Dan pre Beograda, predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen u Prištini je „pozvala“ Srbiju „da prihvati de facto priznanje Kosova“. U Beogradu je dočekana cvećem iz ruku predsednika Aleksandra Vučića. Posle razgovora, na novinarsko pitanje šta znači de facto priznanje „Kosova“, odgovorila je da sprovođenje Briselsko-ohridskog sporazuma „predviđa različite korake koji uključuju priznanje kosovskih dokumenata i institucija od strane Srbije“.
Činjenica je, međutim, da je državno rukovodstvo Srbije na čelu sa Aleksandrom Vučićem tu vrstu priznanja „Kosova“ izvršilo već potpisivanjem Prvog briselskog sporazuma aprila 2013. godine.
Tada je zvanična Srbija povukla svoje državne institucije, javna preduzeća i službe iz svoje južne pokrajine u zamenu za tzv. Zajednicu srpskih opština. U tom dokumentu, država Srbija nigde se ne pominje. Od tada pa doskora, ni visoki zvaničnici Srbije ni evropejska opozicija tobože nisu prepoznali stvarni sadržaj tog dokumenta – de facto priznanje. Posle deset godina tolerasanja ćutanja o prirodi posredovanja EU, predsednica Evropske komisije morala je lično da srpskoj javnosti saopšti ovu odavno poznatu istinu, krivotvorenu Vučićevom obmanjivačkom propagandnom.
Očekujući neizbežni čas istine, predsednik Srbije je uoči tog događaja javnosti izložio svoje poslovične „crvene linije“. To su: nepriznavanje „Kosova“ i protivljenje ulasku ove tvorevine u Ujedinjene nacije. Imajući u vidu sadržaj Briselsko-ohridskog sporazuma, reč je o poslednjoj liniji laži Aleksandra Vučića.
Naime, u prvom članu Ohridskog aneksa stoji da svaka odredba prethodećeg Briselskog sporazuma ima da se primeni. S tim u vezi, u drugom članu Sporazuma stoji da „Kosovo i Srbija“ treba da zasnuju svoje odnose na načelima Povelje UN“ – tj. na međusobnom poštovanju suverenosti, teritorijalnog integriteta i nezavisnosti država; u četvrtom članu stoji da Srbija ne treba da ometa „Kosovo“ u njegovom ulasku u međunarodne organizacije (UN nisu izuzete); u šestom članu Sporazuma stoji da po njegovoj primeni Srbija i Kosovo treba da potpišu „pravno obavezujući dokument o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa“ (čitaj: o de iure priznanju). Uzgred, kao što je počinila de facto priznanje „Kosova“ preko Prvog briselskog sporazuma, vlada Srbije prihvatila je još januara 2014. godine obavezu potpisivanja ovakvog dokumenta koji ima međunarodnopravnu snagu.
Sve ovo predsednik Srbije prihvatio je kao svoju obavezu prema onima koji su punih jedanaest godina čuvali leđa njegove neprikosnovene, diktatorske vlasti, (inače, diktatorske) vlasti nad Srbijom.
U taj paket razumne sračunate tolerancije EU i Amerike, sada ide i ćutanje Ursule fon der Lajen na Vučićevo ponavljanje svoje bajke o (njegovim) crvenim linijama. Jer, na poslu obmanjivanja srpske javnosti oni rade zajednički. Na to su prinuđeni, jer građani Srbije postojano i u velikom procentu (oko 80%) – uključujući i glasače SNS – odbijaju mogućnost priznanja svoje južne pokrajine. Tako će biti sve do trenutka dok Vučić, kazano rečima Fon der Lajenove, ne „isporuči“ puno i neopozivo priznanje „Kosova“, tj. dok ne sprovede do kraja sve odredbe francusko-nemačkog ultimatuma, koji je još od maja počeo da primenjuje kao Briselsko-ohridski sporazum. Ukoliko se srpska javnost ne trgne iz Vučićeve propagande narkoze, u najkraćem vremenu mogli bismo se probuditi u Srbiji koja se zauvek odrekla Kosova i Metohije.
Pokret za odbranu Kosova i Metohije
