Никада нијесам читао књигу под насловом „Трактат о жвакању и мљацкању мртваца у гробовима, у којем се даје веран приказ својстава угарских вампира и крвопија и уједно врши процена свих до сада објављених списа о њима“, аутора Михаела Ранфта – ђакона из Небре, што је за потребе српских читалаца објавила ИК Градац, у престижој библиотеци „Цвеће зла“. Међутим, сам наслов књиге користио сам у најразноврснијим приликама.
Једном приликом, радећи као едукатор на курсу Посао уредника у издавачкој дјелатности користио сам наслов ове књиге као примјер добре старе, средњовјековне, праксе да се у наслову књиге понуди скоро све што је потребно прочитати. Полазници су праснули у смијех мислећи да проповиједам некакав цинизам. Мени, дабоме, није било до тога. Желио сам појаснити зашто овакав наслов може бити комерцијалан, али и подстицајан за размишљање о демонима нашег времена.
Данашњи човјек не вјерује у вампире и крвопије, углавном. Тако наслови „О жвакању и мљацкању мртваца“ или „Својства угарских вампира и крвопија“ прије би одбили, или би привукли сасвим, сасвим ријетке читаоце. Настојећи да афирмишем службу „дугих“ наслова, позвао сам полазнике да обрате пажњу на дужину наслова на разноврсним порталима. Насумичним прегледом одмах су и сами установили да су наслови изузетно дуги, од једне до двије реченице.
Мој сљедећи захтјев био је да се процијени метафоричност, конотативност или асоцијативност наслова. У насумичном сурфовању констатовано је да су наслови углавном сведени на пуку (новинарску) информацију, сувопарни – како би се рекло.
Вратио сам се наслову списа ђакона из Небре, како бисмо размислили да ли је ријеч о метафоричном наслову. Разумије се, нико није уочио никакву метафорику већ се истакла некаква научна сувопарност, рекло би се егзактност, а и егзотичност ђаконовог наслова.
Према томе, наслов мога обраћања, „Политички вампиризам у Црној Гори“, треба прихватити далеко од блејковског увјерења да се свијет може сагледати и у зрну пијеска. Нема метафоре, читај само онако како је написано. Савремени језик не трпи метафору и алегорију. Каткад иронија бљесне, да унесе мало живости у информативност наше вербалне егзистенције.
Стога, кажем, ако „политички вампиризам“ на нивоу језика још звучи метафорично, то не значи да нивоу стварности наши политички вампири не врше исту функцију као прави вампири.
Што се мене тиче, вјерујем да су вампири преживјели све фантастичке поеме о њима. Вјерујем да није случајно што је ријеч „вампир“ једна од ријетких ријечи из српског језика која је општеприхваћена у свим свјетским језицима. Вјерујем да нам политичари исисаше сваку кап крви, разума, душе и стрпљења.
Више од три деценије чекамо нека боља времена, тј. боље политичаре. Кад смо се током литија у Духу сабрали и прибрали, умало смо дошли себи. Дочим, чим су политичке крвопије почеле да дјелају дошли смо у још горе стање, опет се нашли изван себе. Нити нам је више до душе, нити до разума.
Тек кад би се могла сваког дана докучити по једна флаша инфузије можда би се могло преживјети. Мада захуктава се предизборна кампања, па ће уз инфузије добро доћи и по неки добар, предизборни, сендвич.
Не знам шта су стари лудовали причајући своје саге о вампирима, али нијесу били далеко од истине да такви људи заиста постоје, то су изгледа паразити што живе од уредно плаћеног ПДВ-а, од новца грађана, како би се рекло.
Три деценије исисава се радничка класа. Ако само у метафоричком смислу ријечи политичари „пију крв“ грађана, то не значи да грађани у сваком смислу ријечи нијесу постали анемични, неухрањени, безвољни, депресивни, изможедени, измучени – сведени на ниво полуживе радне снаге којој се на кашичицу даје мало од онога што преостане од њихове зараде – толико да преживе до наредног мјесеца.
С друге стране, ако неко познаје неког представника наше политичке елите који није добро ухрањен, који не вози „бијесна“ кола, који нема фирмиране наочаре за сунце – нека ми јави да се лијепо човјеку извиним.
Милорад Дурутовић
