Пише: Гидеон Леви
Немачка је изневерила сећање на Шоу и њене поуке. Држава која је на себе преузела врховни задатак да не заборави, заборавила је. Држава која је рекла никада више нећемо ћутати, заћутала је. То је држава која је рекла „никада више“ – а ипак се опет дешава. И то уз помоћ њеног оружја, њених средстава и њеног ћутања. Бар би та земља морала да „препозна ужасне друштвене процесе“. Сваки Немац их боље познаје од једног Јаира Голана. А ево у Израелу, тако драгом Немачкој, ти процеси су у пуном јеку, а она их не види. Недавно се пренула из сна, али сасвим прекасно.
Када се на немачким телевизијама емитују прилози са Марша застава у Јерусалиму, гледаоци помишљају на Кристалну ноћ. Ко не види ту сличност, изневерава сећање на Шоу. Када се у Немачкој преносе призори из Газе, гледаоци се сећају концентрационих логора из 2. светског рата које је градила њихова држава. Када чују за глад у Гази, они виде музелмане. Када слушају фашистичке изјаве израелских министара и јавних личности о томе да у Гази „нема невиних“, морају чути језиве гласове из сопствене прошлости који су то исто говорили на немачком.
Немачка нема право да ћути. Она је прва морала да дигне глас против онога што се дешава у Појасу Газе. Али она, уз нелагоду, ћути. А морала би да се побуни, не само у име прошлости, већ и због индиректне одговорности за Накбу која се без Шое овде вероватно не би догодила. Немачка делом има и моралну одговорност према палестинском народу.
Израелска окупација не би била успостављена без подршке Сједињених Држава и Немачке. Све ове године Немачка је сматрана другим најбољим пријатељем Израела. Пријатељство се подразумевало и било је безусловно. Немачка сада плаћа дуге године страшне самоцензуре, током којих је било забрањено критиковати израелску државу, ту свету жртву.
Свака критика Израела у Немачкој се етикетира као антисемитизам, а свака праведна борба за палестински народ је криминализована. Држава у којој једна велика медијска мрежа још увек од сваког новинара очекује писану изјаву да неће доводити у питање право Израела на постојање, има изопачену представу о слободи говора. Али ако тренутна политика Израела доводи у питање саму егзистенцију Израела, зар није обавеза да се то критикује?
Тешко је, скоро немогуће у Немачкој критиковати Израел, шта год да се дешава. То није пријатељство, то је робовање прошлости које се мора прекинути због Газе. „Посебни односи“ не могу подразумевати легитимизацију ратних злочина. Немачка нема право да игнорише Међународни кривични суд који је основан због њених давних злочина и да расправља о премијеру кога траже због садашњих ратних злочина. Она нема право да декламује стереотипе о прошлости и полаже цвеће у Јад ВаШему, на сат и по од Хан Јуниса.
Пред Немачком је сада најтежи морални испит у њеној историји од времена Шое. Неколико недеља након инвазије на Украјину, она је покренула процес увођења оштрих санкција Русији. Двадесет месеци од инвазије на Појас Газе, осим шупљих и неискрених изјава није предузела ниједан практичан корак, као ни остале европске земље.
Немачка мора да се промени, не упркос прошлости већ управо због ње. Није довољно да канцелар Фридрих Мерц изјави да више није могуће правдати израелско бомбардовање Газе. Мора да предузме кораке да то бомбардовање заустави. Није довољно да министар спољних послова Јохан Вадефул каже да „његова земља не може бити натерана на изразе солидарности са Израелом“. Куцнуо је час да Немачка покаже солидарност са жртвом. Да се ослободи окова прошлости који је отуђују од лекција Шое. Немачка не треба да седи скрштених руку и добацује понеку реч прекора. Газа се налази у ужасном стању, а ћутање Немачке о томе немачка је срамота.
Извор: Haaretz
Превод: Пешчаник/Алма Ферхат
