Piše: Boban Karović
Ona nije volela putovanja. Znala je da se danima sprema čak i za put od Beograda do Novog Sada. Završila je jugoslovensku i svetsku književnost i njena lična biblioteka od oko 5.000 knjiga bila joj je prozor u svet. Imala je stan, auto, dobar posao… Rečju, lagodan i komforan život. Ali jednog je dana – negde oko svoje četrdesete godine – shvatila da je sve to ne ispunjava i da to nije ono što je želela od svog života. Rasprodala je stvari, izdala stan i 24. jula 2011. biciklom krenula na put oko sveta. Postala je – nomad na biciklu. Bio je to skok u neizvesnost.
I tako je krenula životna avantura Snežane Radojičić. Ona danas živi svoj san i zato joj verujete kada vam kaže da je srećna i slobodna.
Krajem jula se – i to baš tačno na dan kad je 2011. krenula u sve ovo – vratila u Srbiju, ali to je, kako kaže u razgovoru za NIN, samo privremeno. Uskoro sledi nastavak avanture i neki novi put jer drugačije više ne ume da živi.
Do Himalaja i Sibira
Dosad je na dva točka prošla kroz više desetina zemalja sveta – od Evrope, Azije, Amerike… Ne zna im se tačan broj. Stigla je i do Himalaja, Sibira, pustinje Gobi, Atakame, Amazonije… „Odavno sam prestala da brojim i zemlje i kilometre jer je ovo odavno prestalo da bude putovanje oko sveta, postavši život oko sveta. Nemam zacrtanu rutu, nemam plan ni cilj, ostajem u svakoj zemlji koliko mi viza dopušta, a često i produžavam vizu za istu zemlju jer osećam da je nisam dovoljno upoznala. Moja draga prijateljica Vladislava Vojnović sažela je to u rečenicu koju sam potom uzela za kratki opis sebe i toga što radim na svom Instagram profilu: ’Da vidim sve, da živim svuda, da razumevam stvari, a najviše to zbog čega smo tu, mi, Zemljani’. To je ono što zapravo radim sve ove godine“, kaže Snežana.
Kad danas pogleda na period pre ulaska u ovu avanturu, Snežana kaže da vidi, pre svega, veliko nezadovoljstvo onim što je bila postigla u životu do svojih četrdesetih, iako bi neko rekao da za takav osećaj nije bilo razloga jer je, po mnogim parametrima, imala dobar život. Mnogo toga je uticalo na odluku da sve to ostavi i krene put svojih snova.
„Ali najpre je trebalo osvestiti to da prilično komforan i lagodan život kojim živim nije ono što sam želela. Trebalo se setiti svojih mladalačkih snova. A moj san je bio da živim slobodno – u mojim maštanjima to je uvek bila neka brvnara u divljini – i da pišem knjige. Drugim rečima, da živim izvan sistema, od svoje kreativnosti. Kad sam sebi priznala da skoro ništa nisam uradila da bih ostvarila taj san, jer me je život, lakoća s kojom sam do tada prolazila kroz njega, povukao na neku potpuno drugu stranu – to je bilo poput zemljotresa koji je potresao celo moje biće. Ozbiljno sam se uplašila. Bila sam verovatno na polovini svog životnog veka, a sve sam promašila. Naravno, imala sam gomilu izgovora pred sobom: radila sam od osamnaeste jer sam bila vanredni student, rano sam se osamostalila, oba roditelja umrla su mi relativno rano, pa sam morala da se borim sama…, ali ništa od toga nije bio razlog da zaboravim i zanemarim svoj san“, priča Radojičić i nastavlja:
„U tim unutrašnjim previranjima, shvatila sam i da su ta spoznaja i prateći osećaj promašenosti možda moja poslednja prilika da pokušam nešto da promenim. Da krenem ka ostvarenju vizije života o kakvom sam maštala. Obećala sam sebi da ću dati sve od sebe, pa ako ne budem uspela, barem neću moći da sebe krivim što nisam ni pokušala. Tada nisam znala ono što danas znam: da ne možete da ne uspete ako dajete sve od sebe, istrajno i beskompromisno“.
Sloboda i inspiracija
Kako kaže, put oko sveta biciklom se nametnuo kao prirodni izbor jer se celog života bavila aktivnostima na otvorenom, svakog vikenda odlazila na kraće i duže rekreativne vožnje, planinarila, ugošćavala cikloputnike koji su prolazili kroz Beograd.
„Nisam znala kako ću tačno ostvariti to da živim od pisanja, ali putovanje biciklom donosilo je potpunu slobodu i neiscrpnu inspiraciju. I onemogućavalo je nove izgovore za udaljavanje od same sebe i onoga zbog čega sam – barem tako mislim – na ovoj planeti“, dodaje.
Međutim, od samog početka puta nije bilo lako. Bilo je tu svega, pogotovo te prve godine: od nedostatka novca do nedostatka podrške.„Bilo je preteško jer nisam imala putničko iskustvo, nikada nisam sama kampovala, nisam imala dovoljno sredstava za put – moj mesečni budžet iznosio je 150 evra od izdavanja malog stana – moja oprema bila je skrpljena sa koca i konopca, šator letnji, bicikl star 40 godina sa osam brzina. Kucala sam na vrata nebrojenih kompanija i uticajnih pojedinaca, moleći za podršku, za malo promocije u medijima što bi mi donelo nekog sponzora, moljakala sam urednike raznih novina za prostor za objavljivanje reportaža, ali – ili su odbijali ili bi prihvatili, ali da pišem volonterski, bez honorara. Skoro niko iz mog društva biciklista i planinara nije verovao da ću to moći i većina me je odgovarala od tog nauma. Bila sam skoro potpuno sama u odluci da okrenem svoj život naglavačke, kako bih se vratila sebi i uzela taj svoj, jedan jedini, život nazad u svoje ruke, živeći onako kako sam želela i radeći jedino ono što volim. Samo nekolicina najbližih prijatelja razumela je da to naprosto moram i podržali su me u tome“, priseća se Snežana.
Nema odustajanja
Kao najteži momenat izdvaja onaj u februaru 2012, nakon osam meseci putovanja, kada ju je saputnik i emotivni partner napustio. Nije znala kako će nastaviti sama, ali nijednog trenutka nije razmišljala o odustajanju.
„Bio je potom trenutak kad je moj podstanar pobegao, ostavivši neplaćene račune za Infostan od 600 evra, a ja sam živela od 150 mesečno. Ili trenutak kad me je imigraciono u Kini uhapsilo, iako sam imala legalnu dozvolu za rad – predavala sam neko vreme engleski kako bih zaradila za nastavak putovanja. Veoma teško je bilo kad su me skinuli sa leta u čileanskoj Atakami – kopneni prelazi bili su zatvoreni – i na silu me stavili u karantin jer je neko iz hostela u kojem sam prethodno odsela upravo tog dana testiran pozitivno. Fizički mi je bilo teško u nebrojenim situacijama: kad sam prelazila Himalaje (5.416 metara nadmorske visine) ili pustinju Gobi u kojoj sam bila zavejana u snežnoj oluji, put kroz Patagoniju je bio izuzetno naporan, pešačenje preko Anda i kroz Amazoniju do Maču Pikčua, vožnja meksičkom pustinjom Baha Kalifornija, kao i mnogim delovima Amerike, a posebno Aljaske, na kraju ove trinaestogodišnje avanture“, navodi Snežana.
Upravljanje strahovima
Od prvog dana puta je pomerala granice svojih strahova, jer su prema psiholozima, navodi ona, gotovo svi naši strahovi stečeni, pa se tako ono što je stečeno može i prevazići.. Ne skriva da se bojala svega: kampovanja u divljini, životinja, loših ljudi, nevremena, povreda…
„Strahovi su dobri dok ne preuzmu kontrolu nad nama. Treba mudro upravljati njima jer nam čuvaju glavu, ali im ne treba dozvoliti da nas osujete u kvalitetu života. Drugim rečima, ako sam ja izabrala da ću živeti avanturistički, izložena brojnim opasnostima, imam samo dve mogućnosti kad je o strahovima reč: ili da ih prevaziđem, ili da oni mene nadvladaju, što onda znači odustajanje. Moja motivacija bila je dovoljno jaka, a pomoglo je i solidno poznavanje osnovnih psiholoških mehanizama, da se izborim sa većinom tih strahova i da naučim da živim s njima. Ja sam izuzetno oprezna, o čemu najbolje govori činjenica da za trinaest godina nomadskog života nisam imala nijedan ozbiljniji problem: jednom su pokušali da me opljačkaju – mojom krivicom, dva-tri puta imala sam naznake seksualnog uznemiravanja, jednom su me kola čuknula sasvim blago, jednom sam imala susret sa burmanskim pitonom, jednom me prepao jedan egzibicionista – i to je uglavnom sve. Pri čemu treba naglasiti da ja u 90 odsto slučajeva kampujem u divljini“, priča naša sagovornica.
„Toliko lepih da često spontano vrisnem od sreće na drumu, osećajući da bih mogla da umrem tog trenutka i da ni za čim ne žalim jer sam potpuno ispunjena. Život u sadašnjem trenutku donosi taj osećaj. A na drumu, vi morate biti prisutni sada i ovde, inače možete skupo da platite za to što ste odsutni. Život na drumu je veoma jednostavan, brinete se o osnovnim stvarima: da budete siti, da ostanete suvi, da vam bude toplo, da spavate na bezbednom, ali to angažuje svu vašu energiju, pažnju i vreme. Zbog toga je i moguće biti potpuno prisutan sada i ovde. A to – ta prisutnost – jeste aksiom sreće i prema filozofskim školama, i prema psihologiji i prema svim religijskim i duhovnim učenjima.“
Turci i Iranci najgostoljubiviji
Nomadski život, život na drumu, odnosno na biciklu, nosi sa sobom, s jedne strane, neizvesnost – nikada ne zna šta će se desiti u narednih sat ili dva, gde će tačno podići šator kako bi prenoćila, svaki novi dan je borba za preživljavanje, ali joj je, s druge strane, doneo nezamisliva iskustva i doživljaje, te upoznavanje s najrazličitijim kulturama, ljudima i njihovim sudbinama.
„Ljudi su svuda dobri i uglavnom ljubazni, a razlikuju se samo načini na koje se to ispoljava, a koji pre svega zavise od kulturoloških modela. Japanci su izuzetno diskretni u pokazivanju gostoljubivosti i naklonosti, pa učine nešto lepo za vas i čim pre pobegnu jer su stidljivi. Kolumbijci šire ruke i bučno vam se raduju. Ameri od prve pričaju sa vama kao da ste prijatelji celog života i uvode vas u svoje kuće ili kampere s poverenjem kao da ste im najbliži rod. Ljubaznost i dobrota oko sveta ne mogu uzajamno da se porede, samo se prepoznaju i prihvataju, a negde nam je jedan način lakše prihvatljiv jer je bliži našem načinu, dok nam se na drugom mestu čini da je manji, što je pogrešno jer govori o našim očekivanjima i nemogućnosti prihvatanja bez poređenja. To je velika boljka zapadne civilizacije, to konstantno poređenje svega i svačega, namesto jednostavnog prihvatanja i zahvalnosti koliko god da dobijamo“, kaže Snežana.
Turci i Iranci su, navodi, najgostoljubiviji narodi, a odmah za njima Balkanci: