратешки промишљен и дугорочно оријентисан актер. За разлику од западних политика које често делују импулсивно и краткорочно, кинески приступ међународним односима заснива се на стрпљењу, економском развоју и избегавању директних војних сукоба.
Сакс посебно истиче да Кина, упркос свим унутрашњим и спољним изазовима, данас делује као један од ретких глобалних играча који систематски заговарају стабилност, инфраструктурну повезаност и сарадњу – уместо промена режима и сталне ескалације. Управо зато, игнорисање или демонизација Кине, уместо озбиљног дијалога, представља још један доказ стратешке кратковидости Запада.
Што се тиче Европске уније, Сакс је види као пројекат огромног потенцијала, али и дубоке политичке дезоријентације. Континент који је настао на идеји мира данас делује погубљено – без јасног плана, без мировних иницијатива и без храбрости да понуди сопствена решења за сукобе који се одвијају на његовим границама. Уместо дипломатске креативности, ЕУ се често задовољава понављањем туђих наратива и административним фразама.Њена немоћ посебно долази до изражаја у случају Газе, где европске владе, упркос сопственој историји и декларативним вредностима, бирају тишину или двосмисленост.
Тај недостатак моралне доследности, како би рекао Сакс, не штити међународни поредак – већ га поткопава. Са оваквом политиком, Европска унија више не може да се ослони ни на некадашњи имиџ економског дива. У свету убрзаних технолошких промена, енергетских потреса и глобалне конкуренције, ЕУ делује споро, реактивно и без јасне развојне стратегије. Истовремено, њен геополитички утицај наставља да се смањује. Без сопствене визије мира, без стратешке аутономије и политичке храбрости, Унија се креће путем на којем може изгубити и економску тежину и политички значај – остајући заглављена између прошле моћи и будуће неизвесности.
Парадокс нашег времена је у томе што људи попут Џефрија Сакса, који разумеју како свет функционише и који доследно заговарају мир, остају на маргинама стварног одлучивања. У исто време, кључне одлуке доносе они који међународне односе посматрају као игру моћи, бизнис-модел или ријалити формат. Та инверзија разума и утицаја једна је од главних дијагноза савремене кризе.
Управо зато би било драгоцено да Џефрија Сакса чешће слушају сви они који геополитику своде на навијачке боје и готове шаблоне. Можда би тада схватили да свет није црно-бела слика, нити морална бајка у којој су једни увек добри, а други увек зли. Озбиљна политика не почиње пресудом, већ разумевањем контекста – и одговорношћу према последицама.
Џефри Сакс није пророк и не нуди лака решења. Али јесте редак пример интелектуалца који одбија да жртвује истину зарад политичке лојалности. У времену у којем је рат нормализован, а мир проглашен наивношћу, његов глас подсећа да разум још увек има моралну тежину. Зато га треба слушати. Читати. И узети озбиљно. Не зато што је увек у праву, већ зато што нас подсећа да свет не мора да буде арена сталних сукоба. У епохи у којој се моћ мери силом, мир је постао најрадикалнија политичка идеја. А људи који се за њега залажу – попут Џефрија Сакса – данас су потребнији него икада.
Џефри Д. Сакс је амерички економиста и професор на Универзитету Колумбија, један од водећих светских стручњака за одрживи развој и међународну економију. Дугогодишњи је саветник Уједињених нација и аутор бројних књига и анализа о глобалним економским и геополитичким питањима, познат по доследном залагању за мир и дипломатију.
Извор: Данас
