Пише: Дејан Ђорић
У Галерији ликовне уметности поклон збирке Рајка Мамузића у Новом Саду до 26. јуна одржава се на два нивоа једна несвакидашња, сјајна изложба. Реч је о ретроспективи сликара Марија Маскарелија (Цетиње, 1918 – Рисан, 1996) са делима из Галерије Рајка Мамузића, Музеја савремене уметности у Београду и колекције Николе Богдановића из Сремске Митровице.
Представљене су слике, цртежи, графике, неколико портрета тог уметника од других аутора и документарни филм о њему. Иза ових уобичајених података крије се права духовна, тачније, ликовна авантура великих размера, коју уочавамо већ на сликаревој раскошној палети са премногим слојевима боја а ипак складно уређеној. Аутори текстова и изложбе су Бранко Јанковић и Ирма Микеш, који пишу о уметнику без много академског, квазистручног језика, који је сада опште место наше историје уметности, али до краја улазе у поетику овог уметника.
Маскарели је синоним за простор ликовне слободе, понесеност и трезвеност у екстази сликарског чина. Ова ретроспектива се појавила у прави тренутак, када је остало свега неколико сликара из величанствене епохе високог модернизма којима није до краја придата стручна пажња, који су скоро неоткривени или занемарени. Уз Оливеру Кангргу, Мајду Курник и Ксенију Дивјак, то је Марио Маскарели, међу њима сликар највећег формата. Стога добро одабран наслов каталога „Маскарели ка своме почетку“ не означава само дискурзивно заснивање изложбе на уметниковим почецима, већ и његов нови почетак, улазак на велика врата у историју српске и црногорске уметности, коначно признање и заузимање места које му припада. Чланови Децембарске групе размишљали су да у своје редове укључе Раденка Мишевића и Милуна Митровића, а могли су исто тако и Маскарелија, јер је он један од најбољих који је тада деловао. Мало је сликара који су унели у опус толико поетичности, а ако помињемо ликовну слободу, то значи да се и дословно овај сликар за разлику од већине суверено кретао у супротстављеним царствима апстракције и фигурације, фантастике и геометрије. Матис је говорио да слика треба бити удобна фотеља за посматрача а Маскарели нам је даје као сан, славље за очи, његов бокешки сан, што је сликарство одувек било, само се то заборавило у (пост)модернизму.
Без било каквог силовања платна, сликарског понашања, редукционизма или деструкције траје његов опус као нека тиха свечаност, кантилена приморске музике. Прошао је све догме сликарства, од класичног академског реализма до лирске апстракције и скоро усамљено открио чари Медитерана, слику као славље, радост и страст, од честитости и једрине јутра до варљивог обећања сутона. Коначно, ево неког изван група, праваца, школа и подела, ко враћа праву уметност на сцену и кроти ту неухватљиву химеру звану чиста ликовност, ко уме да наслика најдубље тајне мора као и најдирљивије дечје портрете своје ћерке.
Извор: Новости
