Држава је једино поуздани и одрживи оквир за демократски суживот различитих политичких концепција и странака и њихово конструктивно надметање. Она је гарант права на идентитет заједнице и грађанина, културе и етничког диверзитета. У њој има места за све и зато без ње не постоји озбиљно политичко друштво.
Политичари с краја 19. века свакако нису могли да претпоставе Витгенштајнове тезе из „Трактатуса”, али су својим странкама непогрешиво давали називе после којих би улажење у програмске карактеристике било крајње излишно. Језик је исказивао суштину. Лабуристичка партија свакако је посвећена правима и добробити радника. Како се програми за њихово остваривање крећу ка радикалнијим социјалним и политичким концепцијама, тако на сцени фигурирају социјалистичка и комунистичка партија. На десној страни политичког спектра су, у различитим нијансама, демохришћани и конзервативци који сасвим јасно стоје на очувању традиционалних вредности хришћанског друштва. Наглашени национални интерес препознаје се у републиканским странкама.
Помињање „народа” у називу странака углавном је исказивало политички значај кохезије за идентитетски континуитет друштва и очување суверености државе. Либерали су такође у складу са својим именом заговарали проширивање грађанских и политичких слобода као предуслов друштвеног напретка.
О националсоцијализму, о његовој политичкој понуди и историјским епилозима све је већ познато. Наравно, све ово је само основни компримат односа политичких партија и њихових назива. Заправо, било је лако „крстити” једну политику и њену организациону форму кад су политички и социјални односи били једноставни, јасно дефинисани и још јасније разграничени. Тако је настало и уопштавање на два основна пола – на левицу и десницу, као продужено маркирање позиција парламентарних група у Француској с почетка 19. века, наравно, овај пут номинално. Падом Берлинског зида почеле су метаморфозе политичких партија и следствено њихов именослов. Уместо некадашњих непремостивих идеолошких поларизација наступајућа ера увела је обликовање нових политичких и друштвених интереса. У матичне књиге уписани су Јаблоко, Forza Italia, Fides, Top 10, Покрет пет звездица, Зелени (са необичном еволуцијом према ратоборности), Италијанска браћа, у задње време изузетно успешна Алтернатива за Немачку итд. У програмском смислу нове странке су преузеле делове политичких интереса традиционалних, па су на томе фону покупиле и њихове гласаче.
Данашња светска политичка сцена не може се тако недвосмислено декодирати из назива странака, а удубљивање у њихове програме такође не може да се сведе на уобичајене идеје и вредности. Да узмемо само најопштији и најпрепознатљивији пример: некада су се странке десног спектра сматрале покретачем сукоба и ратова, а данас су политика продубљивања јаза у светским несугласицама и ратоборна реторика постали физиономија многих странака лево од центра.
Заправо, универзализам левице је претензија да свуда у свету, не бирајући средства па и подстичући грађанске ратове, обојене револуције и уличне преврате, инсталира вредности које је покупила од Француске револуције, понешто од Русоа, Џона Стјуарта Мила и Бжежинског, понешто и од тривијалне пропаганде Фукујаминог „Краја историје и последњег човека”. Покушај да се на овоме синкретизму легитимизује глобална превласт супротстављен је политичком концепту суверенизма и аутономизма који широм света заступају политичке групације центра и са десног дела политичке лепезе. У периоду после Другог светског рата на комунистичком Истоку владала је доктрина ограниченог суверенитета. Упркос либералној фразеологији концепт војнополитичке заједнице Запада је дефакто налагао једногласје по најважнијим питањима, што показује члан 5. Уговора о Северноатлантском савезу. Ефективност овог члана показала се колективним нападом на нашу земљу 1999. године. Данас се инспицијенти новог једноумља крију иза идеологије лажног либерализма. Лажног, зато што прави либерализам, од Лока и Џ. С. Мила, на неки начин и Чомског, представља супротност насилноме једноумљу. Управо под претњом растакања права народа и држава да сопственим умом и срцем формирају слику света, дефинишу сопствене интересе и креирају политику у складу са сопственим идентитетским вредностима, обнавља се класична, такорећи трансцендентална вредност државе.
Држава представља неопходан институционални оквир за демократско испољавање и хармонизацију свих разлика које постоје у једном друштву. Српска реч „држава” чак боље исказује њену улогу него изрази који потичу из латинског језичког корена. Stato или state из дубоких слојева језичке археологије указују на стање у коме опстаје друштво и у коме су, русоовским појмовним апаратом говорећи, заштићена природна права сваког појединца – живот, слобода и имовина. Наша реч упућује на шири појам.
Држава држи целину друштва у функционалном јединству, она држи све његове посебности, од индивидуалних разлика до колективних културних и етичких вредности без којих не постоји цивилизована заједница, од историјског памћења и самоспознаје до опстанка у променљивим спољашњим околностима. Као таква, она је онтос и архимедовска тачка ослонца за трајање у будућности. Али, изнад свега, држава је протоћелија идентитета заједнице. Држава се заправо зачиње и постоји прво и првенствено у свести и колективној вољи једног народа као његова основна и најважнија категорија. Ако је тамо нема, нема је ни у стварности. После дугог периода ривалства два концепта замишљена да управљају светом, комунистичког и либералног, данас се обнавља схватање значаја државе као одбрамбеног бедема од поништавања сваке посебности, културне, етичке, обичајне и менталитетне, пред инвазијом једнообразности на коју су у својим грандиозним антиутопијама упозоравали Орвел у „1984” и Замјатин у „Ми”. Држава је једино поуздани и одрживи оквир за демократски суживот различитих политичких концепција и странака и њихово конструктивно надметање. Она је гарант права на идентитет заједнице и грађанина, културе и етничког диверзитета. У њој има места за све и зато без ње не постоји озбиљно политичко друштво. У међународном простору народ преко државе остварује право на сопствени поглед на свет, на сопствене политичке изборе и аутономију политичког одлучивања. Речју – држава је, као политички синоним за слободу и модус цивилизованог трајања човечанства, аутентични и данас прворазредни политички интерес. Најзад, држава је одувек била главни везник српских националних кодова.
Драгољуб Којчић
Извор: Политика
