Пише: Ранко Павићевић
Срели смо се, након свега што се десило у његовом Сарајеву, на Међународном сајму књига у Београду. Са књигама под руком, загледан и замишљен: Душко Трифуновић, пјесник, аутор четрдесетак књига, човјек мноштва занимања: бивши занатлија, фудбалер, аутор телевизијских емисија, али прије свега књижевник и кум онога што називамо „сарајевска школа“. Прича лијепо као што пише и пјева. Посљедње три године живи у Новом Саду, далеко од својих сарајевских згода и незгода, припремајући сабрана дјела у петнаест књига.
Нисмо се срели одавно. Гдје сте били толико дуго?
Тешко је одговорити. Ни на земљи, ни на небу, стоји чардак, моја кула – ту живим о сувом хљебу, гледам доље, оштрим чула. Тренутно сам, посљедњих пар година, у Новом Саду код пријатеља.
Како сте прихваћени у Новом Саду и да ли сте наставили да пишете послије одласка из Сарајева?
Како сам прихваћен? То је био прво социјални проблем. Није то оно као некада, навратиш код пријатеља, а они те срдачно дочекају и угосте. Овога пута, било је то знатно другачије. Гост је дошао, а не зна куд ће отићи. И поред свега, нешто сам почео радити, онако, за хонорар на телевизији. Пуно ми је помогао Перо Зубац, мој друг, пјесник и уредник на Телевизији Нови Сад. Прихватио ме је и Зоран Колунџија, сјајан човјек који ми је обезбиједио смјештај касније и штампао једну књигу. Нисам се укључивао у новосадску културну елиту јер нема потребе да им ја иницирам идеје до којих они сами могу доћи. Једноставно, нисам им хтио бити на терету.
Не чини ли Вам се да сте исувише рано исписали свој епитаф? То сте учинили 1970. , а ево Вас и данас са књигама и пјесмама?
Очито да је било рано. Али, времена су била таква, вјеровао сам да ћу умријети млад и хтио сам да припремим све. Свидјело ми се да напишем тај епитаф као стрелицу која иде одозго према наниже. Текст је гласио: „Све сам учинио да будем господин, а сунце му љубим, погледај ово, ово.“
Да ли је тај епитаф и даље актуелан, или бисте га данас, након толико година, преправили?
Не бих га исправљао. Ја се још увијек нудим и говорим: „Погледај ово.“ У једној од књига сам записао: „Могао сам да умрем млад прилично давно, старији од Бранка Миљковића годину дана. Он је умро на вријеме и отишао у славу. Ја сам остао да видим шта ће бити.“ То, шта ће бити, избацили су ми касније из једне књиге јер сам написао: „Могао сам да умрем прилично давно, јер сам био готов човјек и пјесник, али нисам, јер сам остао да видим шта ће бити.“ Ето, као да сам знао шта ће све изаћи.
Јован Ћирилов у разговору са Ранком Павићевићем: Позоришни човјек
Ви сте 35 година живјели у Сарајеву. Сарајево је била специфична културна средина. Колико је то потекло из самог Сарајева, постало дио југословенске културе и колико је од тога сада остало?
Не знам шта се сада тамо дешава, као и уопште на културном плану када су кризна времена, али знам да смо раније у Сарајеву зрачили једном фином наивношћу која је имала обиљежје културолошког. Ја сам један од учесника тог великог бума који је из Сарајева долазио, али ми никад нисмо рачунали да је то југословенска карта. Ми смо сасвим свјесно били Срби, Хрвати, Муслимани, али се нисмо бавили тиме. Ми смо успјели 1966. године да оснујемо Књижевну омладину из које је касније изашло двадесет пјесника Југословена. Након тога, направили смо бум и на музичком пољу. Био сам на челу и једног и другог покрета, али не као вођа. Јер, боље је бити вођа одметника него вођа умјетника. Умјетницима није потребан вођа, јер је сваки од њих посебна душа и управо тако дјелује. Ми смо тамо створили један изузетан штимунг који се касније могао разграњавати и разграђивати свуда гдје су били људи добрих намјера.
Да ли је живот меланхолична корида?
Живот је узвишено стање природе, али човјек је удесио да тај живот пролази кроз смијешне ситуације и да се глупо понаша. Видите, данима се ништа не догађа, а онда крене. То што се креће личи на живот, али ми хоћемо боље и више, и тако срљамо и брљамо. Живот је сваки дан, а ми га примјећујемо само у финалу, најчешће онда када се његове најљепше странице бришу. А стари Латини су рекли: „Што се одгађа – то се не догађа.“
Кад сте пред собом сазнали да сте пјесник? Шта Вас је на то навело?
Ја сам имао једну сретну околност да нисам писао пјесме када сам био дјечак. Тада сам читао техничке и читао све друге књиге. Бавио сам се животним изненађењима и нисам писао пјесме. Када сам видио да бих ја, да бих био добар монтер, морао имати бригаду иза себе, тада сам открио да сам једно врло индивидуално и несрећно биће. Видим да је то умјетност, писање пјесама. А успут, то је описивање свог живота. Тад сам ја постао свјестан да сам пјесник и одмах сам почео са писањем добрих пјесама.
Ваше књиге имају често двосмислене наслове (Златни куршум, Шок соба, Тумач тираније, Шарена лажа…). Да ли је посриједи жеља да се реванширате свима за дозволу опрезности и сумњичавости која Вас је окруживала?
Има ту сумњичавости. Нисам ја био у немилости, али ми нико ништа није вјеровао. Написао сам: „Чувен сам по томе што ми ништа не вјерују.“ Са мном је читав мој живот било тако, извјесна резерва. Пусти га да видимо шта ће бити са њим и шта ће испасти. У моје вријеме, тамо шездесетих, плашио сам се тумача. Постојали су дежурни тумачи са задатком да објасне шта је то пјесник хтио и могао да мисли и да ли напада на тај начин нашу стварност.
Из Вашег круга су, између осталих, Абдулах Сидран, Рајко Петров Ного, Радован Караџић или „Судбоносни дјечаци“, како их називате. Да ли сте 1971. године знали да ће они стићи тамо докле су стигли?
Ја сам их још 1966. год. прогласио „Судбоносним дјечацима“. Стално сам им говорио: „Момци, научите географију па ћемо историју стварати ми. То ће бити много боље него да учите историју која је шепртљава и пуна нетачности.“ Назвао сам их „Судбоносним дјечацима“ у једној пјесми, јер сам знао да долази вријеме талената који ће морати, колико-толико, забиљежити стање у духовном животу језика у којем се налазимо.
Једном сте записали: „Демократија која се појави кад вода не зна на коју ће страну…“ Како те ријечи данас доживљавате?
Неки дан сам се сјетио једног важног податка: авнојска Југославија се звала Демократска Федеративна Југославија. Још 1943. људи су знали за ријеч демократија и знали су да је употријебе тако да фасцинирају сељаке. Видио сам да у Лици пише: „Хоћемо републику, нећемо монархију!“ Дакле, том истом свијету који хоће монархију, понудили смо демократију. А знамо да су демократију измислили стари Грци и од тога изумрли. Да демократија може да спасе, спасила би своје творце. Те тешке ријечи које би могле да нас спасу, појаве се као по правилу онда када вода не зна на коју ће страну. Кад се у језику појави нека велика ријеч: заједништво, суживот, то је знак да нешто није у реду са човјеком. На тај начин појавила се и ријеч демократија као спас народа. Кроз ту ријеч нико није спасао народ, већ своју позицију на власти.
Каква је улога писца и колико он остаје свој у овом времену потпуне исполитизованости?
Писцу никад не престаје ратно стање. Ово је рат неких других интереса. Писац је и човјек, има своју идеју. Обично ратови почну да се тичу писца хроничара када се заврше. Док рат траје, писци су пропагандисти и њих злоупотребљавају у неке сврхе. Неки писци пристају на пропаганду, а неки не. Ја се слажем да постоји „патриотски чин“, али већи патриотски чин је изложити свој живот опасности него писати лоше пјесме о великом подухвату који се дешава, као што је рецимо рат. Писци ту могу да помогну, али ту њихова помоћ није пресудна.
Поменули сте патриотизам. Много се манипулише тим појмом и самим осјећањима патриотизма?
Патриотизам је могућ тамо гдје постоји патрија. Откако памтим, патриотизам је увијек била ријеч која се потезала у тешким тренуцима. Кад требаш неког наговорити, онда му потуриш патриотизам. Милион Југословена је отишло на наше очи у иностранство да ради, и то у мирним условима, и свјесно се одродило. Дакле, патрија не постоји, а наш патриотизам и пажња према њима су толики колико су нам могли помоћи са својим капиталом. Патриотизам пада у воду као категорија коју треба подметнути паметном човјеку, јер ја као паметан човјек не могу да насиједам бившим апстракцијама које ми се нуде да би од мене направили бољег човјека.
Да ли умјетност спасава живот?
Умјетност спасава живот само умјетнику. Не вјерујем да умјетност „помаже“ потрошачу. Она може да утјеши очајника, али у утјехи није спас. Утјеха је само одлагање несреће.
Како смо наједном једни другима постали туђи и мрски?
Нисмо толико мрски колико мрзимо. Тек када мрзимо, видимо колико је снажно то погонско гориво. А кад нас мрзе, у нама расте опрез. Ми знамо да мржња раздире онога ко нас мрзи, па нам је лакше… Не каже се узалуд: „Шта ми можеш, можеш само да ме мрзиш.“ Тако говоримо када смо јачи, али свако присуствовање у кругу гдје мржња зрачи мучно је.
Љуба Тадић у разговору са Ранком Павићевићем: Велика је снага умјетности
Нећемо више о томе. Пишући о себи уз термин „славан писац“ стављате наводнике. Шта значи бити славан у нашим околностима, без наводника?
Најгоре што се може десити пјеснику, за разлику од других умјетника, јесте да буде извикан. Да је популаран, да га сви знају, а нема еквивалент материјалних добара са друге стране. Подршку ја могу имати. Сви ће вјероватно рећи: „Душко је славан писац“, али ја немам количину пара за ту славу. Јер, ко је паметан у животу? Паметан је онај који успије правилно да употријеби своју памет. А испоставило се да ја нисам паметан, јер свако зна да сам ја писац и зато ме прво пита да ли сам гладан и прво ме позове на ручак.
Новосадска издавачка кућа „Прометеј“ објавила је Ваша сабрана дјела у 15 књига. Да ли је то покушај да се сачува Ваше дјело и презентује југословенској јавности?
То су изабрана дјела, а то је онолико књига колико сам могао да се сјетим и да евентуално поново напишем нешто од онога што је остало на радном столу у рукописима за које сам сигуран да ће нестати. То јесте покушај да се сачува културно благо, ако сам ја културни радник. Оно што радим је културно благо једног народа јер ја пишем и говорим језиком тог народа. Иначе сам писац који је јако несрећан, јер све што сам писао – то је пропало. Објавио сам четрдесет књига којих нема. Сада ће бар дио њих бити сачуван. Ово је покушај да се сачува нешто од свог писања, а „Прометеј“ је помогао да то дође до људи који су за то заинтересовани. Ја сам иначе писац који је јако несрећан, јер све што сам писао, све је пропало. Објавио сам 40 књига којих нема. Сада ће бар дио њих бити сачуван.
Радите на Телевизији Нови Сад. Прича се да ћете постати главни уредник културно-умјетничког програма. Да ли ће бити нешто од тога?
Какав главни уредник. Не дај боже. Мој закон и завјет и моја вјера ми брани да будем власт и да будем управник нечега, то јест да ја о нечему одлучујем. То сам ја још као дјечак себи одредио. Нико од мене неће зависити, а ја ћу се трудити да све што могу побољшам. Тако ћу и овом приликом, радећи на телевизији, жељети нешто да допринесем, али да будем уредник нечега, то никако.
Да ли сада нешто пишете?
Пишем понешто, али сам сада толико заокупљен тиме што ће тих петнаест књига бити лијепе, читљиве и репрезентативне. Оне ће представљати мене, оне ће живјети мој живот, свака посебно.
Извор: РТ Будва
