Није ми јасно како ће наша држава одбранити и афирмисати наш најбољи ресурс ако се институције буду према њему односиле као што се ви односите према мени
„Ово је полиграф. Велики је непријатељ лажова, издајника и политичке фукаре“ дрекну полиграфиста показујући ми гдје да сједнем.
„Први пут се сусријећем с том чувеном машинеријом“ покушах да пребацим на шалу.
„Ти видиш машину први пут, а она је од јутрос већ пет пута изанализирала кандидате. До сада је раскринкала четири лажова. Пети јој се провукао кроз иглене уши. Ускоро ћемо сазнати резултате за шестог“.
„Шести ће говорити истину и само истину” наставих са шалом која ме, искрен да будем, опуштала.
„Истина није твој посао. Полиграф процењује што је истина а што не“ строгим гласом ми се обрати полиграфиста.
Овај је баш безобразан и надркан. Можда ми спрема какву подвалу помислих. Можда није нимало безазлено то што сам се пријавио за директора Центра савремене умјетности. Ко зна чија политичка моћ стоји иза тог конкурса и ко су ми све супарници. Почех убрзано да дишем. Осјећао сам се као да сам на испиту извукао листицу с најтежим питањима. За то вријеме полиграфиста ме спајао с апаратом. Притиснуо је дугме. Услиједише питања.
„Гдје си био синоћ у 7 и 15?“
Требало ми је времена да се сјетим и прецизно одговорим. Нешто иза 6 поподне изашао сам из куће, свратио код обућара да оставим ципеле како би се на њих удариле половине. Затим сам се упутио ка оближњој пољопривредној апотеци да купим сјеме за башту. Док сам прерачунавао колико ми је требало времена од обућара до апотеке полиграфиста је устао, ставио наочари, нагнуо се над екраном полиграфа и ускликнуо „Опа“.
Стрецнуо сам се на што је полиграфиста узвикнуо „Опапа, опапа“. Уздрхтах. Све је готово рекох себи. Пао си на полиграфу. Полиграфиста понови питање: „гдје си био синоћ у 7 и 15?“
Од тренутка кад сам купио сјеме у апотеци до доласка на изложбу слика која је била мој примарни циљ те вечери могло је проћи не више од 15 минута. Пресабирао сам се да ли сам успут некога срео, неком назвао добро вече, да ли ме неко у то вријеме назвао телефоном. Зажмурих. Прекорих себе како се нијесам одмах сјетио времена повратка кући. Жена је гледала телевизију. Тв дневник је био при крају. Угризох се за усну због блокаде у размишљању. У 7 и 15 сам без икакве сумње био у галерији.
„Опа, опа, опа па“ поново се огласи полиграфиста.
„У 7 и 15 сам био на изложби слика, што је природно за посао којим се бавим, зар не.“ одговорих одсјечно.
„Испред које слике сте се најдуже задржали“
„Испред једног акта“ рекох као из топа.
„У наше доба то се звало слика голе жене“ добаци полиграфиста.
„То се и у далекој прошлости и међу културним људима а и сада се у нормалном друштву зове умјетничко дјело. Можда постоје полицијске забране за гледање такве умјетности с којима нијесам упознат. Што ако сам се јавио на овај конкурс баш да бих разбио предрасуде о голотињи“ одбрусих иронично.
„Јесте ли препознали умјетников модел“
Збуних се. Пред сликом сам се задржао нешто дуже баш због тога што ме је лице жене подсјећало на неког. Нијесам успио да се сјетим на кога. Пунио сам се гњевом због упућеног питања. Умјесто да ме пита за аутора полицајац ме пита за модел. С разлогом сам претпоставио сам да су ме пратили од када сам се пријавио на конкурс за директора Центра савремене умјетности.
„Да ли је полиција почела да контролише и прописује и умјетнички укус.“ подвикнух.
”Овдје се не постављају питања. овдје се одговара на питања”
“Само ви постављајте питања, али мене нико не може зауставити у одбрани интегритета умјетника и њихових умјетничких слобода”
Полиграфиста је ћутао. Знао сам да је дошао мој тренутак. Наставих офанзивно.
“Подсјетићу вас на став јавног мњења. У јучерашњим “Вијестима” дословно је писало. “Ликовна умјетност је наш најбољи ресурс”. Провјерите. Имате интернет и рачунар. Захтијевам да провјерите “Вијести” од 13.03 2024. године.
Полиграфиста је ћутао што је дало снагу да наставим с буквицом.
“Није ми јасно како ће наша држава одбранити и афирмисати наш најбољи ресурс ако се институције буду према њему односиле као што се ви односите према мени. Ово што сам вам сада рекао желим да се унесе у записник без обзира на резултате полиграфисања”
Као да ме није чуо полиграфиста, сада већ смиренијим тоном, постави ново питање.
„Значи ли вам нешто следећа адерса: улица Шаховска бр. 6“
„Ту станујем“
„И модел ту станује“
Сјетих се. Модел је била чистачица која је одржавала хигијену у улазу. Живјела је у адаптираној вешерници на крову зграде. Сиромашица. Вјероватно су је плаћали да на Ликовној академији позира студентима. Проже ме нека чудна смјеша сажаљења према тој жени измученог лица која се онако стара из нужде свлачила али се истовремено испуних поносом што се у конзервативној средини попут наше студентима успио обезбиједити модел за “Вечерњи акт”.
„Завршили смо“ рече полиграфиста.
Видно изненађен стигох само да кажем „Зар већ“.
„Честитам. Прошли сте полиграф”
Када ме раскачио са апарата с великим олакшањем и нескривеним задовољством стегао сам ручку своје актен ташне. Унутра се на 30 страница налазила моја визија рада Центра савремене умјетности у наредних пет година.
Послије првог, полиграфског корака, слиједио је други, још неизвјеснији корак на путу ка унапређењу културне политике у Црној Гори. О другом кораку другом приликом.
Ранко Рајковић
