Не слажемо се о политици, националним питањима, абортусу, правима мањина, климатским променама… у Европи се често говори о разорним „поделама“ друштва. Међутим, стручњаци кажу да ствари нису тако драматичне.
Немачки председник Франк-Валтер Штајнмајер често се залаже за „обавезну социјалну годину“. Да, као што се некад морао служити војни рок, сада сви младићи и девојке проведу једну годину у служби друштва – рецимо у старачким домовима, раду са избеглицама, народним кухињама.
Kако каже Штајнмајер, то би била добра прилика да се супротстави „поделама“ у друштву. У томе Штајнмајер није усамљен.
Након немира овог лета, француски председник Емануел Макрон најавио је да жели да предузме акцију против претец́е поделе у земљи. А када су се пре две године у многим земљама распламсале расправе о обавезним вакцинацијама против ковида 19, често се упозоравало на поделу друштва.
То ствара утисак да су у многим западним земљама политичке и културне поделе дубље него икада раније. Оштра реторика која се често користи у јавним расправама – о темама као што су абортус, родна равноправност, климатске промене, миграција или расизам – појачава такав утисак.
Разлике су једно, поделе друго
Према речима социолога Штефана Храдила, неспорно је да су друштва последњих деценија постала разноврснија.
„Диференцијација је неизбежна у модерним друштвима. То је повезано са све већим степеном слобода, образовањем, миграцијом и многим другим факторима“, каже овај професор емеритус на Универзитету „Јоханес Гутенберг“ у Мајнцу.
Међутим, каже Храдил, то се мора јасно раздвојити од онога што се назива поделама: „Диференцијација уопште не мора бити подела. Она се, додуше, може развити у поделу – али претходно много тога мора да се деси.“
Боби Дафи, шеф катедре за политичке науке на Kраљевском колеџу у Лондону, такође тврди: „Наравно да постоје напетости између различитих група у друштву. Али оне се често преувеличавају. Студије показују да се, у целини, прилично добро слажемо.“
Политичари, друштвене мреже и искривљена перцепција
Поставља се питање: Зашто имамо утисак да је у многим земљама потпуно другачије?
С једне стране, треба бити свестан да политичари, креатори јавног мњења – а такође и медији – често користе термине као што су подела или културни рат као борбене изразе, јер желе да пробуде емоције, објашњава Храдил. На тај начин доприносе нетачној перцепцији.
И друштвене мреже имају удела у томе. Тамо не привлаче пажњу умерена, већинска гледишта – већ екстремне позиције и гласне мањине.
Дафи, који је написао књигу о погрешној перцепцији друштвене стварности, истиче да улогу играју и такозване „когнитивне пристрасности“, односно несвесна изобличења у размишљању и перцепцији.
„На пример, знамо да људи више обраћају пажњу на негативне информације него на позитивне. И знамо да више реагујемо на емотивне приче него на чињенице и бројеве.“
У социјалној психологији се често говори о „ружичастој ретроспекцији“, што значи: „Лоше ствари из прошлости брзо заборављамо, што истовремено чини садашњост лошијом него што јесте.“
У сваком друштву постоје различите линије подела – између богатих и сиромашних, деснице и левице, младих и старих.
„У многим другим земљама, на пример, видимо јаче тензије између неке врсте велике градске елите и људи са села. То није посебно изражено у Немачкој. Али, тема која много поларизује Немце су миграције“, каже Дафи.
Може ли се измерити подела?
Друштво, дакле, може бити више подељено у једној области, а мање у другој. Kада се мере тенденције подела, у истраживању се прави разлика између „тематске поларизације“ и „групне поларизације“.
Док прва описује неслагање у вези са конкретним политичким или друштвеним питањима, о високом степену „групне поларизације“ се говори када читаве групе обезвређују једна другу.
Према Дафију, та врста „племенског размишљања“ подразумева то да се другом табору у принципу не верује и да се он на „неки начин дехуманизује“.
Док се у Великој Британији, на пример, „тематска поларизација“ није повећала током протеклих деценија, продубила се „групна поларизација“ – на пример, између присталица и противника Брегзита. „То је тренд због којег смо сви забринути, а који је у САД већ прилично одмакао“, каже Дафи.
За публикацију на ту тему, социолог Храдил и колеге су илустровали резултате истраживања Евробарометра Европске комисије. Грађани 27 чланица ЕУ упитани су колико верују својим суграђанима, а колико својој националној влади.
У просеку у ЕУ, 60 одсто људи никако или превасходно не верује својим националним владама. Најмање поверења уживају словеначка и хрватска влада којима не верује преко три четвртине грађана.
Ситуација је боља када је у питању социјална кохезија. Само мањина, у европском просеку 28 одсто анкетираних, не верује људима око себе. Стопа неповерења је најнижа у Данској и износи пет одсто, док људи највише неповерења једни према другима имају на Малти (46 одсто) и у Француској (38 одсто).
Што се тиче Немачке, бројке показују да су тенденције подела на политичком и друштвеном нивоу релативно ниске. Неповерење према влади износи 44 одсто, а неповерење према суграђанима 21 одсто, што је у оба случаја испод просека у Европској унији.
„Разлике у мишљењима су здраве“
То што се у Немачкој и даље много говори о подељености, може бити последица тога што Немци имају врло романтичну представу о идеалном друштву, сматра Храдил. „Ако је летвица постављена посебно високо, онда је чуђење и узнемирење због сукоба још веће.“
Међутим, честа упозорења о подели у друштву могу постати самоиспуњавајуће пророчанство – поделе настају јер стално причамо да поделе постоје.
Можда би било корисно размислити о томе да модерна демократска друштва на неки начин живе од тога да се у њима сучељавају различита мишљења и групације и да се међусобно надмећу. Иначе се не би даље развијала.
Са тим се слаже и Боби Дафи: „Политичке или културне разлике у мишљењима су здраве и неизбежне. Нездраво буде када та неслагања постану толико део личног идентитета да више нисмо спремни на компромис – да се сматрамо само делом једног табора који неће попустити пред другим табором, без обзира на тему.“
Извор: dw
