Прича о ратним репарацијама има смисла тек када се тачно зна ко је победио у рату, ко је изгубио и под чију управу је доспео. За сада, зарада је на страни Американаца.
Пољски званичници нашли су начин како да у ова економски тешка времена изазвана, између осталог, и ратом у Украјини, обезбеде додатна финансијска средства за свакодневни живот својих поданика. Затражили су од Немачке да им исплати ратне репарације из Другог светског рата. Сума није мала, износи укупно око 1,3 трилиона евра. Како наводе, сличан захтев могао би бити прослеђен и Русији, мада у много мањем обиму.
Збигњев Рау, министар спољних послова Пољске, упутио је недавно званичну ноту Берлину са захтевом за исплату штете начињене његовој земљи током немачке окупације 1939–1945. Како је навео, овим захтевом требало би да се реше питања која се односе на уништена уметничка дела, архиве и банковне депозите.
„Берлин би требало на сваки начин да упозна грађане Немачке с правом сликом Другог светског рата и уништавајућим ефектима које је имао на Пољску”, изјавио је додавши да би исплата репарација само допринела пријатељским односима две земље.
Подсетимо, репарације су накнада штете начињене ратним и другим непријатељским дејствима. Мировним уговорима по окончању Првог и Другог светског рата побеђене државе биле су обавезне да земљама победницама надокнаде штету изазвану борбеним разарањима. Новцем, робом, индустријским постројењима или објектима. Такво је званично тумачење.
Проблем је, међутим, у томе што је штета нанесена „победнику” у временима савремених ратова, попут поменута два из прошлог века, далеко мања од штете нанесене „пораженом”, који једноставно није био у могућности да ту штету надокнади. Конкретно, уништена Пољска није могла од једнако уништене Немачке да очекује исплату богзна каквих репарација. Тако је и било. На крају, услед нове конфигурације Европе, прича о репарацијама отишла је у други план. Пољаци је, међутим, нису заборавили.
Према речима Јарослава Качињског, некадашњег премијера владе у Варшави, његова земља се никад неће помирити с тиме што није добила адекватну ратну надокнаду.
„Уништена је и збрисана с лица земље комплетна пољска економија, улице, фабрике, историјска здања, културно благо… и то и током Првог и током Другог светског рата. Француска је донедавно по Версајском уговору из 1919. од Немачке добијала репарације. Ми, практично, ништа”, закључује и додаје: „Одштету би требало да исплати и Русија”.
Међутим, велико је питање ко је данас коме и шта дужан. Подсетимо, Немачка је током Другог светског рата у великој мери девастирана. Обнову тадашњег западног дела на себе су преузели Американци, док је источни део потпао под надлежност тадашњег Совјетског Савеза. Чињеница је да су и Американци и Совјети у подизање уништене земље кренули не зарад самих Немаца, већ како би се војно утврдили у центру континента. Због разлике у нивоу економија и чињенице да је СССР морао много да улаже у сопствену обнову, што код Американаца није био случај, и две Немачке су се различито развијале.
Судбина Пољске такође је превасходно зависила од могућности послератне совјетске привреде. Кад се 1991. распао тзв. Источни блок, Пољска се, као и неке друге земље, нашла на отвореном. Пољаци су одлучили да се приклоне „западном свету”, одбацили су социјализам и кренули у нови живот. Пријем у Европску унију и војно ослањање на САД ставили су земљу у позицију немачког партнера. Али разлика у стандардима није могла бити тек тако превазиђена. Иницијатива Варшаве да од Немаца затражи исплату ратне штете од пре осам деценија требало би тај јаз колико-толико да умањи.
Како пише британски „Спектатор”, Пољска има све историјске основе за своје захтеве, али репарације неће решити проблем. Уколико би се закопало мало дубље, показало би се да је свака држава у свету дужна да својим непосредним суседима надокнади неку штету. Више него ико други, репарације би требало да исплате Сједињене Америчке Државе. Такође, покушај наплате ратне одштете из Првог светског рата био је један од узрока Другог.
Многе земље с подужег списка некадашњих немачких војних циљева сматрају да одштета мора бити исплаћена. Француска, Велика Британија, Грчка, Белгија, Холандија, земље бивше Југославије… никада нису одустале од репарација. Једноставно, развој прилика на континенту потиснуо је то питање у други план.
Шта тек рећи о деловању некадашњих империја попут Велике Британије, Шпаније, Португалије, Белгије… Војске ових земаља вековима су сејале смрт и пустошиле свим континентима. Штета коју су својим освајањима нанели народима широм света данас је немерљива. А многи од поменутих и даље држе поједине просторе у Африци, Азији, Јужној Америци… под својима патронатом.
Прича о ратним репарацијама има смисла тек када се тачно зна ко је победио у рату, ко је изгубио и под чију управу је доспео. За сада, зарада је на страни Американаца.
Слободан Самарџија
Извор: Политика
