Priča o ratnim reparacijama ima smisla tek kada se tačno zna ko je pobedio u ratu, ko je izgubio i pod čiju upravu je dospeo. Za sada, zarada je na strani Amerikanaca.
Poljski zvaničnici našli su način kako da u ova ekonomski teška vremena izazvana, između ostalog, i ratom u Ukrajini, obezbede dodatna finansijska sredstva za svakodnevni život svojih podanika. Zatražili su od Nemačke da im isplati ratne reparacije iz Drugog svetskog rata. Suma nije mala, iznosi ukupno oko 1,3 triliona evra. Kako navode, sličan zahtev mogao bi biti prosleđen i Rusiji, mada u mnogo manjem obimu.
Zbignjev Rau, ministar spoljnih poslova Poljske, uputio je nedavno zvaničnu notu Berlinu sa zahtevom za isplatu štete načinjene njegovoj zemlji tokom nemačke okupacije 1939–1945. Kako je naveo, ovim zahtevom trebalo bi da se reše pitanja koja se odnose na uništena umetnička dela, arhive i bankovne depozite.
„Berlin bi trebalo na svaki način da upozna građane Nemačke s pravom slikom Drugog svetskog rata i uništavajućim efektima koje je imao na Poljsku”, izjavio je dodavši da bi isplata reparacija samo doprinela prijateljskim odnosima dve zemlje.
Podsetimo, reparacije su naknada štete načinjene ratnim i drugim neprijateljskim dejstvima. Mirovnim ugovorima po okončanju Prvog i Drugog svetskog rata pobeđene države bile su obavezne da zemljama pobednicama nadoknade štetu izazvanu borbenim razaranjima. Novcem, robom, industrijskim postrojenjima ili objektima. Takvo je zvanično tumačenje.
Problem je, međutim, u tome što je šteta nanesena „pobedniku” u vremenima savremenih ratova, poput pomenuta dva iz prošlog veka, daleko manja od štete nanesene „poraženom”, koji jednostavno nije bio u mogućnosti da tu štetu nadoknadi. Konkretno, uništena Poljska nije mogla od jednako uništene Nemačke da očekuje isplatu bogzna kakvih reparacija. Tako je i bilo. Na kraju, usled nove konfiguracije Evrope, priča o reparacijama otišla je u drugi plan. Poljaci je, međutim, nisu zaboravili.
Prema rečima Jaroslava Kačinjskog, nekadašnjeg premijera vlade u Varšavi, njegova zemlja se nikad neće pomiriti s time što nije dobila adekvatnu ratnu nadoknadu.
„Uništena je i zbrisana s lica zemlje kompletna poljska ekonomija, ulice, fabrike, istorijska zdanja, kulturno blago… i to i tokom Prvog i tokom Drugog svetskog rata. Francuska je donedavno po Versajskom ugovoru iz 1919. od Nemačke dobijala reparacije. Mi, praktično, ništa”, zaključuje i dodaje: „Odštetu bi trebalo da isplati i Rusija”.
Međutim, veliko je pitanje ko je danas kome i šta dužan. Podsetimo, Nemačka je tokom Drugog svetskog rata u velikoj meri devastirana. Obnovu tadašnjeg zapadnog dela na sebe su preuzeli Amerikanci, dok je istočni deo potpao pod nadležnost tadašnjeg Sovjetskog Saveza. Činjenica je da su i Amerikanci i Sovjeti u podizanje uništene zemlje krenuli ne zarad samih Nemaca, već kako bi se vojno utvrdili u centru kontinenta. Zbog razlike u nivou ekonomija i činjenice da je SSSR morao mnogo da ulaže u sopstvenu obnovu, što kod Amerikanaca nije bio slučaj, i dve Nemačke su se različito razvijale.
Sudbina Poljske takođe je prevashodno zavisila od mogućnosti posleratne sovjetske privrede. Kad se 1991. raspao tzv. Istočni blok, Poljska se, kao i neke druge zemlje, našla na otvorenom. Poljaci su odlučili da se priklone „zapadnom svetu”, odbacili su socijalizam i krenuli u novi život. Prijem u Evropsku uniju i vojno oslanjanje na SAD stavili su zemlju u poziciju nemačkog partnera. Ali razlika u standardima nije mogla biti tek tako prevaziđena. Inicijativa Varšave da od Nemaca zatraži isplatu ratne štete od pre osam decenija trebalo bi taj jaz koliko-toliko da umanji.
Kako piše britanski „Spektator”, Poljska ima sve istorijske osnove za svoje zahteve, ali reparacije neće rešiti problem. Ukoliko bi se zakopalo malo dublje, pokazalo bi se da je svaka država u svetu dužna da svojim neposrednim susedima nadoknadi neku štetu. Više nego iko drugi, reparacije bi trebalo da isplate Sjedinjene Američke Države. Takođe, pokušaj naplate ratne odštete iz Prvog svetskog rata bio je jedan od uzroka Drugog.
Mnoge zemlje s podužeg spiska nekadašnjih nemačkih vojnih ciljeva smatraju da odšteta mora biti isplaćena. Francuska, Velika Britanija, Grčka, Belgija, Holandija, zemlje bivše Jugoslavije… nikada nisu odustale od reparacija. Jednostavno, razvoj prilika na kontinentu potisnuo je to pitanje u drugi plan.
Šta tek reći o delovanju nekadašnjih imperija poput Velike Britanije, Španije, Portugalije, Belgije… Vojske ovih zemalja vekovima su sejale smrt i pustošile svim kontinentima. Šteta koju su svojim osvajanjima naneli narodima širom sveta danas je nemerljiva. A mnogi od pomenutih i dalje drže pojedine prostore u Africi, Aziji, Južnoj Americi… pod svojima patronatom.
Priča o ratnim reparacijama ima smisla tek kada se tačno zna ko je pobedio u ratu, ko je izgubio i pod čiju upravu je dospeo. Za sada, zarada je na strani Amerikanaca.
Slobodan Samardžija
Izvor: Politika
