Ретки су писци који за живота постану део колективног памћења, а да притом остану блиски и „обичном“ читаоцу и књижевној критици. Такав је био Бранко Ћопић – аутор чије су књиге обележиле генерације, чији су јунаци ушли у свакодневни говор, а хумор и топлина постали препознатљив знак једне књижевне епохе. У разговору новинара Михаила Блечића објављеном у НИН-овом 725 броју, 29. новембра 1964, поводом три деценије његовог стваралаштва, Ћопић се враћао почецима, говорио о писању, популарности, рату, хумору и ненаписаним књигама које је још носио у себи, те који то писци имају посебно место у његовој библиотеци.
Пре тридесет година у литературу је ушло једно ново име – Бранко Ћопић. Данас је Ћопић доспео у фазу пуне књижевне зрелости: његове књиге су веома популарне, у књижарама се појављују његова сабрана дела, преводиоци се често интересују за његову литературу. Може се поуздано тврдити да је Ћопић данас најпопуларнији југословенски писац, његова читалачка публика је веома бројна и верна.
Разговор који смо водили са истакнутим писцем вратио нас је одмах у прве дане његовог списатељског рада.
Ког тренутка се најрадије присећате из свог тридесетогодишњег рада?
Најрадије се присећам дана када сам покушавао да објавим своју причу у „Политици“. Уредник Жика Милићевић је био веома строг. А ја сам био упоран. Стално сам писао, доносно му приче, док, коначно, нисам успео. Тај тренутак сам сматрао једном великом победом. Јер је то значило, за оно време, почетак озбиљне књижевне афирмације. То је био и почетак мог професионализма: од тада сам, тако рећи стално, живео од свог књижевног рада. И у раду сам био професионалац, јер сам углавном писао песме, приче, позоришне комаде и то ми је било главно занимање.
Шта вас је одредило као писца?
Уредник Жика Милићевић је обећао да ће ми сваког месеца објавити по две приче, наравно уколико оне буду вредне. А ја сам се обавезао да их напишем. Знао сам да имам отворене странице листа у коме могу објавити своју прозу. А то је значило велики подстрек. Имао сам неколико другова који су такође писали за „Политику“: Гојко Бановић, Зија Диздаревић а касније и Михаило Лалић. Са њима сам покаткад разговарао о литератури. Бановић и ја смо се у оно време одушевљавали читајући Андрића, Горког, Јесењина, Крлежу, Цанкара.
Нисам се усуђивао да почнем да пишем хумористичку прозу, иако сам читао све велике светске хумористе. Први текст ове врсте написао сам тек после рата. За децу сам почео писати са великом тремом.
Не бих вам знао поближе рећи шта ме је одредило као писца. Али знам да су томе веома много допринеле Андрићеве приповетке.
Сматрају вас најпопуларнијим југословенским писцем. Реците нам: како се постаје популаран?
Ако је тако како ви кажете, онда је то вероватно због тога што пишем врло једноставно, читљиво, што полазим од ситуација наших људи, њихове животне проблематике, ближе историје… И, вероватно због хумористичких елемената, нарочито народног хумора којим се радо служим. Ја сам у НОБ-у много писао и то само о револуцији, што је веома много значило за моју афирмацију и после рата. Писао сам много за децу, а нарочито из револуције. Тако сам се наметнуо и као школски писац.
Ви сте као писац били готово увек присутни у свом времену. А данас?
Данас би се то могло само делимично односити на неколико мојих хумористичких приповедака, „Осму офанзиву“ и литературу за децу. Још увек у својој литературе обрађујем револуцију, а савремену проблематику мање. Још нисам тако непосредно везан за стварност као писац и не реагујем тако непосредно.
А зашто?
Јер нисам исцрпео ратне теме, то врело мотива и материјала. Осим тога, многе друге ствари нису у мени потпуно сазреле.
У којој мери је савремени писац присутан у свом времену?
Чим пишу, сви писци су присутни и ангажовани, то значи да делују и дају свом времену и његовој проблематици свој удео. Писцу није лако у овом свету…
Готово у свим уметностима дешавају се значајне промене, иновације. А у књижевности? Може ли она застарети?
Мислим да ће књижевност сачувати своје место мада ће се морати лишити једног дела читалачког времена које јој је припадало. Свим тим новим приликама мораће се прилагођавати. Можда неће више бити оних бескрајно дугих романа. Биће неопходно писати сажетије јер нови читалац нема сувише времена.
Зашто нема озбиљног књижевног хумора код нас?
У свету је одувек било мало хумориста. Они се могу избројати на прсте. О хумору се данас више говори и дискутује него раније, али се мање пише. Можда је то зато што је време много озбиљно и нема повољне климе за смех. У сваком случају, нешто смета (изузетак чине Пољаци који негују одличан хумор). А можда нема хумориста…
Зашто сте престали да се бавите поезијом?
Млади писци почињу обично писањем песама. Ја сам почео прозом. Поезијом сам се бавио у рату, јер је прихватљивија и лакше допире до маса, брже делује. После сам се вратио свом најприроднијем изразу – прози.
Бранко Ћопић – смијех са очима тужним
Ко су ваши јунац? Где их обично налазите?
То су људи с којима сам се сретао, познавао их у детињству, у рату. Понекад ми је и литература помогла да у сећањима откријем неког јунака, да се сетим неког кога сам срео у животу.
Ви сте изразито хумористичко перо. Зашто се више не посветите писању хумористичке литературе?
Жао ми је што се више нисам бавио хумором. Волео бих кад бих следећих година имао више расположења и времена за то. Мислим да је литература за децу сродна хумору. Хумористи, уколико су писали за децу, посматрали су свет из готово истог угла и са подједнако успеха. Твен, Чапек, Змај, па и Нушић када је писао за децу, имали су пуно успеха и као дечји писци. И хумориста и дете свет узимају подједнако неозбиљно.
Носите ли у себи неку ненаписану књигу?
Мислим да у себи носим ненаписан хумористички роман и комедију са сличним садржајем. Затим и нешто из рата… Носим у себи неке мотиве за дечју литературу којих ћу се касније прихватити…
Шта тренутно читате?
Тренутно читам стенографске белешке са судске расправе о сарајевском атентату. Затим, по пети пут. „Доброг војника Швејка“, „Зрело доба“ Симон де Бовоар. Један епитет из њене књиге подсетио ме на неке догађаје из детињства: написао сам једну од најдражих приповедака „Башта шљезове боје“. Ова прича је отворила пут серији сличних прича из зачараног света детињства. Читајући белешке о сарајевском атентату учинило ми се да је велика штета што нико није озбиљније литерарно донео ту Босну из Принциповог времена.
Ваше читаоце ће сигурно интересовати: Шта се ускоро може очекивати од вас као аутора ?
Сада, после изласка сабраних дела, добро би било да се одморим. Сад сам већ у прилици да пишем студиозније!
Које књиге (писци) заузимају првих пет места у Вашој библиотеци?
„Дон Кихот“, једна Чеховљева књига „Добри војник Швејк“, једна Андрићева књига, аутобиографски романи Горког. Морао бих вам навести још једну, шесту књигу: „Мртве душе“ од Гогоља“.
Михаило Блечић, архива НИН-а
Извор: НИН
