Пише: Бобан Каровић
Она није волела путовања. Знала је да се данима спрема чак и за пут од Београда до Новог Сада. Завршила је југословенску и светску књижевност и њена лична библиотека од око 5.000 књига била јој је прозор у свет. Имала је стан, ауто, добар посао… Речју, лагодан и комфоран живот. Али једног је дана – негде око своје четрдесете године – схватила да је све то не испуњава и да то није оно што је желела од свог живота. Распродала је ствари, издала стан и 24. јула 2011. бициклом кренула на пут око света. Постала је – номад на бициклу. Био је то скок у неизвесност.
И тако је кренула животна авантура Снежане Радојичић. Она данас живи свој сан и зато јој верујете када вам каже да је срећна и слободна.
Крајем јула се – и то баш тачно на дан кад је 2011. кренула у све ово – вратила у Србију, али то је, како каже у разговору за НИН, само привремено. Ускоро следи наставак авантуре и неки нови пут јер другачије више не уме да живи.
До Хималаја и Сибира
Досад је на два точка прошла кроз више десетина земаља света – од Европе, Азије, Америке… Не зна им се тачан број. Стигла је и до Хималаја, Сибира, пустиње Гоби, Атакаме, Амазоније… „Одавно сам престала да бројим и земље и километре јер је ово одавно престало да буде путовање око света, поставши живот око света. Немам зацртану руту, немам план ни циљ, остајем у свакој земљи колико ми виза допушта, а често и продужавам визу за исту земљу јер осећам да је нисам довољно упознала. Моја драга пријатељица Владислава Војновић сажела је то у реченицу коју сам потом узела за кратки опис себе и тога што радим на свом Инстаграм профилу: ’Да видим све, да живим свуда, да разумевам ствари, а највише то због чега смо ту, ми, Земљани’. То је оно што заправо радим све ове године“, каже Снежана.
Кад данас погледа на период пре уласка у ову авантуру, Снежана каже да види, пре свега, велико незадовољство оним што је била постигла у животу до својих четрдесетих, иако би неко рекао да за такав осећај није било разлога јер је, по многим параметрима, имала добар живот. Много тога је утицало на одлуку да све то остави и крене пут својих снова.
„Али најпре је требало освестити то да прилично комфоран и лагодан живот којим живим није оно што сам желела. Требало се сетити својих младалачких снова. А мој сан је био да живим слободно – у мојим маштањима то је увек била нека брвнара у дивљини – и да пишем књиге. Другим речима, да живим изван система, од своје креативности. Кад сам себи признала да скоро ништа нисам урадила да бих остварила тај сан, јер ме је живот, лакоћа с којом сам до тада пролазила кроз њега, повукао на неку потпуно другу страну – то је било попут земљотреса који је потресао цело моје биће. Озбиљно сам се уплашила. Била сам вероватно на половини свог животног века, а све сам промашила. Наравно, имала сам гомилу изговора пред собом: радила сам од осамнаесте јер сам била ванредни студент, рано сам се осамосталила, оба родитеља умрла су ми релативно рано, па сам морала да се борим сама…, али ништа од тога није био разлог да заборавим и занемарим свој сан“, прича Радојичић и наставља:
„У тим унутрашњим превирањима, схватила сам и да су та спознаја и пратећи осећај промашености можда моја последња прилика да покушам нешто да променим. Да кренем ка остварењу визије живота о каквом сам маштала. Обећала сам себи да ћу дати све од себе, па ако не будем успела, барем нећу моћи да себе кривим што нисам ни покушала. Тада нисам знала оно што данас знам: да не можете да не успете ако дајете све од себе, истрајно и бескомпромисно“.
Слобода и инспирација
Како каже, пут око света бициклом се наметнуо као природни избор јер се целог живота бавила активностима на отвореном, сваког викенда одлазила на краће и дуже рекреативне вожње, планинарила, угошћавала циклопутнике који су пролазили кроз Београд.
„Нисам знала како ћу тачно остварити то да живим од писања, али путовање бициклом доносило је потпуну слободу и неисцрпну инспирацију. И онемогућавало је нове изговоре за удаљавање од саме себе и онога због чега сам – барем тако мислим – на овој планети“, додаје.
Међутим, од самог почетка пута није било лако. Било је ту свега, поготово те прве године: од недостатка новца до недостатка подршке.„Било је претешко јер нисам имала путничко искуство, никада нисам сама камповала, нисам имала довољно средстава за пут – мој месечни буџет износио је 150 евра од издавања малог стана – моја опрема била је скрпљена са коца и конопца, шатор летњи, бицикл стар 40 година са осам брзина. Куцала сам на врата небројених компанија и утицајних појединаца, молећи за подршку, за мало промоције у медијима што би ми донело неког спонзора, мољакала сам уреднике разних новина за простор за објављивање репортажа, али – или су одбијали или би прихватили, али да пишем волонтерски, без хонорара. Скоро нико из мог друштва бициклиста и планинара није веровао да ћу то моћи и већина ме је одговарала од тог наума. Била сам скоро потпуно сама у одлуци да окренем свој живот наглавачке, како бих се вратила себи и узела тај свој, један једини, живот назад у своје руке, живећи онако како сам желела и радећи једино оно што волим. Само неколицина најближих пријатеља разумела је да то напросто морам и подржали су ме у томе“, присећа се Снежана.
Нема одустајања
Као најтежи моменат издваја онај у фебруару 2012, након осам месеци путовања, када ју је сапутник и емотивни партнер напустио. Није знала како ће наставити сама, али ниједног тренутка није размишљала о одустајању.
„Био је потом тренутак кад је мој подстанар побегао, оставивши неплаћене рачуне за Инфостан од 600 евра, а ја сам живела од 150 месечно. Или тренутак кад ме је имиграционо у Кини ухапсило, иако сам имала легалну дозволу за рад – предавала сам неко време енглески како бих зарадила за наставак путовања. Веома тешко је било кад су ме скинули са лета у чилеанској Атаками – копнени прелази били су затворени – и на силу ме ставили у карантин јер је неко из хостела у којем сам претходно одсела управо тог дана тестиран позитивно. Физички ми је било тешко у небројеним ситуацијама: кад сам прелазила Хималаје (5.416 метара надморске висине) или пустињу Гоби у којој сам била завејана у снежној олуји, пут кроз Патагонију је био изузетно напоран, пешачење преко Анда и кроз Амазонију до Мачу Пикчуа, вожња мексичком пустињом Баха Калифорнија, као и многим деловима Америке, а посебно Аљаске, на крају ове тринаестогодишње авантуре“, наводи Снежана.
Управљање страховима
Од првог дана пута је померала границе својих страхова, јер су према психолозима, наводи она, готово сви наши страхови стечени, па се тако оно што је стечено може и превазићи.. Не скрива да се бојала свега: камповања у дивљини, животиња, лоших људи, невремена, повреда…
„Страхови су добри док не преузму контролу над нама. Треба мудро управљати њима јер нам чувају главу, али им не треба дозволити да нас осујете у квалитету живота. Другим речима, ако сам ја изабрала да ћу живети авантуристички, изложена бројним опасностима, имам само две могућности кад је о страховима реч: или да их превазиђем, или да они мене надвладају, што онда значи одустајање. Моја мотивација била је довољно јака, а помогло је и солидно познавање основних психолошких механизама, да се изборим са већином тих страхова и да научим да живим с њима. Ја сам изузетно опрезна, о чему најбоље говори чињеница да за тринаест година номадског живота нисам имала ниједан озбиљнији проблем: једном су покушали да ме опљачкају – мојом кривицом, два-три пута имала сам назнаке сексуалног узнемиравања, једном су ме кола чукнула сасвим благо, једном сам имала сусрет са бурманским питоном, једном ме препао један егзибициониста – и то је углавном све. При чему треба нагласити да ја у 90 одсто случајева кампујем у дивљини“, прича наша саговорница.
„Толико лепих да често спонтано вриснем од среће на друму, осећајући да бих могла да умрем тог тренутка и да ни за чим не жалим јер сам потпуно испуњена. Живот у садашњем тренутку доноси тај осећај. А на друму, ви морате бити присутни сада и овде, иначе можете скупо да платите за то што сте одсутни. Живот на друму је веома једноставан, бринете се о основним стварима: да будете сити, да останете суви, да вам буде топло, да спавате на безбедном, али то ангажује сву вашу енергију, пажњу и време. Због тога је и могуће бити потпуно присутан сада и овде. А то – та присутност – јесте аксиом среће и према филозофским школама, и према психологији и према свим религијским и духовним учењима.“
Турци и Иранци најгостољубивији
Номадски живот, живот на друму, односно на бициклу, носи са собом, с једне стране, неизвесност – никада не зна шта ће се десити у наредних сат или два, где ће тачно подићи шатор како би преноћила, сваки нови дан је борба за преживљавање, али јој је, с друге стране, донео незамислива искуства и доживљаје, те упознавање с најразличитијим културама, људима и њиховим судбинама.
„Људи су свуда добри и углавном љубазни, а разликују се само начини на које се то испољава, а који пре свега зависе од културолошких модела. Јапанци су изузетно дискретни у показивању гостољубивости и наклоности, па учине нешто лепо за вас и чим пре побегну јер су стидљиви. Колумбијци шире руке и бучно вам се радују. Амери од прве причају са вама као да сте пријатељи целог живота и уводе вас у своје куће или кампере с поверењем као да сте им најближи род. Љубазност и доброта око света не могу узајамно да се пореде, само се препознају и прихватају, а негде нам је један начин лакше прихватљив јер је ближи нашем начину, док нам се на другом месту чини да је мањи, што је погрешно јер говори о нашим очекивањима и немогућности прихватања без поређења. То је велика бољка западне цивилизације, то константно поређење свега и свачега, наместо једноставног прихватања и захвалности колико год да добијамо“, каже Снежана.
Турци и Иранци су, наводи, најгостољубивији народи, а одмах за њима Балканци: