Prošle godine je podrška ulasku Ukrajine u članstvo (Moldavija i Gruzija su trenutno u drugom planu) bila značajna, ali pod uslovom da se to ne desi odmah – već za nekoliko godina
Ukoliko Evropska komisija u oktobru da pozitivnu preporuku, postoji mogućnost da Ukrajina krajem godine započne pregovore o članstvu sa EU. Prema novinaru Radija Slobodna Evropa Rikardu Jožviaku, preporuka da se započnu pregovori odnosila bi se i na Moldaviju, dok bi Gruzija dobila status kandidata. Da podsetimo – 28. februara 2022, četiri dana po napadu Rusije na Ukrajinu, predsednik Volodimir Zelenski je potpisao i podneo aplikaciju Ukrajine za članstvo u EU. Četiri meseca kasnije, 17. juna, Evropska komisija predlaže da ovoj zemlji bude pružen status kandidata ukoliko se: reformiše Ustavni sud; nastave reforme u oblasti pravosuđa; imenuje šef specijalizovanog tužilaštva za borbu protiv korupcije; intenziviraju napori usmereni na suzbijanje pranja novca; primeni tzv. „zakon protiv oligarha“; zakonodavstvo u delu koji se tiče audiovizuelnih medija uskladi sa onim EU; i na kraju, unesu izmene u zakonski okvir koji se tiče prava nacionalnih manjina. Na sastanku održanom 23. juna, Evropski savet se saglasio sa preporukom Komisije.
U martu, premijer Denis Šmihal izjavljuje kako je Ukrajina ispunila svih sedam navedenih zahteva – da bi ga 22. juna demantovao komesar Oliver Varhelji ustvrdivši da je Kijev u potpunosti odgovorio na svega dva. Otvorena je, dakle mogućnost i da početak pregovora sačeka prve konkretne rezultate. Ipak, šanse da Komisija ne da pozitivnu preporuku su male, uzimajući u obzir izazove sa kojima se Ukrajina suočava. Tačan redosled koraka biće, pretpostavlja se, jasniji krajem godine.
Stanovnici članica EU nisu protiv. Prošle godine, podrška ulasku Ukrajine u članstvo (Moldavija i Gruzija su trenutno u drugom planu) bila je značajna, ali pod uslovom da se to ne desi odmah – već za nekoliko godina. Prema istraživanju grupacije Euroskopija, koja okuplja agencije za istraživanje javnog mnjenja, realizovanom od 8. do 11. marta 2022. ova podrška je bila najveća u Španiji (čak 53 odsto „za“ i to odmah, 23 odsto za nekoliko godina), zatim Nemačkoj (22 odsto „za“ odmah, 41 odsto za nekoliko godina), a ipak manja u Grčkoj, Francuskoj, Holandiji i Italiji (gde procenat onih koji su za, bilo odmah ili za nekoliko godina nije prelazio 50 odsto).
BUĐENJE IZ SIJESTE
U Nemačkoj je promena koja se odigrala u strateškom promišljanju EU i njenog mesta u svetu nazvana „Zeitenwende“ – tačkom preokreta. Uvažena je nova realnost koju je rat doneo, ali su i potvrđeni stari principi – multilateralizma, saradnje i poretka zasnovanog na pravu. U nedavnom intervjuu za „Gardijan“ Žosep Borelj je istakao kako je rat u Ukrajini „probudio evropske zemlje iz sijeste“ u pogledu troškova za potrebe odbrane, u kojoj su se „našle zaštićene američkim nuklearnim kišobranom“. Pozvao je na veću podršku i razumevanje kada je reč o kontraofanzivi koja je u toku: „trećina zemlje je minirana i bilo bi suludo krenuti u frontalni napad“. (Štaviše – reformu političkih i finansijskih institucija globalnog multilateralizma, jer se „usled podela, Savet bezbednosti pokazao potpuno beskorisnim“.)
Borelj je uveren da se evropsko javno mnjenje oko Ukrajine nije pokolebalo. Prihvata da postoje nesuglasice oko izvoza žita, koje bi sutra – kada bi Ukrajina postala članica – mogle prerasti u nešto ozbiljnije, ali insistira: „svi znaju da će (ulazak Ukrajine u EU) biti teško (izvesti), jer Ukrajina je, pre svega, u ratu i bukvalno se uništava. Drugo, morala je da sprovede mnogo reformi i pre rata. I treće, ako bi Ukrajina ovog trenutka postala članica Evropske unije, bila bi jedina zemlja koja je neto korisnik (sredstava EU, prim. aut.)“ Zato je pred Ukrajinom i EU dugačak put, koji će, makar u njegovoj viziji, na kraju uključiti i većinsko glasanje. U ovom poslednjem podržao ga je nemački kancelar Olaf Šolc.
Za Borelja, dakle, nema dileme: EU je predugo bila „biljojed u svetu mesoždera“. On nema dilemu da je pristup koji počiva na vladavini prava, pa i u okolnostima politike moći (eng. „power politics“) ispravan. Ali upozorava da postoje lideri sa kojima će morati drugačije da se razgovara.
Ovde nije najjasnije kako će se pojedine članice – pre svih Mađarska – izjasniti. Od početka ruskog napada na Ukrajinu, Budimpešta se najpre ponašala oportuno, dovodeći u pitanje obim i ambiciju podrške EU. Ali bi se svaki put priklonila većinskom stavu. Neki drugi, poput Francuske, prošli su kroz pravu malu revoluciju. Ko se seća, Makron je do poslednjeg trenutka tražio diplomatski izlaz iz krize, bio spreman da sasluša Putina, ponudi dodatne bezbednosne garancije Rusiji, predstavi članstvo Ukrajine u EU kao nešto što je „decenijama daleko“. Godinu dana kasnije – piše Klea Kaulkut za „Politiko“ – on obećava podršku „do pobede“, predvodi debate o članstvu u NATO i nastavku vojne pomoći, gledajući zabrinuto preko Atlantika, gde bi potencijalni novi mandat za Donalda Trampa mogao lišiti Ukrajinu njenog najvažnijeg saveznika. Ne sme se zanemariti i to da u pogledu Ukrajine, postoji puna saglasnost između politika EU i Velike Britanije.
Kako je postalo jasno da Unija želi da pored iskazane solidarnosti, Ukrajinu snažnije politički veže za sebe, nametnulo se i pitanje odnosa prema Zapadnom Balkanu. U Briselu su svesni da moraju iznaći „delikatnu ravnotežu“ između posvećenosti Ukrajini i tekućeg procesa proširenja, u kome se četiri kandidata i dva potencijalna kandidata nalaze već godinama. Pritom, za Kijev neće biti prečica. Tražiće se odgovor na pitanje načina funkcionisanja same Unije, donošenja odluka, izbora nosilaca najvažnijih funkcija. Ali je sama odluka, čini se, doneta.
ŠTA SA ZAPADNIM BALKANOM
Koliko je, zapravo fer Brisel – i prestonice EU – prema „zapadnobalkanskoj šestorki“? U jednom delu, veoma. Unija (i na bilateralnoj osnovi, države članice) godinama finansijski, i na mnoge druge načine, podržavaju Zapadni Balkan. Ona – one – to čine iz procene sopstvenih interesa, tačno. Ali ipak čine. Ta je podrška, međutim, načeta tokom protekle decenije. Delom zbog kriza (finansijske, migrantske), delom tokom udara korone (kada je očekivana solidarnost najpre izostala) a delom, svakako, usled neodlučnosti elita da se najzad opredele i do kraja sprovedu reforme koje se zahtevaju – ili koje se, u slučaju Srbije i Severne Makedonije, tiču suvereniteta i identiteta i samim tim su skopčane sa najvišim političkim rizikom. U proces integracija davno se uvukao cinizam; komentatori ističu nedavna obraćanja Ursule van der Lejen i Šarla Mišela koji su prvi, nakon nekoliko godina oklevanja da se saopšti bilo kakav datum, izašli sa 2030. kao mogućom godinom „ulaska“ i upozoravaju – da nam to svima može biti poslednja šansa. Uticajni think-tank-ovi izašli su sa svojim vizijama članstva i koraka ka članstvu koje uključuju i „pridruženo članstvo“ i fazno pristupanje kako bi se nadomestio očekivan nedostatak volje vodećih država da Zapadni Balkan u odsudnom trenutku poguraju ka punopravnom članstvu. Kao međukorak nudi se puno učešće i prava u konkretnim domenima saradnje i korist od kohezivnih fondova. Težak izbor, ali nužan, i može postati još izvesniji ako na narednim izborima za Evropski parlament prevagu odnesu stranke desnice (u kontekstu moguće koalicije Evropske narodne partije i Evropskih konzervativaca i reformista).
Autor teksta je drugi put za kratko vreme prisustvovao skupu na kome je jedan od panelista – inače visoko rangirani predstavnik EU – istakao kako je „u Briselu, trenutno, prioritet broj 1 Ukrajina, zatim Moldavija… pa nekoliko mesta prazno – pa tek onda Zapadni Balkan.“ Opterećenim sopstvenim problemima i nedaćama, zagledanim u naše dvorište, teško nam je da priznamo, ali, borba Ukrajine za opstanak osvojila je naklonost građana EU – a zatim i političara koje oni biraju. Žrtva Ukrajine mogla bi, međutim, „pogurati“ i Zapadni Balkan, jer je ojačala (inače prisutna, ali možda ne u toj meri) svest da se ne sme ceo jedan region prepustiti drugima. Mada u politici reči „nikada“ i „nemoguće“ ne treba koristiti – jer brzo budemo demantovani – šansa koja se sada ukaže, možda će zaista biti poslednja.
Izvor: Marko Savković/novimagazin.rs
