Ako je Rusija dokazala da je sposobna da se samostalno nosi sa celim Zapadom, šta će se desiti ako je Kina vojno podrži onako kako Zapad podržava Ukrajinu? Ova misao izaziva nemir u Vašingtonu
Ruski mediji izveštaju da je ruski predsednik Vladimir Putin učinio nesvakidašnji gest tokom posete kineskog predsednika Sija Đinpinga dok je ovaj napuštao Kremlj nakon svečane večere, time što ga je otpratio sve do limuzine gde su se i oprostili.
I Si je tokom rukovanja na rastanku odgovorio: „Zajedno, mi ćemo izvesti promene koje se nisu odigrale prethodnih sto godina. Pazite se.“
Sijeve reči su aluzija na prethodnih sto godina moderne istorije koje su posvedočile preobražaj Sjedinjenih Američkih Država od zemlje severno od Meksika na zapadnoj hemisferi u supersilu i globalnog hegemona.
Sa svojim dubokim osećajem za istoriju i istančanim dijalektičkim umom, Si se podsećao intenzivnih razgovora sa Putinom koji su se odnosili na savremene prilike i bacanje američkog unipolarnog momenta na ropotarnicu istorije, kao i na nužnost zbližavanja Kine i Rusije kako bi bila konsolidovana tranzicija svetskog poretka prema demokratizaciji i multipolarnosti.
Spirala tenzija
To je bio prikladan završetak državne posete koja je otpočela prethodne večeri sa Sijevim izražavanjem uverenja da će Rusi podržati Putina na predsedničkim izborima naredne godine. Time je Si „poništio“ Zapadno demonizovanje Putina, naročito s obzirom na objavljivanje naloga za hapšenje lidera iz Kremlja kako bi se skrenula pažnja sa razgovora dvojice lidera u Moskvi.
Kina se drži skrupulozne politike da se uzdržava od komentarisanja unutrašnjih stvari drugih država. Međutim, u slučaju situacije koja se odnosi na Rusiju Si je napravio značajni izuzetak tako što je signalizirao svoju želju za Putinovim proaktivnim vođstvom u ovim turbulentnim vremenima. Većina svetskog javnog mnjenja, posebno na Globalnom jugu, sa ovim bi se saglasila.
Neće li i dobro obavešteno i visoko obrazovano rusko javno mnjenje uzeti ovo u obzir – uz usklič odobravanja? Da, Putinov stalni rejting od osamdeset odsto govori sam za sebe. Moguće da je Si polio hladnom vodom poslednje očajničke nade zapadnjaka da će uspeti da podstaknu gomilu ruskih oligarha na puč protiv lidera u Kremlju.
Nema sumnje, tajming Sijeve državne posete dok traje rat u Ukrajini šalje važnu poruku koliki značaj Kina pripisuje svojim odnosima sa Rusijom. O tome se temeljno promišljalo, pošto su i Kina i Rusija zarobljene u spirali narastajućih tenzija naspram Sjedinjenih Američkih Država.
Prostačko ponašanje
Došlo je do dramatične promene raspoloženja u Pekingu. Najnižu tačku [odnos prema SAD] dotakao je prostačkim ponašanjem predsednika Bajdena koji je u govoru o stanju Unije 7. februara počeo da izgovara reči izvan napisanog teksta i histerično uzviknuo: „Navedite mi jednog svetskog lidera koji bi zamenio mesto sa Si Đinpingom“.
U istočnoj kulturi, takva nepristojnost se uzima za neoprostivo skandalozno ponašanje. U nedeljama koje su usledile posle američkog obaranja kineskog meteorološkog balona i ocrnjivanja Kine na međunarodnoj sceni, Peking je odbio nekoliko pokušaja iz Bele kuće da se obavi telefonski razgovor između Bajdena i predsednika Sija.
Pekingu je dosta Bajdenovih praznih obećanja da će popraviti odnose dok u isto vreme ojačava savezništva širom azijsko-pacifičkog regiona, uključuje NATO u geostrateške igre u azijsko-pacifičkom regionu i šalje dodatnu vatrenu moć na mesta poput Guama i Filipina, i na sve to nastoji da oslabi kinesku ekonomiju.
Sijeva poseta Moskvi postala je sjajna prilika da Rusija i Kina iznova potvrde svoje partnerstvo „bez ograničenja“ i da odbace zapadne pokušaje koji se izvode od početka rata da izazovu pukotinu u kinesko-ruskim odnosima.
Neobjavljena alijansa
Da citiramo profesora Grejema Alisona sa Harvardskog univerziteta: „U svakom od aspekata – ličnom, ekonomskom, vojnom i diplomatskom – neobjavljena alijansa koju je Si izgradio sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom postala je konsekventnija od većine današnjih zvaničnih američkih saveza“.
Bez obzira da li je reč o savezu ili ne, ostaje neupitno da ovaj „novi model odnosa između velikih zemalja obuhvata uzajamno poštovanje, mirnu koegzistenciju i saradnju koja obema stranama donosi dobit“ (da citiramo Si Đinpinga), te da nije hijerarhijski organizovan.
Američki analitičari muku muče da razumeju odnos ravnopravnosti između dve suverene i nezavisne države. A u ovom slučaju ni Rusija ni Kina nisu sklone da objave formalno savezništvo, jednostavno stoga što bi objava savezništva neizbežno podrazumevala preuzimanje obaveza i ograničavanje optimalnog sprovođenja interesa u skladu sa kolektivnom agendom.
Ono što nastaje iz celokupne situacije jeste da će se Putinova strategijska računica u Ukrajini mnogo više razvijati u skladu sa događajima na bojnom polju nego u skladu sa bilo kakvim kineskim sugestijama. Ruska reakcija na kineski „mirovni plan“ u vezi sa Ukrajinom potvrđuje ovaj zaključak.
Rusija je dovoljna
Čim je Si napustio Moskvu, Putin je u intervjuu za rusku Prvu televiziju jasno naznačio da ruska proizvodnja premašuje zapadne dostave municije Kijevu. Rekao je:
„Nivo ruske proizvodnje i njen vojno-industrijski kompleks se razvijaju izuzetno brzo, suprotno od onoga što su mnogi očekivali“.
Iako će više zapadnih država snabdevati Ukrajinu municijom, „ruski proizvodni sektor će sam proizvoditi tri puta više municije u istom vremenskom periodu“, dodao je Putin.
On je ponovio da su zapadne isporuke oružja Ukrajini povod za brigu Rusije samo u smislu jer čine „pokušaj da se produži rat“ i da će „samo dovesti do još veće tragedije i ni do čega više“.
Međutim, to ne umanjuje veliki značaj partnerstva za obe zemlje u političkoj, diplomatskoj i ekonomskoj sferi. Veliki značaj leži u sve većoj uzajamnoj zavisnosti dvaju zemalja u brojnim aspektima koji ne mogu biti u potpunosti kvantifikovani ali se stalno „razvijaju“ (Si) i na prvi pogled nisu lako uočljivi.
Paradoksalno je da se rat u Ukrajini može pokazati kao poziv na oprez – rat koji bi mogao da spreči novi svetski rat pre nego da dovede do njegovog izbijanja. Kina je razumela da se Rusija samostalno nosi sa celim „kolektivnim Zapadom“ i da se pokazala kao ranopravni protivnik.
Pekinška procena
Ova pekinška procena ne može da ne privuče zapadnu pažnju i imaće uticaj na zapadno mišljenje, kako srednjoročno tako i dugoročno – ne samo u pogledu Evroazije već i Azijsko-pacifičkog regiona.
Nedavni članak u Global tajmsu pre nekoliko nedelja koji je napisao Hu Siđin (Hu Xijin), nekadašnji glavni urednik dnevnika Centralnog komiteta Kineske komunističke partije, oslikava „širu perspektivu“.
Hu je napisao da se rat u Ukrajini „razvio u rat iscrpljivanjem između Rusije i Zapada… Iako bi trebalo da je NATO mnogo snažniji od Rusije, situacija na terenu ne deluje tako, što izaziva anksioznost na Zapadu“.
Hu je izveo neke zapanjujuće zaključke: „SAD i Zapad su uvideli da je mnogo teže pobediti Rusiju nego što su očekivali. Oni znaju da Kina nije obezbedila vojnu pomoć Rusiji, i pitanje koje ih opseda je sledeće: ukoliko je Rusija sama već dovoljno tvrd protivnik da se bori protiv [Zapada], šta ukoliko Kina počne da pruža vojnu pomoć Rusiji, koristeći se svojim masivnim industrijskim kapacitetima u korist ruske vojske? Da li bi se situacija na ukrajinskom ratištu fundamentalno izmenila? Štaviše, Rusija samostalno može da se suprotstavi celokupnom Zapadu u Ukrajini. Ukoliko oni zaista prisile Kinu i Rusiju da objedine snage, na koji način će se promeniti vojna situacija u svetu?“
Dve paradigme
Nije li i sama teza da je rusko-kineska alijansa savez nejednakih samo zapadna zabluda? Hu je na dobrom tragu: Ukupna kineska moć je još uvek manja od moći Sjedinjenih Američkih Država, ali uparena sa ruskom ima potencijal da izvede paradigmatsku promenu ravnoteže. U toj siutaciji SAD više neće moći da deluju kako im se prohte.
Zajednička težnja Rusije i Kine je da se svetski poredak vrati na međunarodni sistem u čijem su središtu Ujedinjene nacije i svetski poredak zasnovan na međunarodnom pravu. Neupitno je da je strategija dvaju država da sruše takozvani „poredak zasnovan na pravilima“, kojim dominiraju SAD, i da se vrate na međunarodni poredak orijentisan oko institucije Ujedinjenih nacija.
U stvari, član peti je sama srž zajedničke deklaracije iz Moskve: „Dve strane ponovo iskazuju svoju posvećenost da se čvrsto drže međunarodnog sistema ustanovljenog oko Ujedinjenih nacija, međunarodnog poretka zasnovanog na međunarodnim zakonima i osnovnim normama kojima se vlada u međunarodnim odnosima zasnovanim na principima i načelima Povelje UN, i protive se bilo kakvom obliku hegemonizma, unilateralizma ili politike dominacije, hladnoratovskog mentaliteta, sukobljavanja između blokova ili formiranja saveza usmerenih protiv određenih država“.
Budite sigurni da se ovo ne odnosi na uklanjanje SAD sa šefovskog mesta i njihovu zamenu Kinom, već na efektivno onemogućavanje SAD da zlostavljaju manje i slabije države. Stoga je reč o tranziciji u novi međunarodni poredak u kojem primat ima mirni razvoj i političko uvažavanje koje nadilazi ideološke razlike.
