Лидери земаља учесница Процеса „Брдо-Бриони” у Скопљу усвојили су Декларацију којом су се обавезали да интензивирају стратешки дијалог са институцијама ЕУ ради убрзања процеса приступања Унији, до 2030. године. Међутим, није сигурно ни да им тај рок неће исклизити из руку. Подсетимо да је 27 година Македонија водила политичку борбу са Грчком да би остварила право на евроатлантске интеграције. Након потписаног Преспанског споразума, промене Устава и имена државе, постала је 30. чланица НАТО, али се и даље није докопала европског окриља. Сада је условљена новом променом Устава, и то поново од стране суседа, овог пута Бугарске.
Пише за Kосово онлајн: Жељко Шајн, специјални дописник Политике из Скопља
Северна Македонија не само да је изиграна од стране Европске уније, која није испунила дато обећање, те своја врата и даље држи затвореним за ову земљу, ступањем у НАТО добила је моћног непријатеља – Руску Федерацију. Од потписивања Преспанског договора РСМ је, због непоштовања Бечке конвенције, из земље протерала 14 дипломата Руске Федерације, што је окарактерисано непријатељским актом, те је најављен адекватан одговор од стране Русије.
У борби моћи између великих сила неретко су се копља ломила управо на балканским територијама. У савременом свету то и те како осећа Северна Македонија, одакле је, подсетимо, бивша британска премијерка Тереза Меј послала поруку да Русија нема шта да тражи на Балкану и у Европи.
Такође, у овом контексту треба анализирати и поступак Бугарске када је ветом стопирала европске интеграције Северне Македоније. Уз оспоравање македонског језика и идентитета, условила је свог суседа новом променом Устава како би се у њега унео бугарски народ као конститутивни елемент. Не смемо сметнути с ума да је председник Бугарске Румен Радев окарактерисан као проруски политичар, те да је могуће да је посреди укључење Бугарске у руски сценарио рушења НАТО. Док РСМ верује обећањима ЕУ, испуњава услове и седи у чекаоници, њен сусед Бугарска маршира њеном територијом у фашистичким чизмама и отвара бугарске клубове са именима осведочених Хитлерових сарадника. Европа о томе ћути, али понавља иста она обећања која јој је давала убеђујући је да потпише Преспански споразум. Дакле, са једне стране, ЕУ кочи интегративни пут Северне Македоније, а с друге стране, ова мала земља користи се за супротстављање најјачој војној сили на свету уз САД – Русији.
Kолико је Македонија, заправо, стратешки била важна за ЕУ и НАТО пре потписивања Преспанског договора, видно је из посета светских лидера македонској престоници, пре украјинске кризе, који су македонском народу упућивали поруку да подржи потписивање Преспанског договора са Грчком. Међу њима су били и немачка канцеларка Ангела Меркел, генерални секретар НАТО Јенс Столтенберг, европски званичници Јоханес Хан, Федерика Могерини, аустријски канцелар Себастијан Kурц, амерички министар одбране Џим Матис и бројне друге европске и америчке дипломате. С друге стране, руска дипломатија слала је супротне поруке из Москве – противљење Русије уласку Македоније у НАТО.
Данас, када се ова земља суочава са новим условом за приступ европској породици, њену престоницу посећују европске дипломате у рангу министара иностраних послова – Чешке, Словачке, Аустрије, Немачке, Француске, Пољске – са истим наративом који је овај народ већ слушао: променом Устава земље отварате врата ЕУ. Но, уколико РСМ не искористи ову историјску шансу, како истичу, остаће у трајној изолацији. Kако се македонски народ већ опекао о лицемерну политику Запада, није сигурно ни да је ово последња препрека са којом се њихова земља суочава на путу европских интеграција.
Европске интеграције су заједнички циљ читавог Западног Балкана, а Бугарска врло лако може стопирати ове процесе и другим земљама, не само РСМ. Наиме, интересовање Бугарске за попис становништва у Албанији може наговестити немирне воде и у албанском току евроинтеграција. Дакако, и за Србију је већ припремљено више од 1.200 страна примедби које треба да отклони. Питање је како ће Србија да се сложи с бугарском констатацијом да у Бугарској нема Срба и да Бугари нису примењивали злочиначке и фашистичке методе у Другом светском рату на тлу Србије.
Сва ова дешавања само су део слагалице у борби за место у новој геополитичкој подели света. Руско-украјински сукоб разликује се од свих ратова након Другог светског рата управо у креирању новог биполарног света. Питања на релацији унутар ЕУ и њеног проширења на земље Западног Балкана, те однос Истока, ЕУ и НАТО – одредиће и трајање рата у Украјини.
Ма колико звучало асинхроно, САД са НАТО и Русија са својим савезницима одредиће баланс политичке поделе и примата на европском тлу, где ће Западни Балкан добити своје место и своју улогу у новој подели света. Столтенберг је наговестио припајање Украјине НАТО, али и њен нестанак ако изгуби снагу за борбу. Kисинџер је наговестио и њену територијалну поделу са Руском Федерацијом, што је, можда, реалније, имајући у виду да су се његова предвиђања, кад је учествовао у преговорима, обистинила.
Да ли ће Западни Балкан успети да се прикључи европској породици до 2030. године, видећемо. Премда и испуни све услове, питање је да ли Макрону одговара такав сценарио или ће се опет измислити нека нова реформа која стопира улазак нових земаља у ЕУ. Поред тога, треба имати у виду да бугарски вето лебди не само над територијом РСМ већ и над територијом Албаније и Србије.
Извор: kosovo-online