Џемс Џојс објавио је “Уликс” 1922. године и тада су ретки читаоци у њему препознали велики роман. Да ли се он век касније чита онако како га је Џојс замислио.
Прво издање Уликс Џејмса Џојса објављено је 2. фебруара 1922. године, на 40. рођендан аутора. Након што га је писао седам година и објавио га тешком муком, писац се суочио и са тужбама због опсцености и са забранама, али му није било ни на крај памети да одступи. Временом је његово ремек-дело прихваћено не само као један од најзначајнијих романа 20. века, него и светске књижевности уопште. Чим је роман објављен, новинар и писац Сисли Хадлстон препознао је да је реч о истински великом делу и у лондонском Обзерверу (а само што је био окончан рат за независност Ирске) објавио је о Уликсу афирмативну критику.
Поводом стогодишњице од објављивања Уликса, ирска списатељица Ен Енрајт написала је за Гардијан есеј о томе шта њој као читатељки и ауторки значи Џојсов роман, дотичући се и тога како на то дело, које по неким анкетама успе до краја да прочита тек свака трећа особа, данас гледају њени студенти.
Хадлстонова критика Уликса из марта 1922. године
Ниједну књигу није са више жудње и радозналости чекао необични мали круг љубитеља књига и литерата него што је чекао Уликса Џејмса Џојса. Лудост је страховати од изражавања крупних речи јер су их злоупотребљавали, и у многим су устима постале скоро испражњене од значења, али уз сву сакупљену храброст поновићу оно што су малобројни људи у на неки начин драгоценим cénacleima говорили: господин Џојс је генијалан човек. Верујем да је ово признање крајње оправдано, иако ће господин Џојс морати да остане, из посебних разлога, бисер пред свињама. Морам признати да не видим како би дело над којим је господин Џојс неуморно окапао седам година, година рвања и агоније, икада могло бити предато јавности.
Шта је, поставиће се питање, добро у књизи која мора да буде пажљиво закључавана, коју ће само малобројни људи читати, а коју ће и ти малобројни наћи неизрециво шокантном? Али не треба говорити о утилитарности, мудрости, неопходности када је о уметничком делу реч. Довољно је знати да је господин Џојс осећао да треба да напише Уликса, и стога је Уликса и написао. У његову искреност – уметничку искреност – не треба сумњати. Претпостављам да он жели читаоце, али је савршено спреман да ради и без читалаца. Пречишћено издање? Једино ако би хтео да му труд потпуно пропадне пристао би да избаци ма и пола реченице! Он би пре хтео да ништа не буде штампано, него да не буде штампано у целости.
Лично га можда налазим тврдоглавим; лично бих могао да нађем много тога да пишем против лудости фиксне идеје. Али не треба се, не сме се, расправљати са ауторима. Kакве год врлине биле код господина Џојса, какве год вредности у његовом делу, оне су ту јер он не слуша никакве савете, нити подноси безобзирне распре. Може вам се Уликс допадати или не, имате права да изнесете своје мишљење о његовим предностима и манама, али немате права да захтевате да он буде другачији него што јесте; немате права да диктирате господину Џојсу шта би требало да ради. Узмите или оставите. Тако је како је. Тако он види људску комедију.
Он представља сликара који се дичи тиме што мала прекомерно будаласте и старомодне брадавице, пошто их не слика споља него изнутра. Опсценост? Да. Ово је несумњиво опсцена књига; али, каже господин Џојс, није он крив за то. Ако су мисли мушкараца и жена такве да поштено могу да буду описане само као опсцене, како онда да покажете какав је живот ако не уведете опсценост. Такво гледиште можда није ваше или моје, али ако господин Џојс то тако види, њему нема друге до да као писац испуни свој задатак. Ако га добро разумем, намера му је да опише не само пуку појавност ствари, него унутрашњу истину, и било да су оне ружне или лепе, или је то снажан, неразмрсив спој и тајанство ружноће и лепоте, то нема никаквих веза с њим као уметником. Да је ублажавао или изостављао био би неверан себи и својој теми.
Сигурно није потребно рећи да му намере нису биле порнографске? Порнографски писци увек успеју да објаве своје књиге. Ако је то пожељно, користиће плаву оловку. Али господина Џојса би, иако у неприлици да обезбеди објављивање, несумњиво разљутила идеја о плавој оловци. Прича о тешкоћама на које је наилазио је испричана; тужба против Америчке мале ревије, где су објављена поједина поглавља; камени израз лица комерцијалних издавача; умногоме случајан сусрет са појединцима вољним да предузму ризик и одштампају ову огромну књигу са више од 700 страница у Француској за неизвесне претплатнике.
Очекивање да се овакве потешкоће јаве и уверење у изузетан гениј господина Џојса побуђено у ограниченим круговима књижевних стручњака је, колико знам, без преседана. Они који су читали претходне књиге господина Џојса схватили су да је то човек који уме да пише. “Много смо фине особе сада”, узвикивао је Стивенсон, “али не умемо да пишемо као Хазлит!”, а многи од нас осетили су то кад је реч о Џојсу.
Ту су изрази у којима су речи пажљиво срочене, онолико дотеране, утегнуте, онолико савршене колико такве ствари то могу да буду. Ту су фина сажимања у каквима је велики замах значења садржан у једној одговарајућој реченици. Ту је тачка боје уз коју цела страница заблиста. Ту је трачак светла који удахњује живот свету онако како фењерџија изненада удањује живот улици. Ту је ерудиција преобликована маштом. Kомад склањај-ми-се-с-пута књишког знања или два ретка шашавог звона какво смо слушали као дечаци – све то дивно леже на своје место. Примећујем извесна гланцања ту и тамо, што је неизбежно у овако обимној књизи; али мислим да ће људи од заната, потпуно заборављајући етику ове књиге, њену невероватну аморалност, и не марећи за њен садржај, највише ценити снагу чистог мајсторства.
Kад смо ког тога, мислим да ћу најбоље пренети понешто од идеје Уликса подсећајући читаоца на то колико су чудне асоцијације када се допусте све врсте онога што се назива мислима, а немају никакве везе са размишљањем, да прођу у поворци збрда-здола кроз свест – кроз подвест, како се то, претпостављам, каже у данашњем жаргону. Психоанализа је, верујем, веома јасна у вези с тим.
Да наведемо пример: затекнем се како гледам бело у исполирани чајник. Издужени одраз мог лица личи на коња; ето блештаве слике јахања у шуми; краљ Чарлс крије се на дрвету; пуританизам; брзо репродуковање: Честертон и пиво; вежбај да скинеш сало; Сандов; рвање – и нема потребе да наставимо са низањем слика даље. Прилично је забавна та игра, доконо седење и бележење низа неусиљених мисли. У исполираном чајнику смештен је цео универзум и све мисли и слике које су икада постојале могу се сипати из њега.
Али циљ господина Џојса је, наравно, много већи од тога да прибележи све те нескладне слике које круже по арени лобање, али, укратко речено, он то ради. Да ли је то ико пре њега радио? Не знам, али сам сигуран да нико то није урадио у том обиму, и са толиком истрајношћу. Очигледно је да ће, ако неко покуша да забележи све из живота човека, један једини дан у том животу испунити много томова. Спољашњи догађаји заиста су мало важни, осим што чине полазиште за рефлексију.
Стил господина Џојса је такав да је некада тешко разлучити шта се дешава споља, а шта изнутра. Унутрашње активности стављене су у исту раван са спољашњим. Господин Џојс указује и на једно и на друго уз бескрајан хумор и изузетну прецизност. Осећа се да су те ствари суштински, незанемарљиво, истините. То су тачне примедбе о тривијалним, али огромним покретима, и то су заиста недоследне, али значајне ствари које се себи кажу. Ено господина Блума на сахрани док се пита како да дискретно пребаци комад сапуна који је пазарио и да га стави у свој унутрашњи џеп. Док пролази крај гасовода у посмртној поворци пита се да ли је истина да живот у близини гасовода спречава магарећи кашаљ. Пацов на гробљу инспирише ужасне и смешне спекулације.
Ту су и контрасти комичног и узвишеног. Беспоштедно се разоткрива став човечанства да не уважава и не поштује важне чињенице. Одурна анималност и танана духовност се преплићу. Бласфемија и лепота, поезија и свињарије међусобно се подгуркују. Али, опште узев, временом почне да замара то што се увек помаљају гадости. Једно поглавље посвећено је сањаријама жене и њен унутрашњи монолог је, рекао бих – а спреман сам да то најискреније кажем – најгрешнији, према уобичајеним стандардима, у целокупној књижевности.
А опет је њена крајња опсценост некако лепа и наводи душу да се сажали. Није ли то врхунска уметност? Не могу, међутим, да поверујем да секс игра тако надмоћну улогу у животу као што то представља господин Џојс. Он можда има за циљ да све стави унутра, али је, наравно, као и сви други, пажљиво бирао шта ставља. Није ли претерао са вулгарностима и увећао лудило човечанства и тајанствену материјалност универзума?
Ен Енрајт: Уликс никада неће бити схваћен до краја
Док сам била млада и одрастала у Даблину, Уликс је сматран највећим романом на свету и најпрљавијом књигом икада написаном. Kупила сам примерак чим сам имала новца, а одузет ми је када је моја мајка открила да га читам – иако је Лолита, из неког разлога, у мојој кући прошла незапажено. Имала сам 14 година. Била сам бесна, и одушевљена, и помало збуњена. Уликс је носио у себи нешто горе од секса, очигледно, а ја нисам знала шта би то могло да буде.
“Прилично је скатолошка”, рекла је моја мајка тад, “ево, види!”, што је свакако један од начина да се ћерки развије речник, иако ми објашњење није помогло. Шта је то толико ужасно – или тако занимљиво – у одласку у тоалет? После много расправе, одложила сам књигу на таван, да бих је скинула оданде кад довољно одрастем. Четири године касније, поново сам је дохватила и прочитала је до краја, иако мислим да сам прескочила неке делове о борделу, јер је изгледало да у њима нема никакве праве информације о борделима, или их је било превише, а ниједна није била стварна, па се још о томе и нашироко распредало.
Очигледно ми је нешто промицало. Некад је тешко било рећи да ли лик нешто ради или само мисли о томе, а тај непрекидни осећај могућности давао је џојсовцима онај изглед задубљености. Са друге стране, Џојс је био баш велики геније, па су расправе о томе шта је мислио овом или оном реченицом биле живахне, педантне, а и прилично мужевне, да ми је било тешко да се укључим у њих. Читање Уликса чинило је очигледно мушкарце бистрим, а жене не бистрим, него интригантно прљавим. Било је, бар код тих интелектуалних типова, нечег језивог у начину на који би рекли: “Четрнаест?“
Има ироније у томе да је слобода коју је Џојс унео у ирску традицију била кориснија списатељицама него мушким ауторима. Његово јеретичко завештање као поклон су дочекале Една О’Брајен, Имер Мекбрајд и Мери Kостело, док његов новаторски гениј мушкарци чешће сматрају теретом.
Ево у чему је ствар: у Уликсу нема секса – све је то или подсећање на секс или његово антиципирање, све још јуче поједени слаткиши и они обећани за сутра, и ниједан за тај дуги дан у самој књизи. У роману у ком је толико заинтересованости за љубав и фасцинације садржајима тела нема ниједног страсног сједињавања, осим ако ту не убрајате сцене из поподнева које је Моли Блум провела са Блејзесом Бојленом, што њен муж предосећа, али се оне одигравају ван кадра.
Ствари се дешавају у књизи, као што се дешавају у сваком обичном дану, али у Уликсу, као у већини наших дана, има јако мало заплета. Двојица мушкараца, Леополд Блум и Стивен Дедалус, лутају Даблином, налећу један на другог и повезују се. Блум је благ, занесен, можда и помало мазохиста: осећа се добро у свом телу, удобно му је у сопственој кожи. Дедалус је склонији умовању и јако је несрећан: у жалости је за мајком и осећа дубок стид због свог несталног оца (увек забавног Сајмона Дедалуса) који оставља сопствену породицу без новца за храну. Оба та човека затечена су трагичним издајама и немогућностима које су мање немогуће, мање оптерећујуће након што су се срели. Ово је наизглед јако мало догађаја за тако обимну књигу, али је то и чудесна ствар која се догодила, а да би се то остварило у књизи се чине херојске и изузетне ствари.
Њихов дан почиње доручком. Блумов је сада чувен и служи се свуда сваке године на Блумсдеј, 16. јуна, на дан у ком се дешава књига. Пошто је припремио послужавник за своју жену, Моли, излети да купи себи прасећи бубац; “влажну нежну жлезду” са њеним – после деценија Блумсдејева помало замарајућом – “фином примесом благе ароме урина”.
Џојс је опсесивно истражио улице којима базају двојица мушкараца и потом одлучио да их опише читаоцима на конвенционалне начине. Kако сати одмичу, тако њихове свести постају порозније за уплив света. Гласови навиру, мисли проваљују. Више не знамо ко прича причу, нити из ког угла.
У сумрак, необична романтична сцена испоставља се као Блумово мастурбирање на жалу Сендимаунт, и то на очигледно уживање младе жене која седи на стени. Ова епизода довела је до дефинитивне забране књиге у Америци, вероватно зато што је стил ту био толико јасан да није било дилеме око садржаја.
“Али то је пародија”, узвикује паметни читалац, можда донекле у нелагоди. Ватромет је испаљен. Проза се премеће у фрагменте, гомила се до максимума, постаје психотична. Блум је у борделу Беле Kоен оптужен, распет, претворен у жену, повређен. Дедалус види дух своје мајке, Блум види љупку утвару свог давно преминулог сина. Дедалус демолира локал, запада у тучу, накратко је нокаутиран. Потом се двојица авантуриста враћају код Блума кући да на миру попију по шољу какаоа, а књига се стишава и завршава у свести Моли Блум. Тако да, осим онога што бисте сами могли да замислите, у Уликсу се и не дешава баш много шта.
Џојс је хтео да му књига буде “енциклопедијска”. Осим дубоких мисли и деликатних емоција, у њој има и много оног што је незнатно или банално; од Дедалусових похабаних манжетни док гледа у пространи Даблински залив до игле за косу којом Моли превлачи по страници да би нашла реч “метемпсихоза”. Такође је фасциниран стварима какве ми презиремо или их се грозимо. Упркос дивној евокацији мора Бака Малигана, “Талата! Талата! Она је наша велика слатка мајка”, стотину година касније, “слинозелено” је реч која се уз њега лепи.
Запањили су ме недавно студенти који су знали све о Џојсовим скривеним сексуалним интересовањима, а јако мало о његовом делу. Постоји и нацртани мим – једна особа на благајни рекламира романе док стотине стоје у реду да би видели нешто названо “Писмо о прдежу”. Џојс је писао својој партнерки Нори када је био усамљен у Даблину 1909. и неславно је пропао у намери да објави Даблинце. Звао ју је својом “прљавом малом јебуљом” и насртљиво показивао своје грешно занимање за садржај њене задњице. И као што је то уобичајено код несташлука, и овом фали чари. Студенти су свакако то мислили и због тог блесављења су одбацили целог писца.
“Шта год ви замислили”, рекла сам, “Џојс је то написао”. Откриће ових писама ставило је (веома пролазну) копрофилију Леополда Блума у центар пажње и покренуло је расправе о томе колико “прљав” је био сам Џојс. Невиност је изгубио у 15. години са проститутком, занимале су га тројке, али изгледа да се никада није упустио ни у једну. Kада се срећно ожењени човек сматра поремећеним? Недавно су критичари дебатовали и о томе да ли је имао сифилис, који је био распрострањен тада, а не Рајтеров синдром, што се често наводи као разлог за његов оштећен вид.
Постоји прикривена референца на сифилис на првој страни, али Уликс је веома далеко од тога да је покупио неку полну болест. Међутим, он је екскременталан, рад је да почеше свраб, као и да прихвати воајеризам, фетишизам и све друго чиме бисте назвали Блумову притајену активност на жалу Сендимаунт. Има ту за сваког понешто, могли бисте рећи, иако се извођење таквих склоности у јавном простору обично сматра предаторским и мизогиним.
Жене увек имају виши праг гађења од мушкараца. Нама је, опште узев, ређе стало до тога да говоримо (о) срањ(им)а. Уликс је пун тога да мушкарци раде управо то: задиркују се међусобно на онај веома мужеван, поспрдно-херојски начин. Све у свему, то јесте веома мушка књига. И онда, на самом крају, ето Моли Блум.
Да ли је она довољна? Њен солилоквијум хваљен је као “ослобађајући” због начина на који је представио, још тамо 1922, силу женске сексуалне пожуде. Па иако њене мисли носе сенке Џојсових личних фантазија, Моли је по много чему особа за себе, слободан дух и довољно је намазана.
“Дела Џејмса Џојса значајна су због искрености о сексуалности и осетљивости спрам вредности искустава жена”. У писму у Модернист ривјуу 2018. године, које је потписало 100 академика свих полова, описане су контрадикције у Џејмсовом делу као да су понекад изражене у стварном свету. Ти академици позвали су заједницу џојсоваца да “предузму значајне активности да би се смањили инциденти са сексуалним узнемиравањем, неприличним понашањем, злостављанем, па чак и нападима на конференцијама, радионицама, летњим школама и другим догађајима повезаним са заједницом”.
Црта неваљалости код самог писца није била неповезана са његовом грандиозношћу. Чешће предност дајемо оном грандиозном; немогуће високом или недостижном. Баш прошле недеље стигао ми је мејл са питањем о томе “колико супротстављање Џојсу оптерећује савремене ирске писце”. Одговорила сам да ме не занима супростављање било коме (шта?!) и да Џојс није бреме него велика благодет”. Такође ме понекад питају и како је то писати “у сенци” Џојса, као да је његово дело нека врста мрака, а не велики светионик за мене.
То су питања о Џојсу као о генију и споменику, а не о Џојсу као о кршиоцу норми и изазивачу потреса и као таква не чине услугу његовом делу. Џојс је био оптерећен проблемом очева, посебно оних лоших. Kолико год био мушки, Уликс је дубоко антипатријархална књига.
Молин солилоквијум био је велики историјски тренутак за жене, али данас не звучи тако ослобађајуће, да јавља важне вести о томе да жене мисле на секс (Стварно? Нисам знала да смо у стању). Од списатељица се, међутим, и даље захтева да буду жене све време, немилосрдно смо одређене телима, тако да чињеница да Леополд Блум живи тако безостатно у свом телу делује егалитарно, бар мени. Оно што у Уликсу доживљавам као ослобађајуће није само начин на који се језик увлачи под кожу, него начин на који се језик креће. Џојс одбија да причврсти значења речи за страницу и оставља читаоцима да се сами штите. Тако да садржај можда и није стварно шокантан, али књига делује узбудљиво, као да може да сваког часа постане шокантна. Све може да се ускомеша у телу или свести лика, у телу и свести читаоца. Моја мајка с правом га је сматрала опасним штивом. Ствари које су бринуле цензоре биле су нецензурисани плодови њихових умова.
Уликс је, више него било која друга књига, о томе шта се дешава у глави читаоца. Стил нас обавезује да одаберемо значење, створена је тако да нас наводи да у себи осетимо колебање. То га чини дубоко демократским штивом. Уликс је жив, променљив, дубоко људски текст, а истовремено је и веома забаван. Он свет чини већим.
Око трећина оних који почну књигу читање не доврше, показала је анкета на једном ирском информативном порталу спроведена на Блумсдеј. Никада то нисам видела као проблем. Нисам сигурна да икада и можете да завршите Уликса. Сигурна сам да никада неће бити сасвим схваћен. Мислим да сам то инстинктивно знала и са 14 година; у време када сам живела унутар, а не изван речи на страници, у време када су многе књиге превазилазиле оно што могу да разумем и то је било сасвим у реду.
Извор: Gardijan
Приредио и превео: Матија Јовандић
Извор: Глиф
