Ево одгледах и „Духове у Венецији“ Kенета Бране. Допао ми се римејк „Смрти на Нилу“ па сам пожурио да видим и ово ново чудо. И нијесам се покајао. Ови глумци, кад пређу у редитеље, баш умију да погоде сваку ноту гледалачког сензибилитета. Филм врца од утисака, осјећаја, призора… прави букет естетике.
Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Једино што ме брине јесте ова растућа хороризација свега живог. То што Загор Те Неј све више личи на Дилан Дога некако сам преболио. Односно, отписао сам све то на „лудило“ нових аутора који су упали у црну рупу ауторског креационозма. И нико ми не може отети оног мог првог Загора који се туче по салонима, преговара са Индијанцима, и рјешава овоземаљске сплетке. А и кад га нападне неки вампир, на почетку стрипа лијепо је писало: фантастична прича. Хоћу рећи: знала се граница.
Е сад, гледам Поароа у Венецији кога први пут неко покушава да убије. Додуше грешком, али живот му је висио о концу. Међутим, то је мањи проблем од оног што сам назвао „хороризацијом“. Kао да сценаристима и редитељима понестаје маште и као да осим духова и авети нема довољно ватре у реалним животним причама људи око нас. Па чак и ако треба да трагамо за вишим, оностраним, духовним темама, мора ли све бити зачињено крволочним утварама?
Имао бих штошта да додам, али нећу да „спојлујем“ овај одличан филм, који од срца препоручујем.
До читања у сљедећем броју.
