Nastavlja se uzurpacija srpskih institucija i dobara na Kosovu i Metohiji, nastavlja se albanski teror nad Srbima u Pokrajini.
Poslednji, u neprekinutom nizu nasilništava, jeste upad do zuba naoružanih albanskih „policajaca” u zgrade javne uprave srpskih opština na severu Pokrajine. Istovremeni „obračun“ sa kotlarnicom KBC-a u K. Mitrovici samo nagoveštava sledeću destinaciju razularenog divljanja – srpski zdravstveni sistem, što će biti uvod u napad na poslednje uporište javnog života kosmetskih Srba – obrazovanje.
Umesto da tražimo ostavke neodgovornih političara i institucija Srbije, kao direktnih saučesnika u poništavanju državnih institucija na vlastitoj teritoriji i dovođenju Srba s Kosova i Metohije u bezizlaz, zbog čega je odavno trebalo da snose ne samo moralnu nego i pravnu odgovornost, iznova ćemo samo podsetiti na neporecive činjenice koje ukazuju na njihovo pogubno delovanje.
Seme nasilja protiv Srba i Srbije te razdora među Srbima u Pokrajini posejano je 3. novembra 2013. godine, kada su, na osnovu Prvog briselskog sporazuma (17. april 2013) i odgovorajućeg izbornog zakonodavstva secesionističke tvorevine „Kosova“, bili održani prvi izbori za četiri opštine na severu Kosova i Metohije. Masovno odupiranje Srba zahtevu da učestvuju na tzv. kosovskim izborima pokušali su silom da suzbiju pripadnici srpske žandarmerije na čelu sa njenim šefom Bratislavom Dikićem. Uprkos tome, izbori su propali zbog masovnog bojkota (u proseku oko pet posto izašlih u sve četiri opštine). U sinhronizaciji sa akcijom nasilnog delovanja Dikićevih batinaša, predstavnici OEBS-a, kao regularnog posmatrača izbora, pokupili su glasačke kutije sa svih biračkih mesta pre nego su i zatvorena te proglasili izbore neregularnim. I nasilnike iz centralnog dela Srbije i činovnike OEBS-a ohrabrivao je tadašnji prvi potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić nudeći i ličnu intervenciju (ukoliko to dozvole pravi vladari „Kosova“).
Potonji predsednik Vlade i države, namesnik svega živog i neživog, organskog i neorganskog u Srbiji, ostaće poznat u srpskoj istoriji po režiranju serije nasilja nad Srbima – od prinude da se odazovu na „popravne“ opštinske izbore febraura 2014. (izašlo u proseku oko 20% birača), razbijanja, uz blagoslov blaženopočivšeg mitropolita Amfilohija, juna 2008. godine osnovane Zajednice srpskih opština, ukidanja stranaka sa centralom u Beogradu i osnivanja poslušne Srpske liste, falsifikovanja podataka o svim „kosovskim“ izborima na koje su Srbi izlazili pod pritiskom, promptnog predavanja „Kosovu“ svega čime je Srbija raspolagala posle juna 1999. godine, preko manipulisanja i razbijanja demonstracija Srba povodom ragistarskih dokumenata novembra 2022, sve do prisile da osoblje srpskih ustanova napusti opštinske uprave.
Posle svega nabrojenog i još mnogo nepomenutog na dugom spisku, u istoriji Srbije nezabeleženih, nepočinstava, nekako deluje predodređeno da Albanci završe posao kojem je Vučić više nego asistirao. O tome, između ostalog, svedoči ležernost egzekucije i sigurnost egzekutora u uspeh sopstvenih akcija koje ne nailaze na otpor naroda, jer ga je predsednik Srbije svakojakim manipulacijama godinama pacifikovao. Sa jednakom ležernošću nastupaju čelnici tzv. međunarodnih predstavništava u Pokrajini, posebno „ambasadori“ zapadnih država, kada neuverljivom retorikom „negoduju“ protiv albanskog nasilja, čime, kao i uvek licemerno, pokazuju prećutnu podršku teroru.
Ako Kosovo i Metohija usled hibernirane javne scene u Srbiji sve više deluje kao neko pacifičko ostrvo, neka se bar zna da to nije posledica nekakvog istorijskog fatuma, nego konkretnog kolonizatorskog delovanja obilato potpomognutog lokalnim poglavicom i njegovom koterijom.
